Христофор Жефаровић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Националност и етничка припадност: ко то тврди? |
мНема описа измене |
||
Ред 21:
== Рана младост ==
Рођен је крајем XVII или почетком XVIII века, крај Дојранског језера у Македонији, у свештеничкој породици, од оца Димитрија и мајке Ђурђице.
Христофор му је било монашко име. О његовој младости се мало зна. Сматра се да је у очевој кући изучио књигу, тј. научио да чита и пише.
Најпре пошао у неки оближњи манастир да постане јеромонах, али је дошао само до чина јерођакона (пре 1748).
Не зна се у којој је зографској дружини изучио живопис, али, када тридесетих година [[18. век|XVIII века]] креће на север већ је био обучени живописац. Бавио се током живота Христифор фреско-сликарством, гравуром, иконописом и црквеним везом.
== Долазак у Београд ==
Линија 29 ⟶ 30:
== Прелазак у српску Војводину ==
Прелази потом у Сремске Карловце и Нови Сад, где посредством епоскопа [[Висарион Павловић|Висариона (Павловића)]] добија посао живописања [[Манастир Бођани|манастира Бођана]], саграђеног 1722. Бођански живопис из 1737. године се сматра једним од његових најзначајнијих дела. Радио је фрескопис и у [[Шиклушу]] 1740. године, који није сачуван. Изгравирао је он 1742. године бакрорезе Св. Николе, за наше цркве у [[Ђур|Ђуру]] и [[Кечкемет|Кечкемету]]. Урадио је потом и везену плаштаницу, српске цркве у Пешти, око 1750. године.<ref>"Дневник", специјално издање, Нови Сад 1990. године</ref>
У то доба смањује се потреба за зидним сликарством и расте тражња за графиком. Због тога се и Жефаровић преоријентише на графику. Он је сам резао своје бакарне плоче, и помоћу њих штампао своје књиге.<ref>"Дело", Београд 1911. године</ref> Уз овај економски разлог, треба истаћи и жељу тадашњег патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте да уз себе има бакроресца илирске крви. Тад одлази у Беч код Томаса Томе Месмера, чувеног бакроресца, код којег је савладао технику гравуре. Из овог периода најпознатија му је композиција ''Свети Сава са'' ''српским светитељима дома Немањиног'' Потом следи ''Стематографија'', ''Свети Теодор Тирон Стратилат, Свети Никола, Свети Јован Владимир, Свети Кузман и Дамјан.''
Године 1741. превео је дело Хрвата, Павла Ритера Витезовића „Оживљена Хрватска“, која садржи хрестоматију (измишљену и стварну) свих српских краљева, царева, и владара од римског доба до турске окупације. Жефаровић је додадао ту галерију од 29 ликова,<ref>"Српски сион", Карловци 1898. године</ref> заједно са сликом Стефана Немањића, и самог српског патријарха Арсенија IV Чарнојевића Шакабенте, којем је то дело и било посвећено.<ref>стр. 155: https://web.archive.org/web/20090920065346/http://www.crohis.com/knjige/klaic-vitezovic/poglavlje7.pdf</ref> Међу светитељима међутим нашли су се Св. Давид цар бугарски, Св. Теофилакт архијереј бугарски, а за српског краља Милутина, који се посветио, наводи само да је "мироточец који је у Софији". Његов избор "наших" светитеља је збуњујући и тешко објашњив, јер се по Руварцу руководио чудном логиком.
Он 1745. године одлази на хаџилук у [[Јерусалим]], где такође успева склопити неке послове претежно графичке и штампарске. Пут је описан од стране јеромонаха Силвестера који се називао "молер". Игуману Раковачком Јаоникију и двојици калуђера, прикључио се у Београду, Жефаровић - "као вјешт и окретан човек био је од особите помоћи при добивању путног листа, за даље путовање по Турској".<ref>"Источник", Сарајево 1903. године</ref>
Линија 39 ⟶ 40:
Године 1746. је поново у Бечу и ради пет бакрореза: ''Свети деспоти Бранковићи''(за манастир Крушедол), ''Свети Никола''(За Гргетег), лик цара Уроша за Јазак, ''Свети кнез Лазар''(за Врдник), ''Богојављење''(за Велику Ремету).
У Бечу на старом Флајшмаркту живели су у множини Срби. Ту се пре рата налазила на кућном броју 10. лепа "Накина кућа". Одмах до ње је кућа "витеза Жефаровића", са огромним породичним племићким грбом изнад улаза. Алекса Ивић историчар, наводи: "Власници те куће су потомци нашег сликара и бакроресца Кристифора Жефаровића".<ref>"Време", Београд 1931. године</ref> Преко пута тих кућа, на кућном броју 13. била је грчка црква, а пре је то била грчко-српска црква, посвећена Св. Тројици
Године 1748. код Томе Месмера издаје своју књигу ''Описаније свјатого божија града Јерусалима'' са богатим илустрацијама. Књига је издата трошком јерусалимског архимандрита Симеона Симеоновића.<ref>Миоград Коларић: "Српске гравире 18. века", Београд 1953. године</ref>
О његовом раду педесетих година се мало зна, али је тада издао: ''Небески Јерусалим''(1748),''Богородица Елеуса''(1749),''Распеће Христово''(1751, за манастир Хопово). Последње му је дело ''Свети Стефан Штиљановић''(1753)
У лето 1753. одлази из Беча у Русију, преко Угарске. У Токају на Тиси, вероватно због старости, саставља тестамент у ком све оставља свом малолетном синовцу Данилу Жефаровићу. За старатеља младом синовцу, изабрао је извесног Србина, Алексића. У Москву је стигао 5. августа 1753. где се настанио у Богојављенском манастиру. Ту је и умро убрзо, 18. септембра исте године, и сахрањен.<ref>"Дело", Београд 1911. године</ref>
== Националност и етничка припадност ==
| |||