Марсел Марсо — разлика између измена

Међу разним наградама и признањима, именован је за ''Великог официра Легије части'' (1998. године) и добио је ''Национални Орден за заслуге'' у Француској (1998. године). Добио је Еми награду за свој рад на телевизији, изабран је за члана Академије ликовних уметности у Берлину и проглашен је ''Националним благом'' у Јапану.<ref name="БММ"/> Био је пријатељ са Мајкл Џексоном скоро двадесет годинаи Џексон је рекао да је користио неке од Марселових техника у својим плесним корацима.<ref name=Jet>"Michael Jackson Breaks Silence, Remembers Mime Marcel Marceau", ''Jet'', Oct. 15, 2007 p. 32</ref>

== Рани живот ==

'''Марсел Менгел''' рођен је у [[Стразбур|Стразбуру]]у, у [[Француска|Француској]] у јеврејској породици. Његови родитељи били су Ен Берзберг и Чарлс Менгел, [[кошер]] месар. Када је Марсел имао четири године, породица се преселила у [[Лил]], али су се касније вратили у Стразбур. Када је Француска ушла у Други светски рат, Марсел, 16, побегао је са својом породицом у Лимогес. <ref name="БММ"/> [[1944]]. године Марселов отац је заробљен и депортован у озлоглашени концентрациони логор [[Аушвиц]], где је убијен. Марселова мајка је преживела.

Марсел и његов млађи брат Ален, променили су презиме ''Марсо'' током немачке окупације на Француску. Назив је изабран као референца на Франсоа Северин Марсо Десгравиерс, генерала [[Француска револуција|француске револуције]].<ref name="tol">{{cite news | author=| title=Marcel Marceau; Celebrated French mime artist whose clowning dramas eloquently expressed the wonder and terror of existence | url= http://www.timesonline.co.uk/tol/comment/obituaries/article2517662.ece | work=The Times | location=London | date = 24. 09. 2007 | accessdate = 12. 05. 2010}}</ref><ref name=LAT>{{cite news | url=http://articles.latimes.com/2007/sep/24/local/me-marceau24 | accessdate = 27. 09. 2008 | title=Marcel Marceau, 84; legendary mime was his art's standard-bearer for seven decades | date = 24. 09. 2007 |work=Los Angeles Times | first=Claudia | last=Luther}}</ref> Два брата су се придружила француском Покрету отпора у Лимогесу, где су сачувала велики број деце из закона трке и концентрационих логора и након ослобођења Париза придружили су се француској војсци. Захваљујући Марселовом одличном баратању енглеског, француског и немачког језика, радио је као официр за везу са војском генерала Џорџа Патона.

[[Датотека:Marcel Marceau in Berlin 1995.jpg|300PXpx|мини|десно|Марсел Марсо у [[Берлин]]у [[1995.]]. године]]

Од [[1959]]. до [[1960.]]. године, ретроспектива његових мимодрама укључујући Капут од Гогоља, кандидовао се за целу годину у Амбигу позоришту у Паризу. Продуцирао је 15 мимодрама укључујући и ''Пјеро од Монмартра'', ''Три перике'', ''Залагаоница'', ''14. јул'', ''Вук од Цу Ку Ми'', ''Париз плаче - Париз се смеје'' и ''Дон Жуан'' (адаптација од шпанског писца [[Тирсо де Молина]]).

Марсо је наступао широм света желећи да прошири ''уметност тишине''. Интелектуална мањина је знала за њега пре него што је први пут обишао САД 1955. и 1956. године близу Северноамеричког дебитовања на Стратфорд фестивалу у Канади. Након званичног отварања Феникс позоришта у Њујорку где је добио изванредне критике, прешао је у веће позориште Баримур да би се приближио публици. Прва турнеја по Америци завршила се са рекордним повратком масе која је стајала у просторијама у Сан Франциску, Чикагу, Вошингтону, Филаделфији, Лос Анђелесу и другим већим градовима. Његове богате трансконтиненталне туре укључивале су Јужну Америку, Африку, Аустралију, Кину, Јапан, Југоисточну Азију, Русију и Европу. Његова последња светска турнеја обухватила је САД 2004. године и вративши се у Европу 2005. године и Аустралију 2006. године. Он је био је дан од најчувенијих пантомимичара на свету. Марселова уметност је постала позната милионима због многих телевизијских гостовања. Његово прво појављивање на телевизији као звезде извођача било је са Мек Либманом, Мајкл Дагласом и Дином Шор и такође је имао самостални шоу назваши га ''Упознајте Марсела Марсоа''. Одржао је са Ред Скелтоном три концерта пантомиме.

Марсо је такође показао своју свестраност у филмовима као што је улога Професора Пинга у ''Барбарели (1968)'', ''Први разред'' (1970), у којем је играо 17 улога; ''Шенкс'' (1974), где је комбиновао тиху уметност играјући глувог и немог луткара и свој таленат за причу у улози лудог научника; и играо је самог себе у филму Мел Брукс - ''Тихом филму'' (1976) где је намерно и иронично био једини лик који је имао звучни говорни део изговоривши једну једину реч ''Не!'' када га је Брукс питао да ли би учествовао филму. Његово последње појављивање на филму односило се на мале улоге у Клаус Кинскијевом ''Паганини''-ју (1989) и ''Јозефовом поклону'' (1998). Такође је имао улогу у нискобуџетном филму грубо базираном на његовој животној причи названој ''Обој у бело''. Филм никад није довршен јер је други глумац у филму, његов пријатељ из школе, умро на половини снимања филма. Као аутор, Марсо је објавио две књиге за децу ''Марсел Марсо алфабет'' и ''Марсел Марсо књига за рачуњање'', и поезију и илустрације, укључујући и ''Баладу Париза и Балада Света''; ''Књигу уметности'' у којој је написао [[1966]]. ''Искошени текст'' године ''Причу о Бипу'' написао и илустровао Марсо, а објавио ''Харпер и Ред''.

[[1969.]]. године Марсел Марсо је отворио прву школу Међународну школу за пантомиму у позоришту Музике у Паризу. Школа је била отворена две године, а мачевање, акробатске вештине, балет је предавало пет професора пантомиме.