Фоча — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 49:
Вук Караџић је објавио у својој збирци српских народних песама, песму под називом: "Фоча и Фочанке". У песми се описује лепота девојки Фочанки. У стиху, на речи Хасан-паше: "Фоча равна, не имаде града, ласно ће је ови поробити". Капетан Јово Влаисављевић му на то одговара: "...У Фочи су до три града тврда, једно Дрина, друго Ћиотина, а трећи Црн врх планина".<ref>Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", трећи део, Беч 1846. године</ref> У Фочанском кадилуку је 1849. године било седам православних свештеника и само четири цркве, а у самој Фочи (махали српској) био је један од три "митрополије" или "двора" - у ствари куће за владику.<ref>"Србско-далматински алманах", Карловац 1849. године</ref> У Фочи је "седео" један од три херцеговачке муфтије. То су били школовани људи у Цариграду, постављени над богомољама и школама своје области.
Године 1847. за Фочу се каже у београдском научном часопису: "Фоча има 400 кућа, лежи на Дрини, и на обалама "Чаотине",(Ћеотине) са малим делом на десној. Мало даље одавде на обронку леве обале Чаотине има неколико хришћанских кућа, које мухамеданци "пасјом махалом" зову".<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1847. године</ref> Насеље са истим називом помиње се у на Требевићу сарајевском. Херцеговачки владика Григорије изабран је 1855. године, и за кратко време унапредио је стање у епархији. У прилог тој тврдњи су његове заслуге за Фочу и Горажде. Он је добио 1856. године султанске фермане да гради православне цркве у тим местима. У Фочи иначе није под Турцима постојала никад никаква црква. У току лета 1856. године "ударио је цркви темељ", али хтели су због тога фочански Турци да га убију, да није "утекао у Сарајево везиру". "Те их везир ублажи, и прођу га се" и "црква веће до ћемера дувар докучује".<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1856. године</ref> Купци једног српског календара били су 1860. године Фочаци, све трговци: Драго и Никола Глођаја (Глођајић!), Нико и Јово Јакшић, те Симо Аџивуковић. А у Трсту се бавио послом још један претплатник Херцеговац, Трифун Продановић из Фоче.<ref>"Србско-далматински алманах", Карловац 1860. године</ref> Владика херцеговачки Григорије иначе Грк је 1856. године пренео своје седиште из Мостара у Фочу. Склонио се даље од присмотре мостарског Исак-паше. У Фочи је тада богати трговац Радован Глођаји, а свештеник - његов дужник, Тодор Соколовић, потомак племена старих Соколовића.<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1857. године</ref>
Из речника турско-српског из 1855. године, објављеног у Србији, може се видети ко су били писмени фочански становници. Ту драгоцену књигу коју је ширио Драго Глођаић трговац, купили су многи богати Фочаци - укупно 27 примерака ћириличне књиге. То су свештеници, трговци и занатлије - У Фочи "у Херцеговини" претплатили су се тада: исти Драго (5 егземплара), затим поп Теодор Соколовић парох, поп Веселин Косорић парох, Димитрије Глођаић трговац, Симо Тошовић трговац "за брата Ристу", Алексије Јовичић трговац, Гавро Тукфеџић трговац и "љубитељ књижества", Глигор Тошовић "кујунџи-баша" (главни златар), Мићо Еремић кујунџија "за сина Јова", Гавро Зечејић трговац, Јово Кочевић терзија, Алекса Нешовић туфекџија, Јован Поповић ковач, Маријан Ћебовић трговац, Јово Лаћимић терзија, Тимотије Соколовић "за сина Симу", Петар Јоксовић "за сина Симу", Петар калајџија "за сина Вуколу", Ристо Николић терзија, Василије Зечевић терзија, Илија Симоновић терзија и Тодор Зечевић трговац из Горажда.<ref>Јеремија Караџић: "Турско-српски рјечник са разговорима", Београд 1855. године</ref>
Руски истраживач старина путописац Александар Гиљфердинг је прошао кроз Фочу у 2/2 19. века, и оставио сведочанство о тадашњим приликама у њој. Варош Фоча "на лепом месту стоји", на обали реке Дрине. у Фочи као и целој нахији "мусломани" су у великој превази. У њој ће бити до 600 муслиманских кућа, и тек 69 православних кућа. Хришћани живе у особитој "махали", која је од остале вароши удаљена. Међу њима има доста имућних трговаца. Цркве до сада (ту!) немају, и служба се служила под малим дрвеним наслоном, под којим је само свештеник места имао, а цео други народ стајао је под ведрим небом. Не давно су добили дозволу да могу цркву градити. Одмах је почеше зидати од белог камена, у име Св. Арханђела Михајла, али са недостатка нужних средстава то зидање јако споро иде, "и по свој прилици још ће млого времена проћи док се црква дозида". У црквеном дворишту је недавно довршена зграда, коју "митрополијом" називају, и која је као што се чини херцеговачком архијереју намењена. Садашњи владика Григорије је јако заволео Фочу, и у њој дуже време проводи. У вароши Фочи није ништа особито видео.<ref>"Српски летопис" Пешта 1862. године</ref> Фоча је била позната по производњи "хладног оружја". Та фочанска "сребрна рађа" (рукотворине - ханџари и ножеви) била је чувена на Балканском полуострву. Ту су се у 19. веку ковали велики и мали ножеви, и просте сабље. Оружје "рађа" је било од дрвета, "урешено куцаним сребром" и то по "дивном старинском цртежу". По војној процени из 1863. године "српска снага у Херцеговини" изгледа: Фоча на Дрини, има 100 села са 2500 војника.<ref>Србски дневник", Нови Сад 1863. године</ref>
| |||