Токај — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 41:
Деспот српски Ђурађ Бранковић је у замену за Београд, пре 1433. године добио бројна богата имања широм Угарске, међу којима и Токај.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1866. године</ref> Токај је био једно време заиста посед српског деспота Бранковића, а ту се правило чувено бело токајско вино. Вино је било скупоцено, пило се у свечаним приликама попут шампањца.<ref>"Даница", Беч 1829. године</ref>
[[Христифор Жефаровић]] уметник и писац, отишао је 1753. године из Беча у Москву, где се августа те године настанио у Богољављенском манастиру. Ту је и умро убрзо, кроз месец и по дана, а из њега је остао тестамент. Тестамент је писан грчким језиком у Токају, а он је сво имање оставио малолетном сестрићу Данилу Жефаровићу. За стараоца је одредио извесног Димитрија Алексића. Жефаровић се бавио и трговином црквеним утварима и књигама широм Угарске.<ref>"Дело", Београд 1911. године</ref>
Постојала је у том граду у 19. веку православна црква. Токај је био парохијска филијала подређена Мишколцу. Токајске матрикуле је водио на мађарском језику од 1890. године Румун, поп Аурел Моц из Мишколца. У Токају је тада било само две православне душе. Али црквено-општински православни посед је сведочио о "бољим временима". Тада црквени иметак у Токају чине: православна црква, парохијски дом, кућа црквеног "певца". Све три зграде су 1894. године трошне, у запуштеном стању, покривене шиндром. Али осигуране су од пожара. У власништу је и један подрум и две мање ритске земљишне парцеле у Ивељу и Бодрогкезу. Ревизија црквене касе токајске 1894. године показала је бедно стање: 27 ф. 78 новчића. Тај новац је био у рукама Самуила Заке црквеног тутора који је "руковао" токајским црквеним имањем тридесет година. Зако је спадао у ред најугледнијих и најбогатијихтокајских грађана. У месној штедионици је под његовим именом било уложено 1768 ф. 32 новчића, црквеног токајског капитала. Он је био беспрекоран човек који је водио црквене послове без икакве накнаде. Постојао је у Токају и Фундација покојног Константина Деметровића у вредности 210 ф. главнице, намењене за издржавање православног свештеника у Мишколцу. Парохијски дом је издаван за ренту од 160 ф. годишње, а у кући црквеног појца становао је бесплатно члан црквене општине Коломан Полити који је радио као тамошњи црквењак. Користио је као накнаду и поменуте ритове. Вредност укупног непокретног токајског иметка је процењена на 2800 ф. Тутор Зако је био већ врло стар човек, који је намеравао да се одсели из града, и зато је предлагао је да сву православну токајску црквену имовину, распрода и сав новац уложи у српске епархијске фондове. Иза њега би остао једини члан црквене општине црквењак Полити, који није био особа од поверења и способности за бригу о црквеној имовини. Решила је епархијска власт након ревизије стања у Токају, да се захвали пожртвованом тутору на тридеценијском узорном раду Заки, и да се брига о црквеном имању пренесе на администратора, поп Аурела из Мишколца<ref>"Српски сион", Карловци 1894. године</ref>
| |||