Код слабих објеката је карактеристично да имају, условно речено, безброј могућих облика јављања. Ако бисмо имали објекат '''рачун''' који би имао атрибуте који се налазе у заглављу рачуна, а за њега везан слаб објекат '''ставка рачуна''', јављање овог објекта се може десити на много начина, јер њега карактеришу прво сам производ, а затим и количина и цена која су, фактички, неограниченог опсега.
Ако бисмо имали ситуацију да водимо евиденцију о данима у недељи кад који човек иде на чогирањеџогирање, где свако може да не џогира ни једном у недељи, али може и свих седам дана, нећемо користити концепт слабих објеката, како се можда чини на први поглед. Зашто? За разлику од ставке рачуна, дани у недељи се јављају у врло ограниченом домену од свега 7 различитих облика. Друга битна разлика је та да, док слаби објекти не постоје и немају смисла без јаких објеката, објекти који су семантички одређени постоје независно од објеката са којим ступају у релацију. Понедељак, уторак, среда.. постоје независно од тога да ли ико џогира тим данима или не. Кад се већ знају све могуће вредности, практичније је да се већ чувају негде (у виду објекта, у овом случају објекта '''Дан''') него стално у базу куцати исте ствари (понедељак, понедељак, среда, уторак, среда, среда...). Одвајањем у посебан објекат семнатички дефинисан опсег вредности се и знанто смањује могућност грешки при уносу тих вредности.
