Милан Недић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
Ред 77:
Недић је од самог почетка немачке окупације био у кругу истакнутих српских личности коме су Немци хтели да повере управу над окупираном Србијом, али су се ипак одлучили за [[Милан Аћимовић|Милана Аћимовића]]. Недић је изгубио сина и снаху у [[експлозија у Смедеревској тврђави 1941.|експлозији муниције]] 5. јуна у [[Смедеревска тврђава|Смедеревској тврђави]].
У Србији је у првој половини јула избио [[устанак у Србији 1941.|устанак]] који су предводили [[савез комуниста Југославије|комунисти]]. Већ тада Немци су сматрали да је Аћимовићева влада без икаквог угледа међу Србима, и сматрали да га замене ауторитавнијом личношћу. Недић се први пут помиње као кандидат за председника марионетске владе већ
Дана [[1. септембар|1. септембра]] 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да „сачува срж српског народа“, прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Практично истовремено са Недићевим устоличавање, устанак у Србији се разбуктао јер су се партизанима придружили и неки четнички одреди.{{sfn|Tomasevich|2002|p=182}} Главни Недићев задатак као председника владе је била пацификација Србије, супротстављајући се углавном партизанима. Непосредно по ступању на дужност, Недићева влада је донела прву меру против комуниста у виду ''Уредбе о преким судовима'' којом су по кратком поступку осуђивани на смрт.{{sfn|Milosavljević|2006|p=29}} Недићеву колаборацију осудили су партизани, краљевска [[владе Краљевине Југославије у егзилу|југословенска избегличка влада]], па и [[Драгољуб Михаиловић]] упркос прикривеној [[Сарадња четника са Недићевом владом|сарадњи са њим]].{{sfn|Petranović|1992|p=227}} Истовремено са узимањем учешћа у борби против окупатора, Михаиловић је већ почетком септембра 1941. упутио делегацију на састанак са генералом Недићем ради договора о заједничкој борби против партизана. Делегацију су чинили потпуковник Миодраг Павловић и мајор [[Александар Мишић]].{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}} Недић је након склапања споразума одмах издао новчану помоћ, коју је делегација понела са собом. Недић је потом одмах отишао код команданта Србије, генерала [[Хајнрих Данкелман|Хајнриха Данкелмана]], с молбом да одобри легализацију Михаиловићевих четника, што је Данкелман одмах прихватио. Недић се надао да ће неутралисати Михаиловића и натерати га да прекине сарадњу са партизанима, након чега би се Недић могао сконцентрирати своје одреде против партизана и завести ред и мир у Србији.{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}}
|