Охрид — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 58:
Охрид је пре 1246. године био под влашћу Срба и Бугара, али га је освојио Михајло II епирски краљ. Никејски цар Јован Дука дао је тада моћном Михајлу деспотску титулу. Након сукоба и војног пораза Охрид је Михајло морао да 1254. године препусти Никејцима. Пао је Охрид са околином, у руке српског цара Стефана Душана, 26. августа 1340. године.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд, 1856. године</ref> Цар је Охрид и Прилип (Прилеп) предао префекту "Пладики" (или Плакиди). После смрти цара, остао му је тај посед у власништву. У Охриду је била тада црква "Андришка" позната, као српска задужбина. Син Плакиде, Душановог намесника био је Бранко, родоначелник Бранковића. Године 1361. севастократор Бранко био је "господин града Охрида". То је био отац Вука Бранковића, зета српског кнеза Лазара Хребељановића, који је био за време цара Душана, владар Срема и Мачве. Вук је од цара добио и Браничево, Кучево и "прочаја места". <ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године</ref> Вук Бранковић је био потом немесник Охрида, сматра се да је још за живота то намесништво, међу синовима његовим подељено.<ref>"Даница", Нови Сад 1867. године</ref>
У Струги код Охрида је једна српска породица која се бавила соколарством, добила турски ферман са повластицама 1724. године. Број кућа у вароши "Охри"(ду) среском месту, износио је 1838. године - 750. Ту се виде православни манастири Св. Петке и Св. Ђурђа. У Ђурђевском манастиру је зграда - седиште православног митрополита "Западне Албаније", и ту се поред цркве са звонима, налази и зграда "конвикт", при којој се учи осморо грчке и "словенске" деце.<ref>"Српски летопис", Будим 1857. године</ref> Српски митрополит призренски Јоанићије се према турском ферману од 1808. године, почео називати и "Охридским".<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1874. године</ref> Помињу се 1832. године пренумеранти једне српске књиге из Охрида: Петар Димчоглић и Ангели Робе. У Охриду је рођен [[Цинцар Јанко Поповић]] крајем 18. века. Пребегао је у Србију 1800. године, и прво се населио у Ваљеву. Истакао се још као врло млад за време Првог српског устанка, као српски устаник и велики јунак. Од бимбаше Карађорђевог, напредовао је до титуле војводе пожаревачког. Умро је у 44-ој години, и као угледни, заслужни Србин 1833. године, сахрањен у порти манастира Раванице.<ref>Милан Милићевић: "Кнежевина Србија", Београд 1876. године</ref> Руски научник В. Глигоровић је видео 1846. године у Струги код Охрида, код неког мештанина један од старих рукописа Душановог законика. Охрид је старословенски и први у Мацедонији град. Лежи на језеру званом "Лихнидом". У Охриду су живели у 19. веку "Старословени", и одатле се раширила Христова истина међу свим Словенима. Охридске су све цркве обновили Никола Жупан, Вукашин и Марко, "и други српски господари, и много подписа и надписа србски има".<ref>"Световид", Беч 1855. године</ref> Књигу Стејићеву о забави купио је 1831. године претплатом у Ваљеву, Јанко Митровић из Охрида, иначе тада трговац Коцељевски.<ref>Јован Стејић: "Забава за разум и срце", други део, Беч 1831. године</ref> у Охриду је рођен истакнути српски национални радник [[Коста Групчевић]], који је деловао у Цариграду. Између 1868-1874. године било је српских школа у селима "Охридске казе": Боровцу, Вевчану, Лешану, Смиљеву. Срби охридски су од 1870. године маргинализовани и изложени асилилацији. Охрид је тада био центар пропаганде и најјаче упориште Бугарских егзархиста, који су се наметнули словенском становништву, својом борбом против "Јелинства" - тачније владике Мелентија, Грка.<ref>"Дело", Београд 1899. године</ref> Уз помоћ Руса, Бугари су 1873. године добили првог свог владику у Охриду, Натанаила.<ref>"Отаџбина", Београд 1892. године</ref> У околини Охрида у селу Дримколу страдао - убијен из пушке од стране нападача Бугара, Србин, непокорни поп Стојан Крстић као "мученик за Српство" (пре 1894).<ref>"Дело", Београд 1894. године</ref>
== Галерија ==
| |||