Кетрин Макфејл — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
[[мини]]
{{Инфокутија Хирург
| име = Кетрин Макфејл
Линија 14 ⟶ 15:
}}
'''Кетрин Стјуарт Макфејл''' ({{јез-енгл|Katherine Stuart MacPhail}}; [[Глазгов]], [[30. октобар]] [[1887]] — [[Сент Ендруз]], [[11. септембар]] [[1974]]) била је [[хирург]] из [[Шкотска|Шкотске]] која се током [[Први светски рат|Првог светског рата]] старала о рањенима у [[Србија|Србији]], [[Француска|Француској]] и на [[Солунски фронт|Солунском фронту]]. Током боравка у Србији, основала је прво педијатријско одељење у [[Београд]]у и болницу у [[Сремска Каменица|Сремској Каменици]] и остала запамћена као народни херој.<ref name="ketrin1">{{cite web|url=http://www.bbc.com/news/uk-scotland-35039265|title=Serbian stamps honour Scots WW1 heroines|publisher=[[Би-Би-Си]] |date = |accessdate = 8. 12. 2015.}}</ref>
 
== Порекло ==
 
Презиме Макфејл потиче из келтског језика и значи „син Павла“ (eng. „Son of Paul“). Пореклом је са острва Мал, које се налази на западној обали Шкотске, северозападно од Глазгова. Крајем тридесетих година 19. века, Кетринин деда Дугалд Стјуарт Макфејл (1818-1887) напустио је острво Мал и кренуо у свет у потрази за новим и бољим животом. Он је био први у фамилији који је показао храброст и одлучност, те склоност ка истраживању новог и непознатог – карактерне црте које су се могле запазити касније код потомака, а посебно код његове унуке Кетрин. Дугалд Мекфејл је очигледно био веома вредан и практичан човек пошто је могао обезбедити довољно новца за издржавање бројне породице и школовање осморо деце. Међутим, у души је био песник кога је стално мучила носталгија за старим крајем, за његовим острвом Мал. Како је био одличан познавалац келтског језика почео је писати песме на том језику, углавном посвећене његовом острву, због чега је добио име „Бард острва Мал“ (eng. The Bard of Mull“). Његова најпознатија песма „Острво Мал“, („The Isle of Mull“) постала је нека врста националне химне на том острву. У знак захвалности Келтско фолклорно друштво острва Мал му је постхумно 1921. године подигло споменик у долини Гленмор. Споменик је изграђен од камења узетог са његове старе летње куће која се налазила недалеко у долини. Нема сумње да је Дугалд Макфејл био веома одан својој породици и деци, те необично слободоуман и напредан за своје доба, пошто је својој деци, и синовима и кћеркама, омогућио високошколско образовање. Четири сина, Доналд, Џејмс, Александер и Џон завршили су студије медицине, док се пети син, Вилијам посветио религији. Најстарија Дугалдова кћерка Кејт била је медицинска сестра, Сара професор модерних језика и Џеси професор музике.
Најстарији син Доналд Макфејл (1854-1931) био је један од најбољих студената своје генерације на Универзитету у Глазогву. Након завршетка студија, започиње са радом као лекар у Западној болници у Глазгову где упознаје Џеси Мичел (1850-1952), ћерку грађевинског подузетника из покрајне Фајф у источној Шкотској, која је као медицинска сестра била на пробном раду у болници. Убрзо се ова веза завршава браком који је склопљен 1881. године. Након венчања млади др Доналд Макфејл прихвата понуду за посао у покрајни Ланаркњајр и настањује се у малом селу Вифлит у предграђу Коутбриџа, око 20км источно од Глазгова. Био је то индустријски крај са мноштвом радника који су веома скромно живели у типичнм насељима са бескрајним редовима кућа у којима би често биле смештене и фамилије од по 8 до 10 чланова. Др Доналд се са великим задовољством прихватио тешког лекарског посла у оваквој средини и тај свој посао је обављао са великим задовољством све до пензионисања. Због свог преданог рада постао је веома омиљен и цењен и врло брзо је стекао велики број својих пацијената, међу којима је било и сиромашних фармера али и богатог становништва. За обилазак својих пацијената користио је, и лети и зими, лаки фијакер или двоколицу по којима је био познат у целој околини.
У Коутбриџу породица Макфејл живела је у лепој кући са двориштем и воћњаком у Калдер авенији, где је рођена Кетрин као и њене три сестре. Прво дете у породици Џеси и Доналда Макфејла рођено је 1884. године, била је то кћерка Џенет, затим, 1886. године родила се Ени. Као треће дете, 30.октобра 1887.године рођена је Кетрин, а најмлађа кћерка Изабел рођена је 1889. Године. Своје школовање девојчице су започеле код куће где су им долазиле приватне учитељице и то је трајало све док нису довољно порасле да су могле свакодневно одлазити у доста удаљену основну школу у Коутбриџу. Након тога наставиле су средњу школу на Хилхед академији (Hillhead Academy) у Глазгову. Школу у Глазгову почеле су похађати у паровима према својим годинама. Најпре су пошле старије сестре, Џенет и Ени, које су волелел школу, а затим Кетрин и Изабел, које нису баш нешто одушевљене школом и које су волеле побећи из школе и шетати по околним пољима и шумама. Међутим, све четири биле су веома бистре и талентоване девојке које су успешно завршиле школу и касније студије на Универзитету у Глазгову.
 
== Биографија ==
Кетрин Стјуарт Макфејл је рођена [[30. октобар|30. октобра]] [[1887]]. године у [[Глазгов]]у, у [[Шкотска|Шкотској]], као трећа кћерка доктора (физијатра) Доналда Макфејла и Џеси Макфејл. Кренувши очевим стопама, године [[1906]]. започела је студије медицине на Универзитету у [[Глазгов]]у. Већ на самом почетку студија, Кетрин се истакла као марљив студент стекавши разна признања у области физијатрије, анатомије и хирургије. Дипломирала је [[1911]]. године и стекла звање (доктора) хирурга..<ref name="ketrin2"/>
Кетрин је једина од девојчица, још у раном детињству, показивала интерес за рад свог оца лекара. Још као мала, знала је ући у татину ординацију и посматрати га како прегледа пацијенте или превија ране. Исто тако, волела је ићи са њим у обиласке болесника на удаљеним фармама, што је он обично радио недељом, када је поносно седела поред кочијаша. Поред тога, на њену одлуку да се посвети медицини и лекарском позиву вероватно су утицали и њени стричеви, успешни лекари, Џејмс, који је тада водио мисионарску болницу у Индији, и Алекс, у то време професор анатомије на Универзитету у Глазгову.
У тим годинама у Великој Британији заиста је било необично да жене уопште студирају, а поготово медицину. Од лепо васпитаних девојака из честитих кућа очекивало се једино да знају добро водити кућанство и сликати воденим бојама. Вероватно због тога је и др Доналд Макфејл био против Кетринине жеље да се упути на медицину. Међутим, Кетрин је већ тада показивала изразиту одлучност и упорност и ништа је није могло спречити у њеној одлуци. Као и Кетринин деда, Дугалд Макфејл, њени родитељи су схватили значај школовања.
Тако се Кетрин, као једна од ретких девојака, 26.априла 1906. године уписала на Универзитет у Глазгову и започела студије медицине. На тај начин продужена је и породична традиција, пошто је већ годинала пре ње бар један члан породице Макфејл студирао медицину на том универзитету, па је то презиме тамо било јако познато. Једном приликом, у току студентских вежби, један старији професор ју је упитао у каквом је сродству са др Макфејлом. Кетрин је на то поносно одговорила „Није важно да ли смо у сродству. Ја јесам Макфејл, али сама за себе и чврсто стојим на својим властитим ногама“. Била је веома дружељубива особа, пријатељи су је често називали Кети или Кêт.
Била је веома добар студент, чему сведоче бројне награде које је добила током студирања. На завршним годинама студирања, Кетрин се заинтересовала за дечје болести, па је једном приликом упитала шефа одољења у Болници за дечје болести (енг. Sick Children Hospital) у Глазгову, да ли има шанси да нека жена лекар буде примљена за сталан рад у болници. Следио је кратак и обесхрабрујућ одговор: „Не, док сам ја шеф одељења, нема шанси“. Неповерење према женама лекарима било је тада још увек велико и дубоко укорењено. Кетрин је успешно завршила студије медицине 12.октобра 1911. Године, и започела свој лекарски стаж. Радила је у Глазговској краљевској болници (енг. Glasgow Royal Infirmary), а уз то била је и помоћни лекар код свог оца у ординацији.
Сазнавши за ратно стање, др Кетрин Макфејл је чврсто одлучила да се добровољно пријави за активну службу у британској армији и одмах је упутила писмо Министарству рата. Одговор је био брз, војнички кратак и , наравно, негативан. Обратила се и Црвеном крсту, али је добила сличан одговор. Они такође нису примали жене лекаре. Обратила се др Елси Инглис, која је прикупљала што више жена лекара и другог медицинског особља за женске добровољачке санитетске јединице. Др Елси Инглис нуди своју болницу британском Министарству рата, али била је одбијена реченицом „Драга моја госпођо, идите кући и седите на миру“ (енгл. „My dear lady, go home and sit still“). Др Инглис шаље писма амбасадама Француске, Белгије, Русије и Србије, које ову понуду прихватају сместа и са захвалношћу. Од тада почиње са активним радом Болнице шкотских жена за службу у иностранству (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service). Како су тада јединице за Француску и Белгију већ биле попуњене, Кетрин се налазила у дилеми да ли да иде у Србију о којој се тада у Великој Британији веома мало знало. За већину је то била непозната, дивља земља за коју нису ни знали ни где се налази. Кетрин је касније говорила: „Ја, стварно, једва да сам знала где је Србија, али из онога што сам прочитала, знала сам да им је веома тешко“. Кетрин прихвата понуду и прикључује се групи од 30 жена које су чиниле особље прве јединице Болнице шкотских жена у Србији.
Болница је била опремљена као хируршко одељење са 100 постеља, потпуно снабдевено свом потребном опремом, лековима и основним намирницама. Особље су цинили пет лекара, међу којима је Кетрин била најмлађа, медицинске сестре, болничарке и један возач амбулантних кола. Као преводилац је ангажована Ана Христић, млада новинарка српско-ирског порекла, која је имала задатак да подучава српски језик. Униформе су им биле тамносиве, дугачке, са тартанском траком око шешира и дугачким огртачем који је допирао до чланака.
 
== Пут ка Србији ==
Половином децембра 1914. године Кетринина група се укрцала у Саутемптону на транспортни брод који је превозио трупе на исток и болница је искрцана на Малти. На путу до Малте већина припадница јединице проводила је време у учењу српског језика и бољем међусобном упознавању. Чекајући даљи транспорт припаднице јединице обилазиле су знаменитости Малте где су провеле и Божић. Присуствовале су божићној миси у Катедрали Св. Јована. Одмах после Божића јединица се поново укрцава на брод „Нил“ којим су запловили према Пиреју. Новогодишња ноћ их је затекла на Егејском мору. У вечерњим часовима 1.јануара 1915. године стигли су у Солун. Следећег дана укрцавају се у воз којим стижу у Србију, тачније у Крагујевац, који је био главни штаб српске војске и војног санитета.
 
== Рад у Србији ==
 
Особље Болнице шкотских жена добило је у Крагујевцу једну доста комфорну кућу за становање, али која им је ипак била претесна. Воду су доносиле из веома удаљеног бунара, а свакодневно је требало цепати дрва за огрев. Кухиња је била одвојена у једној дворишној згради, а на испомоћ су добили 6 до 8 заробљеника, Аустријанаца, које су изабрали из једне групе која је радила на поправци путева. Ови људи су им били веома захвални због тога, јер су иначе даноноћно проводили време напољу, без склоништа и без довољно хране и одеће. Преузеле су једну мању болницу која се налазила на око 10 минута ходом од куће у којој су становале. Ова импровизована болница је раније примала и по 400 рањеника, међутим оне су успеле да ограниче број постеља на само 150, иако су биле опремљене само за 100. За две недеље собе су биле испражњене, сви зидови и подови очишћени и дезинфиковани, опрема и лекови распаковани и размештени, рањеници окупани, пресвучени, превијени и смештени у нове чисте постеље. Болница врло брзо почиње да ради својим пуним капацитетом. Рањеници су пристизали са свих страна, да би могли да збрину све новопридошле рањенике, уређене су неколико околних зграда, а мањак особља су решили са аустријским ратним заробљеницима, који су били приучени болничари.
Споразумевање је био један од проблема са којим су се Шкотланђанке, такође, сукобиле. Све су интезивно училе српски још од свог поласка на пут, али њихово знање језика је још увек било минимално. Због појаве пегавог тифуса и других заразних болести особљу болнце није било дозвољено да посећују српске породице, ни цивиле ни војнике. Дружили су се међусобно и одмарали су се када су могли у кући у којој су становали. Имали су своју куварицу, која је кувала искључиво за особље, али им је проблем престављала набавка хране. Једина рекреација им је био излет у околна села. Једном приликом, на том излету, Кетрин је запазила једног дечака који је тужно и уморно ишао иза воловских кола. Дирнута, Кетрин је фотографисала дечака, а та фотографија је касније обишла свет, и одражавала је јад и беду све деце која су била невине жртве рата. Кетрин је дала да се а слика умножи као поштанска карта, да би се те слике продавале на разним добротворним акцијама и на тај начин прикупљани су прилози за помоћ деци у Србији.
Епидемија пегавог тифуса је већ увелико сузбијена и број нових болесника био је знатно смањен. Међутим баш тада, у јуну 1915., лечећи своје болеснике, озбиљно се разболела и сама др Кетрин Макфејл. Добила је тешку форму тифусне грознице. Била је неколико дана у бунилу, а скоро да је изгубила ногу због трмбозе, која се јавила у току болести. Тешка форма тифуса са дуготрајним високим температурама, оштетила јој је и слух, тако да је трајно остала наглува. После прележане болести изгубила је сву косу, па је дуже времена морала покривати главу шеширом или марамом. Касније јој је израсла густа и коврџава коса, коју је она од тада стално држала кратко подшипану, што је у то време била реткост, јер су све жене носиле дугу косу. На инсистирање адмирала Троубриџа, Кетрин напушта Србију и враћа се у Шкотску како би се у потпуности опоравила. За свој дотадашни пожртвовани рад Кетрин је одликована Орденом Светога Саве V степена. У Шкотску Кетрин се вратила у септембру 1915. Године и бригу о њеном здрављу и опоравку преузео је њен отац Доналд.
 
== 1915. ==
Током јесени 1915.године Кетрин је, чим се довољно опоравила, ступила у контакт са Српским потпорним фондом у Лондону и започела кампању прикупљања добровољних пролога и помоћи за ову организацију. Путовала је по целој Шкотској, присуствовала добротворним састанцима и држала предавања о својим искуствима у Србији, апелујући за помоћ тој напаћеној земљи.
Како се није могла вратити у Србију, која је у то време била поробљена, Кетрин се у јануару 1916. године придружује квекерској добротворној организацији Друштво пријатеља или једноставно „Пријатељи“ (енгл. „Friends“), која је деловала у Француској. Започиње свој рад у Шалону на Марни у регији Шампање, североисточно од Париза, у једној женској болници, која је у то време коришћена и за цивилне и за војне потребе. У фебруару и марту 1916. Кетрин је обилазила околна села и лечила цивилно становништво, заједно са још једном сестром. 24. априла 1916. године понуђен јој је посао на Корзици у трајању од три месеца и за плату од 200 фунти стерлинга годишње. Прихвативши понуду, она 21.маја 1916. године стиже у Бастију, и смешта се у хотелу „Сирнос“ („Cyrnos“). Одмах по доласку почиње са радом у болници која је била смештена у вили „Кермакија“ („Kermakia“) на самој обали мора. Није било много посла, јер су пацијенти углавном збринути, а са њом су радили један француски лекар и 4 медицинске сестре, док је шеф мисије била Кетлин Кортни. Неколико дана након доласка, Кетрин и Кортни отпутовале су у Ајачио, где је била смештена једна Болница шкотских жена и где се налазио и шеф британске мисије на острву, сер Едвард Бојл. У посети Болници шкотских жена, Кетрин сусреће неколико познаница са којима је била у Србији, и од њих сазнаје шта се дешавало са њиховом старом јединицом и свим њеним колегиницама из тих дана. Свој боравак на Корзици, Кетрин је знатно скратила и 3.јула 1916. године отпутовала је са острва на копно, а званични разлог ранијег одласка био је тај да покуша организовати смештај сирочади у дом „Пријатеља“ у Високим Савојима. Међутим, изгледа да и поред лагодног боравка на Корзици Кетрин тамо није била срећна, „Није било довољно лекарског рада“, како се она изразила.
Након повратка у друштво „Пријатеља“ у Сермезу, Кетрин је покушавал да среди пребацивање српске сирочади са Корзике у дом у Високим Савојима, али то, нажалост, није успело. „Пријатељи“ су преузели један хотел у Самоену, на око 20км од границе са Швајцарском, и претворили га у Дом за избеглице. Крајем септембра 1916. године, Кетрин преузима дужност лекара у овом дому. Она је била веома задовољна боравком у Самоену, лепо се слагала и са чланицама мисије, сви су је волели и поштовали и уједно и желели да остане да ради са њима. Када је дошло време за одлазак оне су јој приредиле веома леп опроштај. Договориле су се да свака од њих напише по један сонет у Кетринину част, који су онда рецитовали на опроштајној вечери уочи њеног одласка.
 
 
== 1917. ==
 
У рано пролеће 1917. године др Кетрин Макфејл нашла се на Солунском фронту. Током боравка у Француској, др Сондермајер јој је понудио место у једној болници уз плату од 400 динара месечно. Кетрин која је толико желела да се врати у Србију, одмах је прихватила понуду. У Солуну Кетрин је затекла своју најмлађу сестру Изабел, која је тамо стигла знатно раније са Болницом шкотских жена. Др Сондермајер нуди њој и Изабели да почу са радом у новооформираној великој болници коју је Француска дала српској војсци и која је носила назив Српска болница престолонаследника Александра. Обзиром да ује болница још увек била у фази формирања, Кетрин и њена сестра су добиле неки вид одсуства, које су искористиле за обилазак Солуна и околних места. Међутим, одмор је кратко трајао. Већ након неколико дана, добиле су позив од начелника Српског потпорног фонда у Солуну да дођу у њихову болницу у Соровићу (данас грчки градић Аминдеон, у близини грчко-македонске границе) да помогну у збрињавању повређеног цивилног становништва из бомбардованог Битоља и околине. Власти су у жељи да помогну цивилном становништву и да спрече појаву епидемије која би представљала велики проблем, затражиле помоћ од болнице Српског потпорног фонда у Соровићу, која је онда организовала екипе које је слал на север у ратна подручја као истурене амбуланте за медицинску помоћ циивлима и нарочито, за вакцинацију становништва. Др Кетрин је са Изабелом и са још две медицинске сестре и куварицом Дороти послана у село Брод, које се налазило на југоисточној страни Битољског поља.ова мала екипа била је срдачно дочекана у село и сви су се трудили колико су могли да им помогну. У јуну 1917. године, Изабел је напустила Брод и вратила се у Солун на своје радно место у Српску болницу престолонаследника Александра, која је напокон почела са радом, док је Кетрин остала тамо где је она сматрала да је била потребнија. Кетрин је у току лета наставила са радом по селима Битољске долине углавном обављајући вакцинације становништва. Радећи тако једном приликом у селу са претежно турским становништвом, Кетрин је са интересом посматрала како мушкарци гурају своје жене напред да виде какав ће бити ефекат инјекције. Крајем лета Кетрин је отпутовала у Солун где је желела да се одмори неколико дана. Сместила се код Изабел у Српску болницу престолонаследника Александра, која јој је, након планинских села, изгледала на светском нивоу. Нашла се са др Сондермајером и замолила га да јој дозволи да се врати у села где је било још толико пуно посла, што јој је он одобрио, али само до септембра месеца. По повратку у своју амбуланту у Броду затекла је озбиљно стање. По селима се појавила нека нова непозната болест од које су умирали одрасли а нарочито деца. Др Макфејл је била сигурна да се ради о неком обољењу до којег је дошло услед дуготрајне лоше исхране. Становништво је живело у великој беди и заиста је оскудевало у храни, исхрана је била исувише једнолична и састојала се углавном од кукурузног брашна. Касније се испоставило да се радило о тада мало познатој болести, која се звала пелагра и која се јављала услед једноличне исхране без довољно витамина.
Пред крај лета 1917. године болница Српског потпорног фонда из Соровића премештена је у Гермијан у близини Брода, због чега је Кетринина амбулантау овом селу била затворена. У исто време приближио се и њен рок да се јави на своје радно место у Болници принца престолонаследника у Солуну. Кетрин је била чврсто уверена да је њена лекарска помоћ далеко потребнија у селима на терену, па је тешком муком успела убедити у то и др Сондермајера који је на крају ипак попустио и сложио се да Кетрин остане да ради у селима у позадини, у близини линије фронта. Кетрин остаје да ради у Битољском пољу, а њено седиште било је у полуразрушеном целу Бач, свега неколико километара удаљеном од болнице Српског потпорног фонда у Гермиајну. У то време Кетрин је посетио и њен пријатељ, др Едвард Рајан, коме је показала околна села и бедне услове у којима је живео тај свет, а нарочито деца. Видевши то, др Рајан је одмах кренуо у акцију прикупљања помоћи преко америчког Црвеног крста, и успео да јој прибави једну врсту покретне амбуланте, која је била снабдевена лековима, завојним материјалом и залихама хране, тако да је Кетрин свој медицински посао могла проширити и на побољшање исхране угрожене деце.
Кетрин се у Бачу сместила у једноспратну кућу, грађену у турском стилу. У приземљу је живела власница са двоје деце, а Кетрин је добила собу на спрату. Војска јој је доделила једног возача који се звао Перо. Перо је био једноставан српски сељак, увек весео и насмејан, па је међу свима био веома популаран. Једна од добро очуваних кућа у Бачу била је школска зграда у коју се смештао принц престолонаследник, када је долазио у обилазак фронт. Те зиме, принц Александар је дошао да прослави своју крсну славу међу војницима, па је на прославу била позвана и Кетрин, када је по први пут видела и упознала принца. Била је то њена прва слава и наравно, после обилног чашћења, требало јој је два дана да се опорави.
Зима 1917/1918. године у македонским планинама била је врло оштра и хладна, међутим Кетрин је са својом покретном амбулантом редовно обилазила околна села и обављала свој посао. У међувремену њена фамилија и пријатељи у Шкотској су успешно завршили акцију сакупљања топле, зимске одеће и обуће коју је Кетрин приликом својих обилазака делила осиромашеним женама и деци на поклон. Међутим Кетрин је током свог боравка ту имала и неке теже задатке. Једне ноћи, локални цивилни начелник са неколико пратилаца пробудили су Кетрин лупајући јој на врата. Када је она, сва изненађена изасшла, саопштили су јој да је у једном оближњем селу један важан чиновник пуцао у себе, те да она, као једини лекар у околини, треба да оде са њим и да га прегледа. Када је стигла тамо, затекла је чиновника који је лежао иза пећи са раном на глави, а поред њега је био револвер. Када је Кетрин саопштила да је чиновник мртав, начелник је захтевао од ње да изврши обдукцију. Кетрин је била веома непријатно изненађена овим захтевом. Она је раније, у добро опремљеним болницама учествовала и помагала при обдукцији, али овде, у оваквим условима и то сама, то није очекивала. Покушала је да се извуче тиме што нема инструменте за тај посао, међутим, начелник је донео кутију са инструментима, и Кетрин је започела посао. Требало је отворити и лобању, што је за њу био претежакзадатак и ту јој је прискочио у помоћ Перо, који је једини остаоуз њу. Када је Перо видео како се она мучи са тестерисањем лобањских костију, једноставно је узео тестеру од ње и завршио посао.
 
 
== 1918. ==
У зиму и пролеће 1918. године на Солунском фронту владало је релативно затишје. Осим повремених чарки и размењивања топовских салви, већих активности није било, све се било примирило у очекивању велике офанзиве о којој су сви говорили. И таквој мирној ситуацији било је времена и могућности за различите друге активности, па су се српски војници из околних логора радо дружили са девојкама из британских мисија које су биле у близини. Кетрин се касније сећала једног догађаја који је сликовито описивао атмосферу тог времена. Једног дана у пролеће 1918. године официри једне веће војне јединице, позвали су Кетрин и осам других девојака из Болнице Српског потпорног фонда у Гермијану на славу своје јединице. Тог јутра официри су дошли са коњима по девојке и сви заједно су весело одјахали у планину. После дуготрајног јахања и свежег планинског ваздуха свима је пријао славски ручак уз циганску музику, пошто је један од војника лепо свирао на виолини. Затим је следило коло и слављу није било краја. Нико није ни приметио да је већ пала ноћ и када су девојке, у пратњи официра, кренуле назад, спустила се и магла што је знатно успорило кретање по планинским стазама, тако да су у болницу стигли много касније него што им је то било дозвољено. Девојке су се у тишини увукле у своје шаторе, а официри су затим отпратили Кетрин у њено село које се налазило у близини. Закаснели повратак је ипак био запажен, па је, на приговор болничке управе, српским официрима због тога уследила стрига забрана одласка у ову болницу. Један од тих официра био је пуковник Драшкић, који је био пријатељ са принцом престолонаследником. Он је приликом одступања преко Албаније, када је принц имао запалење слепог црева, носио га на леђима неколико километара до прве болнице, где је принц био оперисан. Наравно, принц никако није могао заборавити овакву пожртвованост и Драшкића је наградио прстеном са дивним сафиром, којег је пуковник поносно носио. Када је принц следећи пут дошао у обилазак фронта пуковник Драшкић му се пожалио због забране приступа у болницу, која је њега и његове колеге јако погодила, јер им је недостајало друштво девојака из болнице, као и суботње забаве које су се тамо редовно одржавале. Принц је сместа посало хитну поруку војводи Мишићу из чијег штаба је и потекла ова забрана и затражио коње и пратњу за посету болници. Убрзо је, у пратњи оних истих официра којима је забрана била изречена, принц посетио болницу где су сви били радосни и свечано дочекани, после чега је фамозна забрана, на велко задовољство свих, била заборављена.
У лето 1918. године Кетрин се почела припремати за одлазак у Шкотску. Главни разлог за такву њену одлуку била је потреба да помогне свом оцу у његовој лекарској пракси. Др Доналд Макфејл, који је имао веома развијену праксу, остао је сам, јер су му два његова помоћника мобилисана у војску и није више могао да сам обављатолики посао. У то време је у Великој Британији, као и у свету, владала велика пандемија грипе или тзв. „шпанске грознице“, како су је звали, што је веома повећало број пацијената, а када је и сам др Доналд Макфејл оболео од грипе, Кетрин се више није двоумила. Она и Изабел су најавиле свој одлазак и надлежне валсти су прихватиле њихове разлоге и са захвалношћу су им одобрили. Кетрин је била одликована Орденом Светог Саве IV степена за свој рад у Македонији и Медаљом Српског Црвеног крста, а Изабел је одликована Крстом милосрђа. Сестре Макфејл су тако, у августу 1918. године, напустиле Солун и вратиле се у родну Шкотску.
По повратку у Шкотску Кетрин није имала времена за одмор. Пре свега, њен отац био је болестан, па се морала бринути о његовом здрављу, а затим морала је преузети и већи број његових пацијената, јер једина помоћ коју су могли наћи био је један старији лекар који није био више способан за војну службу. Али и ту је у почетку било проблема, јер су према женама лекарима пацијенти још увк били сумњичави. Али у време велике епидемије грипа, када је било толико оболелих, а тако мало лекара, није било места за предрасуде. Убрзо по повратку кући, др Кетрин Макфејл је проглашенапочасним грађанином града Коутбриџа и на пригодној свечаности 15. августа 1918. године предата јој је повеља града, а истом приликом од града је на поклон добила и златан сат.
Кетрин је пратила збивања на свим фронтовима, а посебно на Солунском фронту где је у септембру 1918. године коначно почела дуго очекивана велика офанзива и веома се радовала успесима савезничкие војске и пробоју Солунског фронта, док је жалила што и сама није била присутна тим великим догађајима. Тада је одлучила да се што пре врати у Србију.
Крајем новембра 1918. године, скупивши све потребне документе, Кетрин је кренула на пут. Њен капитал био је 25 фунти које је понела са собом. Одећа, обућа и друге потрепштине за помоћ Србији, које су прикупили њена фамилија, пријатељи и пацијенти, били су упаковани и засебно послани преко српског Црвеног крста у Великој Британији. Из Лондона Кетрин је отпутовала у Париз. Из Париза отишла је у Тулон где је чекала на превоз бродом до Дубровника, одакле је возом требала до Београда. Тулон је тада био препун избеглица из Србије, војника и цивила, који су радосноочекивали повратак кући. Ту Кетрин упознаје Даринку Грујић. Даринка је од почетка рата водила бригу о сирочади и избеглицама у Француској које је сада желела да врати у Србију и кроз разговор упитала је и Кетрин да ли би она била заинтересована да ради са њом. После вишедневног чекања у Тулону најзад су стигли бродови који су их пребацили у Дубровник, а затим је уследио веома мучан пут железницом преко Сарајева и Брода до Земуна, који је трајао 3 дана и 3 ноћи. у вагонима су се налазиле голе дрвене клупе, није било грејања и светла, а ветар је жестоко дувао кроз полупане прозоре и врата. Воз је милио брзином од око 7-10 км на сат. Око 3 сата ујутру, стигли су у Земун где су до јутра чекали да склеом пређу у Београд.
Кетрин се одмах по доласку пријавила у Министарство унутрашњих послова и добила дозволу да може да остати у граду и радити неки добротворни посао, а надале се да ће наћи Даринку Грујић, за коју је чула да се задржала у Дубровнику због претовара свог пртљага од ког се није хтела одвајати. У тој конфузној ситуацији непосредно после рата, др Кетрин Макфејл је била прва међу многим странцима која се снашла и започела са радом, па је већ почетком 1919. године отворила прву дечју болницу у Београду.
У децебру 1918. године добијена је на употребу једна напуштена аустријска барака, која је пре тога била коришћена као штала. Било је ту много буба, а врло мало кревета. Уз љубазну помоћ разних савезничких добротвпорних мисија добијена је опрема и могло се започети са радом. Две медицинске сестре, придружиле су се др Макфејл и њеним напорима да започне са новим послом и уз њихову помоћ болница је брзо почела са радом. У року од неколико недеља по свом доласку у Београд Кетрин је успела да добије једну бараку у Студеничкој улици, пронашла је кревете, постеину, особље и обезбедила исхрану малих пацијената. Најважнији догађај који је омогућио Кетрин успешан почетак рада био је долазак Даринке Грујић у Београд, која је стигла у отвореном вагону са свом својом опремом и пртљагом. Тек што је стигла у Београд Даринка Грујић успела је да добије пет војних барака које су се налазиле у Студеничкој улици, у непосредној близини Војне болнице и једну од тих барака уступила је Кетрини за дечју болницу. Бараке су биле у очајном стању – прљаве и запуштене, без водоводних и електричних инсталација, које су биле уништене, са разбијеним прозорима. Бараке је требало од темеља очистити, поправити и оспособити за рад, па се Кетрин одмах бацила на посао. У помоћ су јој прискочили стари пријатељи, британски маринци на челу са адмиралом Троубриџом. Они су убрзо очистили, поправили и префарбали бараку. Кетрин је позвала пуковника Кида да јој помогне и да у бараци монтира један стерилизатор. Од Енио Дикинсон из Црвеног крста успела је да добије 25 војничких кревета, постељину, ћебад као и разне друге ствари. Већину лекова и војног материјала добила је од америчког Црвеног крста. У непосредној близини барака Српски потпорни фонд отвори је добротворну кухињу за оближњу школу, па је Кетрин успела да среди да та кухиња снабдева храном и децу у болници, док је дрва за огрев обезбедила градска власт. Од адмирала Троубриџа добила је пуно дечијих играчака а Флоренс Харвеј понудила се да бесплатно са својим колима обавља превоз. Крајем јануара 1919. године болница је примила своје прве пацијенте.
У току првих месеци сваки кревет у болници био је заузет, а кроз амбуланту сваког месеца пролазило је велики број деце. Сав лекарски посао обављала је сама Кетрин, јер је у то време било веома мало лекара, у целој Србији свега око 100 њих је преживело рат.
Др Кетрин Макфејл је у то време заиста постал веома популарна у Београду, па је тако и успевала да из разних видова помоћи и донација одржи своју болницу која није имала никаквих других прихода, а чије издржавање је било веома скупо.
 
 
== 1919. ==
 
У рано пролеће 1919. године болница је већ била премала да прими све оне који су тражили помоћ, а то се нарочито односило на све већи број деце оболелел од туберкулозе. Др Кетрин је у то време сазнала да на Топчидеру, на десетак километара од Београда, се налази један ортворени павиљон који је и раније био коришћен за децу, а који је тада био празан и запуштен. Павиљон се налазио на брду, на самој ивици шуме и окружен ливадама, па је био идеалан за лечење свежим ваздухом и сунцем, што је, поред добре хране и мировања, у то време, заправо био и једини лек за туберкулозу. Кетирн је добила дозволу од градске власти и успела је да обезбеди потребне поправке и да набави опрему и већ око ускрса 1919. године павиљон са 40 постеља био је спреман да прими своје прве апцијенте. Бригу о павиљону преузела је Мери Бејкер. Павиљон у Топчидеру се ускоро показао као веома успешан подухват. Деца, под брижном негом особља, брзо су се опорављала у природи, на велику радост њихових родитеља који су их посећивали.
Како се посао све више ширио Кетрин је схватила да постојећи капацитети ускоро неће бити довољни за све већи број пацијената, поготову због тога што се у хладним зимским данима топчидерски павиљон неће користити, па је почела размишљати о проширењу болнице. Једна повећа зграда у улици Кнеза Милоша, у близини Војне болнице, остала је празна када су британски маринци напустили Београд и Кетрин је одмах кренула у акцију да добије ту кућу за своју болницу. Била је то доста велика, светла, солидно грађена и очувана зграда у којој је било довољно простора за смештај 50 кревета, поготову када је Кетрин успела да замени велике војничке кревете које је имала у бараци за праве дечје креветиће којих је могло стати знатно више. Поред тога, формирана је и мала операциона сала за лакше хируршке случајеве, док су тежи случајеви били упућивани у државну болницу. Уређено је и велико поликлиничко одељење за амбулантне болеснике. Ова нова болница започела је са радом у новембру 1919. године и сада то више није била нека импровизована установа него права болница. Званично је била призната од стране Владе Срба, Хрвата и Словенаца као прва Дечја болница у Србнији, названа Енглеско-српкса дечја болница (The Anglo Serbian Children’s Hospital, скраћено A.S.C.H). Ускоро након отварања ове болнице Министарство здравља је затражило од Кетрин да прима оболеле новорођене бебе из породилишта, тако да је било оформљено и посебно одељење за новорођенчад о којима се бринула најискуснија сестра.
Павиљон у Топчидеру могао се користити само у летњим месецима и као такав функционисао је у току неколико годинаа, све до 1924. године када је затворен. Број болесника стално се повећавао. Тада је Кетрин дошла на идеју да нађе неко место на морској обали где би могла смештати туберкулозну децу. Замолила је генерала Фортескјуа да на својим путовањима по земљи потражи неко такво место. Ускоро, по повратку из Дубровника, генерал је донео вест да је на лападу нашао једну идеалну зграду. Кетрин се обратила лично војводи Живојину Мишићу који је тада био начелник генерлштаба и кога је Кетрин познавала још са Солунског фронта. Када му је Кетрин објаснила да би та вила у Дубровнику требало да служи као лечилиште и опоравилиште за децу он је сместа наредио да се вила преда Енглеско-српској дечјој болници на даље коришћење. Изабел, која је у то време била већ потупно прешла на рад у Кетринину болницу, отпутовала је у Дубровник да види зграду и да покуша наћи опрему за њу. Док је боравила у Дубровнику Изабел је чула за једну напуштену аустријску болницу код Зеленике у Боки Которској и сместа је отпутовала тамо да види шта се дешава. На своје изненађење затекла је напуштену болницу, али потпуно опремљену, са креветима, постељином и осталим материјалом, те једног младог српског официра који је са својим војницима све то чувао. Био је то Васа Срдић. Он јој је понудио да узме све што јој треба, а поред тога одмах је организовао утовар и превоз опреме до Дубровника. Изабел је изабрала 60 кревета заједно са постаљином и осталом опремом и вратила се на Лапад. Како је сама зграда била добро очувана, болница је оворена у фебруару 1920. године.
 
 
== 1920. ==
Када је почео Први светски рат, др Кетрин Макфејл је заједно са својом сестром Изабел радила при Болници шкотских жена. Иако им није било дозвољено да учествују у рату, др Макфел и њене колегинице су несебично помагале угроженима тако што су оснивале и опремале своје болнице уз помоћ Националног удружења женских права. Како Влада [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велике Британије]] није била вољна да прихвати њихову помоћ, докторке су се окренуле другим земљама. Најпре су крајем [[1914]]. године основане болнице у [[Француска|Француској]], а годину дана касније и у Србији<ref name="ketrin1"/>.
 
У лето 1920. године Кетрин и Изабел имале су ретку и за њих изузетно радосту посету. Из Шкотске су у августу дошли да их обиђу њихови родитељи и старија сестра Ени. Др Доналд Макфејл успео је да нађе једног колегу који је привремено био преузео његову праксу у току три месеца, тако да је могао узети одсуство и кренути на дуг путна који су се већ одавно спремали. Кетринин отац који је волео да слика воденим бојама понео је са собом сликарски прибор и у Дубровнику је направио цео блок цртежа у јарким медитеранским бојама, који се још чувају у породичној архиви (слика 45). како су њени родитељи желели да виде и Дечју болницу у Београду, Кетрин их је возом одвела за Београд. Након обиласка болнице били су импресионирани и поносни на Кетрин на све оно што је она постигла. Када је дошло време за повратак у Шкотску, Изабел је такође отишла са њима где је намеравала да отпочне каријеру секретарице. Међутим Кетрин ипак није остала сама.Њена старија сестра Ени, остала је у Дубровнику да јој помаже у раду са децом, обзиром да је била школована наставница.
Др Кетрин Макфејл, хирург и Изабел Макфеjл, болничарка запутиле су се у [[Србија|Србију]] [[1915]]. године, где је др Кетрин испрва радила у болници у [[Крагујевац|Крагујевцу]]. Због обима посла који је јој био додељен, она је затражила премештај у Војну болницу у [[Београд]]у. Овакав потез није добро дочекан од стране одбора Болнице шкотских жена, али је она, не обазирући се на то, наставила да посвећено ради свој посао у Србији<ref name="ketrin2">{{cite web|url=http://www.scotlandswar.co.uk/page1377.html |title=Surgeon Katherine Stuart MacPhail|publisher=scotlandswar.co.uk|date = |accessdate =}}</ref> . Неговање великог броја пацијената узело је свој данак, те је др Макфејл и сама оболела од пегавог тифуса који јој је трајно оштетио слух{{sfn|Историја медицине|2004|p=469-473}}.
Огромни трошкови одржавања болнице у Београду који су из године у годину постајали све већи вероватно су, поред осталих разлога, утицали на Кетрин да почне размишљати о премештању болнице негде у унутрашњост, где би трошкови требали да буду знатно мањи.
Почетком тридесетих година Кетрин је почела активно тражити погодно место негде у унутрашњости, али не сувише далеко од Београда, које би било у отвореној природи са довољно свежег ваздуха и сунца. Размишљала је чак и о куповини једног од напуштених фрушкогорских манастира. Даринка Грујић ју је посаветовала да покуша да нађе неку погодну грађевину или да изгради нову зграду у Сремској Каменици која по својим природним условима била најзгодније место за ту сврху. Како је Кетрин иначе волела Сремску Каменицу у којој је већ имала кућу за одмор, одмах је почела правити планове за оснивање нове болнице.
Поред Сремске Каменице за коју је била веома везана и где је проводила скоро све викенде, Кетрин се у то време веома зближила и са једним, заправо старим, пријатељем, инж. Васом Срдићем, који је тада живео у Темерину. То је био онај исти Васа Срдић који је почетком 1920. године, као официр српске војске у Зеленики у Боки Которској омогућио Изабел да одабере из напуштене аустријске војске за вилу у Дубровнику и који је од тада постао велики пријатељ сестара Макфејл. После рата Васа Срдић је, као дипломирани инжењер агрономије, добио земљу у Темерину где се населио и где се бавио земљорадњом и воћарством. Како је он био упућен у Кетринине планове, убрзо је сазнао да се на брду Чардак, непосредно изнад Сремске Каменице, продаје један стари и већ запуштени виноград који би могао одговарати Кетрининим плановима. Нема сумње да је Кетрин, када се први пут попела на Чардак, била одушевљена положајем самог места и његовом околином. Др Макфејл је купила то земљиште које је од 1.августа 1933. године било званично пренето на њено име, те је одмах почела припреме за изградњу болнице.
Према Кетрининој замисли, уз помоћ једног инжењера Хигијенског завода у Београду, један стаир руски архитекта направио је планове трокрилне зграде са централним двориштем и дугачком терасом уздуж северног и западног крила зграде, тако да се деца могу износити и излагати сунцу преко целог дана.
 
== 1934. ==
Године [[1916]]. др Кетрин Макфејл на кратко одлази да ради у болницама у [[Француска|Француској]], а наредну годину проводи на Солунском фронту. У Србију се враћа по завршетку рата и ту остаје све до [[1947]]. године. Наставила је да се бави хуманитарним радом најпре у [[Београд]]у, а затим и у Сремској Каменици где је водила [[Енглеско-југословенска дечја болница|Енглеско-југословенску дечју болницу]] коју је основала [[1934]]. године.{{sfn|Историја медицине|2004|p=469-473}}<ref name="ketrin2"/>
На пролеће су завршени радови на новој болници, наручена је и сва опрема која им је била неопходна, састављене су и листе пацијената који су требали да отпочну лечење. Краљевска комисија Дунавске Бановине одобрила је отварање и започињање рада дечијег санаторијума. Зграда се састојала од главног фронталног дела и два симетрично постављена крила. У главном делу налазила су се три одељења болнице, одељење за пацијенте, радионица, одељење за радиотерапију, апотекарски део, као и простор који је био намењен пацијентима са инфективним болестима, и соба за стерализацију инструмената и апарата. Такође, постојао је и део где се налазила администрација болнице, као и магацин за лекове и инструменте. У крилима зграде налазила се кухиња са оставом и трпезаријом за децу. На спрату су били четворособни станови за докторе и медицинске сестре. Постојала су и четири купатила и тоалети који су распоређени у крилима зграде. Болница је изграђена у складу са потребама болесника којима се предвиђа дужи боравак ради лечења. Испред јужних и западних фронтова изграђене су терасе. Цело двориште је било ограђено и направљено попут парка, у склопу дворишта се такође налазио и воћњак и виноград.
Болница је званично отворена 23.септембра 1934. године под покровитељством њеног височанства краљице Марије Карађорђевић. Први пацијенти били су пребачени из београдске болнице већ 1.августа. Лечење је било фокусирано на пацијенте који су оболели од туберкулозе костију и зглобова, рахитиса. Третман се састојао од свежег ваздуха, изложености сунцу, добре хране, одмора, масаже, имобилизације уз помоћ гипса и операција ако је за то постојала потреба. Болница је примала децу до 14 година. Преко лета било је и до 50 деце, а преко зиме 32. Начелник болнице била је докторка Кетрин Мекфејл, главни хирург је био Светислав Сојановић, примаријус и доктор у главној болници у Београду, главна медицинска сестра је била Агнес Харди (Agnes Hardy), а Алиса Марфи (Alice Murphy) је била секретарица. Међу запосленима били су и још две медицинске сестре, један настаник и помоћно особље. Један од главних проблема болнице било је финансирање исте, јер су деца углавном била третирана бесплатно. Трошкове болнице су покривали многи донатори. Међу донаторима било је и Министарство за социјална питања и јавно здравље Краљевине Југославије као и Фонд за заштиту деце, као и разне друге организације. Све ово није било довољно за покривање трошкова болнице, па је из тог разлога Кетрин стално морала да води кампању за прикупљање средстава како би болницу одржала у раду.
 
== 1936. ==
Након готово 25 година преданог рада, др Кетрин Макфејл је била приморана да напусти болницу коју је сама подигла и земљу коју је звала својом другом домовином. Године [[1947]]. вратила се у родну [[Шкотска|Шкотску]] где је остала до краја живота. Преминула је [[11. септембар|11. септембра]] [[1974]]. године у Сент Ендрузу{{sfn|Историја медицине|2004|p=469-473}}.
На крају године је достављен извештај у ком се наводи да је за две године од рада болнице, 115 боленсика хоспитализовано(хоспитализација неких пацијената трајала је до 24 месеца), а 160 деце је било третирано амбулантно, односно, ван болнице. Извршене су и 25 хируршке процедуре, 194 пунктура и 113 рендгенских снимања, а урађено је и 84 имобилизације уз помоћ гипса. Педесеторо деце је отишло из болнице као успешно излечено, њих 12 је имало побољшан здравсвени статус приликом отпуста, а остатак је био на даљем лечењу. Закључак је био да је упркос малом броју лежајева и ограниченом фонду који је имала енглеско-југословенска болница, она успела да испуни све задатке. Принцип лечења костне и зглобне туберкулозе у оним данима када антибиотици и антитуберкулотици нису постојали састојао се од подизању опште резистенције пацијената хигијенско-дијетским режимом, терапијом свежег ваздуха, хелиотерапијом (излагањем сунцу преко дана, а током зиме излагању вештачком светлу), имобилизација и разне хируршке процедуре. Посебна пажња такође је посвећена и хигијени у болници. Деца школског узраста су похађала дневне часове који су одговарали њиховом узрасту и наставном плану и програму, након чега би на крају школске године добили и сертификат. Болница је такође организовала и радионице коју су биле део радне терапије, на којима су деца похађала уметничке часове. Једном недељно би и православни свештеник долазио како би деци одржао и час веронауке. Болница је поседовала и библиотеку која је била опремљена са великим бројем дечијих књига, које су биле како едукативног тако и забавног карактера, а у њој се такође могло наћи и прегршт играчака. Тако да је болница пружала могућност да тим малишанима који су били њени пацијенти сваки дан буде испуњен радом, учењем и забавом.
 
== 1937. ==
== Хуманитарни рад и установе ==
Светислав Стојановић је на Првом Југословенском конгресу педијатара одржаном у Београду презентовао податке о третману током прве три године рада у болници: "У овом периоду 458 деце оба пола од 1 до 13 година лечено је у болници. Просечна дужина лечења била је 2 године и 3 месеца. Многи од њих су били отпуштени из болнице здрави и са исправљеном кичмом и удовима. Верујемо да су резултати лечења задовољавајући и охрабрујући, имајући у виду да је већина случајева била озбиљна, са великим деформитетима, као и са великим бројем створених фистула.“
 
== 1939. ==
Одмах након завршетка [[Први светски рат|Првог светског рата]], [[1919]]. године, др Макфејл подиже малу дечју болницу у [[Београд]]у, која три године касније бива премештена у нови, већи објекат и добија назив [[Енглеско-српска болница]], касније промењен у [[Енглеско-југословенска дечја болница]]. Због малог броја образованих медицинских сестара, др Кетрин Макфел [[1920]]. године оснива прву школу за медицинске сестре у Србији. Енглеско-југословенска дечја болница у [[Београд]]у престаје с радом 1934. године, када др Макфејл одлази у Сремску Каменицу и отвара болницу под називом [[Енглеско-југословенска дечја болница за лечење туберкулозе костију и зглобова]]. Ова болница, свечано отворена [[23. септембар|23. септембра]] [[1934]]. године, налазила се под покровитељством краљице Марије и истицала се по томе што је деци из сиромашних породица било омогућено да се у њој лече бесплатно. Прва ортопедска болница у Војводини затворена је [[1941]]. године, када је др Кетрин Макфејл била приморана да напусти земљу. Њеним повратком у [[Сремска Каменица|Сремску Каменицу]] [[1945]]. године и болница поново почиње с радом и наставља да се шири. Године [[1947]]. болница др Кетрин Макфејл постаје национализована, из ког разлога она напушта Србију и исте године се враћа у [[Шкотска|Шкотску]]. Енглеско-југословенска болница [[1963]]. године бива припојена Ортопедском одељењу новоформиране клинике у [[Нови Сад|Новом Саду]], које добија назив „Одељење др Кетрин Макфеjл“{{sfn|Историја медицине|2004|p=469-473}}.
Санаторијум у Сремској Каменици је радио веома добро и стекао велики популарност. Под руководством Кетрин Мекфејл, особље је марљиво и ефикасно обављало свој посао. Упркос финансијским проблемима, увек је било вишка хране која је прослеђивана даље бескућницима као и дневним сеоским радницима.
== 1940. ==
Ратни облаци су се појавили изнад Европе. Ситуација је постала озбиљнија у региону, а особље у санаторијуму почело је са војним припремама против непријатељског напада.
== 1941. ==
Традиционална манифестација која се одржавала у јануару сваке године, на рођендан принца Томислава Карађорђевића, организована је у доброј атмосфери као и у припремљеним поклонима за децу. У фебруару Кетрин је имала план да превремена евакуише децу из болнице. Три недеље пре почетка рата сва деца су послата из болнице својим кућама, а комплетна болничка опрема била је упакована и склоњена у подруме како би била заштићена у случају бомбардовања. Социјална ситуација је постала веома озбиљна и британска амбасада је саветовала све британске људе да напусте земљу. Тако су Кетрин Мекфејл и Алиса Марфи предале кључеве од болнице људима од поверења и напустиле земљу. Убрзо након тога у болницу је смештено 120 војника за противваздушне надапе.
== 1941-1944. ==
Зграда је убрзо претворена у локалну болницу. Особље болнице је често помагало партизанском покрету у виду пружања медицинске неге и хране, што је био један од разлога због ког је и болница нападнута. Након тога зграда је напуштена и разорена. Током ратних година, болницу су користиле и непријатељске снаге за своје војнике.
== 1945. ==
Кетрин је дошла у Београд након његовог ослобођења. Када је отишла у посету Сремској Каменици, наишла је на зграду која је била без врата и прозора, пуста и разорена. У њој више није ни било ни медицинске ни електричне опреме. Кетрин је у јулу започела преговоре око поновног отварања болнице у Сремској Каменици уз помоћ Фонда за заштиту деце из Лондона. Министарство за јавно здравље Демократске Федеративне Југославије дало је дозволу да започне са обновом од 15.августа. Кетрин је уз помоћ особља успела да набави медицинску опрему и медицински материјал као и друге непоходне ствари за обављање операције. Из хуманитарних организација из Канаде и Велике Британије, стигла је постељина и ћебад која су била послата за болницу. Комплетна опрема из операционе сале пронађена је у војној болници у Карловцима, која је убрзо враћена на своје првобитно место. Кетрин је добила и 46 сандука одеће и постељине за децу од пријатеља, која не само да је била довољна за болницу већ је са њом успела да обрадује и сиромашну децу из села. Комплетну поправку болнице финансирала је влада Аутономне поркајне Војводине, и болница је поново почела са радом 19.децембра 1945.године. оштри зимски усови те године и велике суснежице готово су паралисале дневене набавке за болницу.
== 1946. ==
Током рата број деце који је оболео од туберкулозе је повећан. Болница је радила сада са капацитетом од 75 кревета и била је стално попуњена. Услови рада били су веома тешки у том периоду због недостатка опреме и хране, јер је снабдевање болнице било јако отежано. Међутим, том периоду подпомогли су воћнаци и виногради који су се налазили око болнице, и тиме јој побољшали економију. Временски услови су били изврсни: свеж ваздух и зраци сунца били су веома добар лек. Ускоро живот и рад у болници се вратио у нормалу. Међутим, нова влада је полако повећала дозу неповерења према Кетрин и њеним сарадницима. Она је Министарству здравља предложила да болницу претвори у болницу која би била рехабилатациони центар за децу са инвалидитетом, ако и за децу која су постала хендикепирано због туберкулозе или других болести. Такође је имала у плану да направи радионицу у којој ће одрасле особе са инвалидитетом помагати у прављењу ортопедских помагала.
== 1947. ==
Нови режим је донео одлуку о национализовању свих болница, и Енглеско-југословенска дечја болница је предата Југословенским властима у јесен текуће године. Схвативши да ништа не може да спречи имплементацију комунистичког режима, Кетрин се повукла и отишла у Шкотску. Након национализације, болница је наставила да постоји као државни санаторијум за туберкулозу костију.
== 1948. ==
Болница у Сремској Каменици је постала државна имовина и као таква је постала део Одељења за ортошпедску хирургију Медицинског факултета у Београду, на челу са професором Светиславом Стојановићем. Број пацијената у болници се повећао па самим тим је и број кревета порастао на 100, а пацијенти су били млађи од 14 година. Уз климатске, дијетске и хигијенске мере укључени су и нови лекови који су били фармаколошка достигнућа тог времена. Уколико је у неким случајевима операција била неопходна, она је извршена на клиници за ортопедску хирургију у Београду, а постоперативни опоравак је и рехабилитација су се изводили у Сремској Каменици. Болница је ефикасно радила упркос сиромаштву и другим мукама које су је задесила у послератном периоду.
== 1949. ==
Кетрин Мекфејл и Алиса Марфи су посетиле болницу и топло и приајтељски поздравили: „ БОлница је изгледала као пре, свеже, изложена сунцу и окружена богатим виноградима. Деца су похађала школску наставу, у амбуланти се обављао посао као и пре, свеже припремљено јело је чекало децу свакога дана захваљујући особљу из кухиње, свеж опран веш се виорио на ветру“. Све је изгледало као и пре, само што је тада болница била пребукирана, имало је превише деца, а премало медицинске опреме као и медицинског особља.
== 1954. ==
22.септембра је обележено 20 година рада болнице, и у улазном холу је постављена спомен плоча са натписом да је Кетрин Мекфејл била њен оснивач. Та спомен плоча је представљала велики знак захвалности бртанском народу за његов допринос током рата. Церемонији су такође присуствовале и Кетрин Мекфејл, Алиса Марфи као и Флора Сандс (Flora Sands). Кетрин је била јако поносна што је болница наставила са радом, након чега се на вратила у Шкотску и наставила совј пензионерски живот.
== 1955. ==
У јуну је санаторијум постао Одељење за лечење костију и зглобова под надзором Опште болнице у Новом Саду. Међутим, дугогодишњи интезивни рад болнице, са великим бројем пацијената а без икакве обнове или модернизације опреме и болнице, допринео је да болница а и сама зграда добију изглед запуштености и занемарености.
== 1959-1960. ==
Темељна обнова и поправак главног дела болнице допринео је да се професионални рад настави. Операције су извођене на Одељењу ортопедије и трауматологије у Општој болници у Новом Саду. У следећем временском периоду смањен је број пацијената који су били хоспитализовани као резултат употребе нових лекова који су уклањали симптоме. Нови комплекс за лечење туберкулозе је изграђен у близини болнице који је постао Институт за туберкулозу Војводине, и имао је 800 кревета и су потребну медицинску опрему, све то је допринело побољшаном лечењу ове болести.
== 1963-1971. ==
Био је то период великог напретка у превенцији и лечењу туберкулозе , број пацијената се јако брзо смањио, након чега ће бивша енглеско-југословенска болница променити профил рада и постати део Ортопедског одељења у Новом Саду. Лечиће само одрасле пацијенте који су захтевали продужено ортопедсо лечење, постоперативни опоравак или рехабилитацију. У одвојеном делу зграде успостављено је одељење експерименталне хирургије, за хируршко-научна истраживања као и з апрактични део наставе за студенте Медицинског факултета.
== 1975-1978. ==
У главној згради бивше "енглеске болнице" настављено је лечење одраслих пацијената. Године рада без улагања у поправку и одржавање болнице довела је до тога да се болница затвори прбих месеци током почетка 1976.године. када су скупљена средства, реконструкција и модернизација болнице је започета и завршена је крајем 1977.године, када је болница наставила са радом.
== 1984. ==
28.октобра је одржана свечаност поводом обележавања педесетогодишњице од оснивања болнице. На улазу у болницу постављена је поред пређашње спомен плоче, нова спомен плоча у знак захвалности њеном оснивачу Кетрин Мекфејл. Болница је преимнеована у Одељење за ортопедску хирургију и трауматологију „др Кетрин Мекфејл“.
== 1988. ==
15.јуна у дворишту болнице испред улаза постављена је биста докторке Кетрин Мекфејл, као захвалност српског народа.
== 1990-1992. ==
Због распада Југославије и следечег рата који је долазио, болница у Сремској Каменици ће још једно послужити као уточиште рањеним људима као и избеглицама из подручја погођеним ратом. Међутим болница је затворена 1992.године због велике економске кризе као и других проблема које су задесиле државу.
== 2014. ==
Улица на Чардак брду, где се некада налазила дечја болница је добила име по докторки Кетрин Мекфејл. Сама болница је сада разорена зграда без врата и прозора. Пролазник који се заустави да прочита спомен плочу која се налази на болници, може само да замишља време када је болница радила, када је ту било добротворног рада, тријумфа и патњи, храбрости и љубави.
Овај споменик на британско-југословенско пријатељство сада представља само једна биста велике жене и чека на боља времена.
 
== Одликовања ==
Линија 38 ⟶ 137:
== Литература ==
* {{Cite journal|ref={{harvid|Историја медицине|2004}}|last=Микић|first=Желимир|authorlink= |authormask= |year=2004|title=''Седамнаест година од оснивања енглеско-југословенске дечје болнице за лечење туберкулозе костију и зглобова у Сремској Каменици''|department= |journal=Istorija medicine |volume= |issue= |url=|pages=469-473}}
* Желимир Микић - Увек ваша, живот и дело др Кетрин Макфеј; Матица српска 1998.
 
{{Портал бар|Биографија|Жене|Први светски рат|Медицина}}