Ђурђу — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 41:
Живот Наполеонов који је описао Александар Дима, превео је 1850. године на српски језик Љубомир Ненадовић. Ту књигу су набавили тада у Рушчуку, боравећи послом, неки Срби из Ђурђева. Помињу се у списку пренумераната, које је окупио њихов земљак Јован Јовичић из Рушчука: Константин Анастасијевић експедитор солске компаније у Ђурђеву, Јова Ивелић "материјалиста" и трговац житарски у Ђурђеву и Австатије Антон трговац у Ђурђеву.<ref>Александар Дима: "Наполеон Бонапарта или тридесет година Француске историје", Београд 1850. године</ref>
Књигу руског историчара Гилфердинга, преведену на српски језик од стране Милићевића, набавили су у Букурешту Срби Ђурђевчани 1857. године. Били су то први људи места: Анастас Анастасијевић "староста" (кнез), Ђорђе Јовановић секретар код "старосте", Недељко Андрејевић трговац, Михаил Аврамовић комисионер, Никола Шљивић комисионер, Николај Поповић житељ, Максим Тодоровић житељ.<ref>Гилфердинг: "Писма из историје Срба и Бугара", превод, Београд 1857. године</ref>
Године 1871. затворено је Ђурђевачко српско училиште (школа). Покојни Григорије Поповић је завештао тој школи 300 златника аустријских годишње. Очекивало се да ће његов син наследник Николај Поповић то одржати. == Становништво ==
| |||