Вук Мандушић — разлика између измена

7.046 бајтова уклоњено ,  пре 2 године
Фосколо 11. јула спомиње златну медаљу коју је Стјепан С/Шорић добио исте године у јуну, иако је '' храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив'', док би ''за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утјеху, јер је он на Крајини цијењен више него иједан други''.
 
Нови босански паша, [[Дервиш-паша Бајезидагић|Дервиш-паша]],
 
рођен је око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за морлачког харамбашу. Од (1645–1648) је био [[срби|српски]] [[ускоци|ускочки]] војвода ([[харамбаша]]) у [[Далмација|Далмацији]] (околина [[Шибеник]]а, сада село [[Брибир (Скрадин)|Брибир]] до Брибирских Мостина) из 17. вијека, који је ратовао у служби [[Млетачка република|Млетачке републике]] против [[Турци|Турака]], за вријеме [[Кандијски рат|Кандијског рата]]. То подручје у 17. веку било је насељено српским становништвом и стално поприште освајачких похода Османског царства према Млетачкој Републици. У млетачким изворима {{чињеница|date=03. 2011.}} се спомиње као православни [[Морлак]] ([[Власи|Влах]]), како су тада називали [[Срби|Србе]]. Са својим четама је продирао на турску територију, пљачкао и убијао Турке. Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, најомиљенији је народни јунак ускочке епохе.Кажу да је у [[Војна крајина|Крајини]] цењен „више но ико други“. Погинуо је у борби с њима 1648. код утврђења у [[Зечево (Кистање)|Зечеву]].
Његова храброст надалеко је била чувена,Вук Мандушић је један од ликова у [[Петар II Петровић Његош|Његошевом]] ''[[Горски вијенац|Горском вијенцу]]''. <ref name="Књижевност и српски језик">Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, ''Књижевност и српски језик'', Издавачка агенција Д-Ђорђевић, Нови Сад 2009, pp. 65-76</ref><ref name="kosta novakovic">Новаковић, Коста (2015). "Срби у сјеверној Далмацији"</ref>
{{quote|„А у рука Мандушића Вука
Биће свака пушка убојита.“}}
 
Као војник је био неустрашив, као старешине ненаметљив и несебичан, све је делио са саборцима, који су га волели, поштовали и слушали. Све ово запазио је и млетачки генерални провидур за Далмацију Леонардо Фосколо који је био његов савременик. У садржају његове депеше први пут се спомињу подаци о Вуку Мандушићу. Као њен саставни део био је и извештај Вука Мандушића о провали ускока у Кључ. То је пример типичног ускочког похода дубоко у турску територију (девет конака).<ref>Јачов, Марко (1984). "Срби у млетачко турским ратовима у 17. веку"</ref>
 
Млетачки историчари из тог времена такође су признали и записали да су његова храброст и његови подвизи достојни да се унесу у све историје. Да се његово име и дела не би заборавили, побринули су се и народни певачи кроз стихове:
 
{{quote|„Да ти кажем силнога војника,
 
Од бијела града Шибеника,
 
По имену Мандушића Вука,
 
Сву је турску земљу поробио,
И стотину глава одсјекао,
 
Њега хвале латинска господа,
 
И јунаци славнога народа,
 
Јер бијаше Вуче Мандушићу,
 
Силни војник кано Краљевићу.”}}
 
По наредби генералног провидура [[Леонардо Фосколо|Фоскола]], Вук Мандушић је добио задатак да нападне турску војску предвођену Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави заседу у Зечеву (недалеко од [[Ђеврске|Ђеврсака]]), где се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и [[Илија Смиљанић]]. Одлучујућа битка одржана је 30. јула 1648. године. Многобројна турска војска надјачала је морлачку храброст. Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсечена десна руке, успео је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили. Да би га ослободио дугог мучења, један турски војник му је одсекао главу. Хусеин-бег ју је заједно са још четрдест морлачких глава однео Дервиш-паши у Ливно. Дервиш-паша се, у знак поштовања, пред њом поклонио.
 
Тело Вука Мандушића (без главе) сахрањено је на месту погибије, у доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, где и данас има обележје.
Након битке, цела Далмација је оплакивала тужну, али и славну смрт Вука Мандушића.
Државни секретаријат [[Ватикан]]а је обавештен од стране нунција у Венецији да је млетачка влада „тешка срца“ примила вест о смрти Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку Републику.
 
== Види још ==