Википедија

Кетрин Макфејл — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Види још
мНема описа измене
Ред 7:
| пуно_име = Кетрин Стјуарт Макфејл
| датум_рођења = {{датум рођења|1887|10|30}}
| место_рођења = [[Глазгов]],
| држава_рођења = [[Шкотска]]
| датум_смрти = {{датум смрти|1974|9|11|1887|10|30}}
Ред 17:
 
== Порекло ==
[[Датотека:Споменик деди Дугалду.jpg|лево|мини|Споменик "Барду острва Мал", Дугалду С. Макфејлу у долини Гленмор на острву Мал, око 1930. године]]
Презиме Макфејл потиче из келтског језика и значи „син Павла“ (eng. „Son of Paul“). Пореклом је са [[Мал|острва Мал]], које се налази на западној обали Шкотске, северозападно од Глазгова. Крајем тридесетих година 19. века, Кетринин деда Дугалд Стјуарт Макфејл (1818-1887) напустио је острво Мал и кренуо у свет у потрази за новим и бољим животом. Он је био први у фамилији који је показао храброст и одлучност, те склоност ка истраживању новог и непознатог – карактерне црте које су се могле запазити касније код потомака, а посебно код његове унуке Кетрин. Дугалд Мекфејл је очигледно био веома вредан и практичан човек пошто је могао обезбедити довољно новца за издржавање бројне породице и школовање осморо деце. Међутим, у души је био песник кога је стално мучила носталгија за старим крајем, за његовим острвом Мал. Како је био одличан познавалац келтског језика почео је писати песме на том језику, углавном посвећене његовом острву, због чега је добио име „Бард острва Мал“ (eng. The Bard of Mull“).
 
Презиме Макфејл потиче из келтског језика и значи „син Павла“ (eng. „Son of Paul“). Пореклом је са острва Мал, које се налази на западној обали Шкотске, северозападно од Глазгова. Крајем тридесетих година 19. века, Кетринин деда Дугалд Стјуарт Макфејл (1818-1887) напустио је острво Мал и кренуо у свет у потрази за новим и бољим животом. Он је био први у фамилији који је показао храброст и одлучност, те склоност ка истраживању новог и непознатог – карактерне црте које су се могле запазити касније код потомака, а посебно код његове унуке Кетрин. Дугалд Мекфејл је очигледно био веома вредан и практичан човек пошто је могао обезбедити довољно новца за издржавање бројне породице и школовање осморо деце. Међутим, у души је био песник кога је стално мучила носталгија за старим крајем, за његовим острвом Мал. Како је био одличан познавалац келтског језика почео је писати песме на том језику, углавном посвећене његовом острву, због чега је добио име „Бард острва Мал“ (eng. The Bard of Mull“). Његова најпознатија песма „Острво Мал“, („The Isle of Mull“) постала је нека врста националне химне на том острву. У знак захвалности Келтско фолклорно друштво острва Мал му је постхумно 1921. године подигло споменик у долини Гленмор. Споменик је изграђен од камења узетог са његове старе летње куће која се налазила недалеко у долини. Нема сумње да је Дугалд Макфејл био веома одан својој породици и деци, те необично слободоуман и напредан за своје доба, пошто је својој деци, и синовима и кћеркама, омогућио високошколско образовање. Четири сина, Доналд, Џејмс, Александер и Џон завршили су студије медицине, док се пети син, Вилијам посветио религији. Најстарија Дугалдова кћерка Кејт била је медицинска сестра, Сара професор модерних језика и Џеси професор музике.
[[Датотека:Др Доналд Макфејл у кочији.jpg|лево|мини|256x256пискел|др Доналд Макфејл у фијакеру испред породичне куће у Коутбриџу око 1900.године]]
Најстарији син Доналд Макфејл (1854-1931) био је један од најбољих студената своје генерације на Универзитету у Глазогву. Након завршетка студија, започиње са радом као лекар у Западној болници у Глазгову где упознаје Џеси Мичел (1850-1952), ћерку грађевинског подузетника из покрајне Фајф у источној Шкотској, која је као медицинска сестра била на пробном раду у болници. Убрзо се ова веза завршава браком који је склопљен 1881. године. Након венчања млади др Доналд Макфејл прихвата понуду за посао у покрајни Ланаркњајр и настањује се у малом селу Вифлит у предграђу Коутбриџа, око 20км источно од Глазгова. Био је то индустријски крај са мноштвом радника који су веома скромно живели у типичнм насељима са бескрајним редовима кућа у којима би често биле смештене и фамилије од по 8 до 10 чланова. Др Доналд се са великим задовољством прихватио тешког лекарског посла у оваквој средини и тај свој посао је обављао са великим задовољством све до пензионисања. Због свог преданог рада постао је веома омиљен и цењен и врло брзо је стекао велики број својих пацијената, међу којима је било и сиромашних фармера али и богатог становништва. За обилазак својих пацијената користио је, и лети и зими, лаки фијакер или двоколицу по којима је био познат у целој околини.
У Коутбриџу породица Макфејл живела је у лепој кући са двориштем и воћњаком у Калдер авенији, где је рођена Кетрин као и њене три сестре. Прво дете у породици Џеси и Доналда Макфејла рођено је 1884. године, била је то кћерка Џенет, затим, 1886. године родила се Ени. Као треће дете, 30.октобра 1887.године рођена је Кетрин, а најмлађа кћерка Изабел рођена је 1889. Године. Своје школовање девојчице су започеле код куће где су им долазиле приватне учитељице и то је трајало све док нису довољно порасле да су могле свакодневно одлазити у доста удаљену основну школу у Коутбриџу. Након тога наставиле су средњу школу на Хилхед академији (Hillhead Academy) у Глазгову. Школу у Глазгову почеле су похађати у паровима према својим годинама. Најпре су пошле старије сестре, Џенет и Ени, које су волелел школу, а затим Кетрин и Изабел, које нису баш нешто одушевљене школом и које су волеле побећи из школе и шетати по околним пољима и шумама. Међутим, све четири биле су веома бистре и талентоване девојке које су успешно завршиле школу и касније студије на Универзитету у Глазгову. ▼
 
▲У Коутбриџу породица Макфејл живела је у лепој кући са двориштем и воћњаком у Калдер авенији, где је рођена Кетрин као и њене три сестре. Прво дете у породици Џеси и Доналда Макфејла рођено је 1884. године, била је то кћерка Џенет, затим, 1886. године родила се Ени. Као треће дете, 30.октобра 1887. године рођена је Кетрин, а најмлађа кћерка Изабел рођена је 1889. Годинегодине. Своје школовање девојчице су започеле код куће где су им долазиле приватне учитељице и то је трајало све док нису довољно порасле да су могле свакодневно одлазити у доста удаљену основну школу у Коутбриџу. Након тога наставиле су средњу школу на Хилхед академији (Hillhead Academy) у Глазгову. Школу у Глазгову почеле су похађати у паровима према својим годинама. Најпре су пошле старије сестре, Џенет и Ени, које су волелел школу, а затим Кетрин и Изабел, које нису баш нешто одушевљене школом и које су волеле побећи из школе и шетати по околним пољима и шумама. Међутим, све четири биле су веома бистре и талентоване девојке које су успешно завршиле школу и касније студије на Универзитету у Глазгову.
 
== Биографија ==
[[Датотека:Диплома .jpg|мини|Диплома почасног грађанина родног града Коутбриџа коју је др Кетрин Макфејл добила 15.08.1918.]]
Кетрин Стјуарт Макфејл је рођена [[30. октобар|30. октобра]] [[1887]]. године у [[Глазгов]]у, у [[Шкотска|Шкотској]], као трећа кћерка доктора (физијатра) Доналда Макфејла и Џеси Макфејл.
[[Датотека:Др Кетрин Макфејл портрет.jpg|лево|мини|др Кетрин Макфејл након велике матуре 1905. године]]
Кетрин Стјуарт Макфејл је рођена [[30. октобар|30. октобра]] [[1887]]. године у [[Глазгов]]у, у [[Шкотска|Шкотској]], као трећа кћерка доктора (физијатра) Доналда Макфејла и Џеси Макфејл. Кетрин је једина од девојчица, још у раном детињству, показивала интерес за рад свог оца лекара. Још као мала, знала је ући у татину ординацију и посматрати га како прегледа пацијенте или превија ране. Исто тако, волела је ићи са њим у обиласке болесника на удаљеним фармама, што је он обично радио недељом, када је поносно седела поред кочијаша. Поред тога, на њену одлуку да се посвети медицини и лекарском позиву вероватно су утицали и њени стричеви, успешни лекари, Џејмс, који је тада водио мисионарску болницу у [[Индија|Индији]], и Алекс, у то време професор анатомије на Универзитету у Глазгову.
 
У тим годинама у Великој Британији заиста је било необично да жене уопште студирају, а поготово медицину. Од лепо васпитаних девојака из честитих кућа очекивало се једино да знају добро водити кућанство и сликати воденим бојама. Вероватно због тога је и др Доналд Макфејл био против Кетринине жеље да се упути на медицину. Међутим, Кетрин је већ тада показивала изразиту одлучност и упорност и ништа је није могло спречити у њеној одлуци. Као и Кетринин деда, Дугалд Макфејл, њени родитељи су схватили значај школовања.
[[Датотека:Кућа Сент Ендрујус.jpg|мини|Кућа у Сент Ендрујусу где је живела др Кетрин Макфејл]]
Тако се Кетрин, као једна од ретких девојака, 26.априла 1906. године уписалаКетрин уписује студије медицине на УниверзитетУниверзитету у Глазгову и започела студије медицине. На тај начин продужена је и породична традиција, пошто је већ годинала пре ње бар један члан породице Макфејл студирао медицину на том универзитету, па је то презиме тамо било јако познато. Једном приликом, у току студентских вежби, један старији професор ју је упитао у каквом је сродству са др Макфејлом. Кетрин је на то поносно одговорила ''„Није важно да ли смо у сродству. Ја јесам Макфејл, али сама за себе и чврсто стојим на својим властитим ногама“''. Била је веома дружељубива особа, пријатељи су је често називали Кети или Кêт.
Била је веома добар студент, чему сведоче бројне награде које је добила током студирања. На завршним годинама студирања, Кетрин се заинтересовала за дечје болести, па је једном приликом упитала шефа одољења у Болници за дечје болести (енг. Sick Children Hospital) у Глазгову, да ли има шанси да нека жена лекар буде примљена за сталан рад у болници. Следио је кратак и обесхрабрујућ одговор: „Не, док сам ја шеф одељења, нема шанси“. Неповерење према женама лекарима било је тада још увек велико и дубоко укорењено. Кетрин је успешно завршила студије медицине 12.октобра 1911. Године, и започела свој лекарски стаж. Радила је у Глазговској краљевској болници (енг. Glasgow Royal Infirmary), а уз то била је и помоћни лекар код свог оца у ординацији. ▼
[[Датотека:Извод из књиге дипломираних студената медицине Универзитета у Глазгову.jpg|лево|мини|239x239пискел|Извод из књиге дипломираних студената медицине Универзитета у Глазгову из ког се види да је Кетрин завршила студије медицине 12. октобра 1911. године]]
Сазнавши за ратно стање, др Кетрин Макфејл је чврсто одлучила да се добровољно пријави за активну службу у британској армији и одмах је упутила писмо Министарству рата. Одговор је био брз, војнички кратак и , наравно, негативан. Обратила се и Црвеном крсту, али је добила сличан одговор. Они такође нису примали жене лекаре. Обратила се др Елси Инглис, која је прикупљала што више жена лекара и другог медицинског особља за женске добровољачке санитетске јединице. Др Елси Инглис нуди своју болницу британском Министарству рата, али била је одбијена реченицом „Драга моја госпођо, идите кући и седите на миру“ (енгл. „My dear lady, go home and sit still“). Др Инглис шаље писма амбасадама Француске, Белгије, Русије и Србије, које ову понуду прихватају сместа и са захвалношћу. Од тада почиње са активним радом Болнице шкотских жена за службу у иностранству (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service). Како су тада јединице за Француску и Белгију већ биле попуњене, Кетрин се налазила у дилеми да ли да иде у Србију о којој се тада у Великој Британији веома мало знало. За већину је то била непозната, дивља земља за коју нису ни знали ни где се налази. Кетрин је касније говорила: „Ја, стварно, једва да сам знала где је Србија, али из онога што сам прочитала, знала сам да им је веома тешко“. Кетрин прихвата понуду и прикључује се групи од 30 жена које су чиниле особље прве јединице Болнице шкотских жена у Србији.▼
▲Била је веома добар студент, чему сведоче бројне награде које је добила током студирања. На завршним годинама студирања, Кетрин се заинтересовала за дечје болести, па је једном приликом упитала шефа одољења у Болници за дечје болести (енг. Sick Children Hospital) у Глазгову, да ли има шанси да нека жена лекар буде примљена за сталан рад у болници. Следио је кратак и обесхрабрујућ одговор: ''„Не, док сам ја шеф одељења, нема шанси“''. Неповерење према женама лекарима било је тада још увек велико и дубоко укорењено. Кетрин је успешно завршила студије медицине 12.октобра 1911. Године, и започела свој лекарски стаж. Радила је у Глазговској краљевској болници (енг. Glasgow Royal Infirmary), а уз то била је и помоћни лекар код свог оца у ординацији.
Болница је била опремљена као хируршко одељење са 100 постеља, потпуно снабдевено свом потребном опремом, лековима и основним намирницама. Особље су цинили пет лекара, међу којима је Кетрин била најмлађа, медицинске сестре, болничарке и један возач амбулантних кола. Као преводилац је ангажована Ана Христић, млада новинарка српско-ирског порекла, која је имала задатак да подучава српски језик. Униформе су им биле тамносиве, дугачке, са тартанском траком око шешира и дугачким огртачем који је допирао до чланака.▼
 
▲Сазнавши за ратно стање, др Кетрин Макфејл је чврсто одлучила да се добровољно пријави за активну службу у британској армији и одмах је упутила писмо Министарству рата. Одговор је био брз, војнички кратак и , наравно, негативан. Обратила се и Црвеном крсту, али је добила сличан одговор. Они такође нису примали жене лекаре. Обратила се др Елси Инглис, која је прикупљала што више жена лекара и другог медицинског особља за женске добровољачке санитетске јединице. Др Елси Инглис нуди своју болницу британском Министарству рата, али била је одбијена реченицом: ''„Драга моја госпођо, идите кући и седите на миру“'' (енгл. „My dear lady, go home and sit still“). Др Инглис шаље писма амбасадама Француске, Белгије, Русије и Србије, које ову понуду прихватају сместа и са захвалношћу. Од тада почиње са активним радом [[Болница шкотских жена|Болнице шкотских жена]] за службу у иностранству (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service). Како су тада јединице за Француску и Белгију већ биле попуњене, Кетрин се налазила у дилеми да ли да иде у Србију о којој се тада у Великој Британији веома мало знало. За већину је то била непозната, дивља земља за коју нису ни знали ни где се налази. Кетрин је касније говорила: ''„Ја, стварно, једва да сам знала где је Србија, али из онога што сам прочитала, знала сам да им је веома тешко“''. Кетрин прихвата понуду и прикључује се групи од 30 жена које су чиниле особље прве јединице Болнице шкотских жена у Србији.
[[Датотека:Операциона сала.jpg|лево|мини|375x375пискел|Операциона сала Болнице шкотских жена у Крагујевцу 1915.године]]
 
▲Болница је била опремљена као хируршко одељење са 100 постеља, потпуно снабдевено свом потребном опремом, лековима и основним намирницама. Особље су циниличинили пет лекара, међу којима је Кетрин била најмлађа, медицинске сестре, болничарке и један возач амбулантних кола. Као преводилац је ангажована Ана Христић, млада новинарка српско-ирског порекла, која је имала задатак да подучава српски језик. Униформе су им биле тамносиве, дугачке, са тартанском траком око шешира и дугачким огртачем који је допирао до чланака.
 
== Пут ка Србији ==
Половином децембра 1914. године Кетринина група се укрцала у Саутемптону на транспортни брод који је превозио трупе на исток и болница је искрцана на Малти. На путу до Малте већина припадница јединице проводила је време у учењу српског језика и бољем међусобном упознавању. Чекајући даљи транспорт припаднице јединице обилазиле су знаменитости Малте где су провеле и Божић. Присуствовале су божићној миси у Катедрали Св. Јована. Одмах после Божића јединица се поново укрцава на брод „Нил“ којим су запловили према Пиреју. Новогодишња ноћ их је затекла на [[Егејско море|Егејском мору]]. У вечерњим часовима 1.јануара 1915. године стигли су у [[Солун]]. Следећег дана укрцавају се у воз којим стижу у Србију, тачније у Крагујевац, који је био главни штаб српске војске и војног санитета.
 
== Рад у Србији ==
Линија 47 ⟶ 58:
 
== 1917. ==
[[Датотека:На Солунском фронту 1917. године .jpg|мини|др Кетрин седи у колима поред ње је возач Перо, испред кола седи Флоренс Харвеј и стоји Марџори Поп Елис ]]
 
У рано пролеће 1917. године др Кетрин Макфејл нашла се на Солунском фронту. Током боравка у Француској, др Сондермајер јој је понудио место у једној болници уз плату од 400 динара месечно. Кетрин која је толико желела да се врати у Србију, одмах је прихватила понуду. У Солуну Кетрин је затекла своју најмлађу сестру Изабел, која је тамо стигла знатно раније са Болницом шкотских жена. Др Сондермајер нуди њој и Изабели да почу са радом у новооформираној великој болници коју је Француска дала српској војсци и која је носила назив Српска болница престолонаследника Александра. Обзиром да ује болница још увек била у фази формирања, Кетрин и њена сестра су добиле неки вид одсуства, које су искористиле за обилазак Солуна и околних места. Међутим, одмор је кратко трајао. Већ након неколико дана, добиле су позив од начелника Српског потпорног фонда у Солуну да дођу у њихову болницу у Соровићу (данас грчки градић Аминдеон, у близини грчко-македонске границе) да помогну у збрињавању повређеног цивилног становништва из бомбардованог Битоља и околине. Власти су у жељи да помогну цивилном становништву и да спрече појаву епидемије која би представљала велики проблем, затражиле помоћ од болнице Српског потпорног фонда у Соровићу, која је онда организовала екипе које је слал на север у ратна подручја као истурене амбуланте за медицинску помоћ циивлима и нарочито, за вакцинацију становништва. Др КетринКет рин је са Изабелом и са још две медицинске сестре и куварицом Дороти послана у село Брод, које се налазило на југоисточној страни Битољског поља.ова мала екипа била је срдачно дочекана у село и сви су се трудили колико су могли да им помогну. У јуну 1917. године, Изабел је напустила Брод и вратила се у Солун на своје радно место у Српску болницу престолонаследника Александра, која је напокон почела са радом, док је Кетрин остала тамо где је она сматрала да је била потребнија. Кетрин је у току лета наставила са радом по селима Битољске долине углавном обављајући вакцинације становништва. Радећи тако једном приликом у селу са претежно турским становништвом, Кетрин је са интересом посматрала како мушкарци гурају своје жене напред да виде какав ће бити ефекат инјекције. Крајем лета Кетрин је отпутовала у Солун где је желела да се одмори неколико дана. Сместила се код Изабел у Српску болницу престолонаследника Александра, која јој је, након планинских села, изгледала на светском нивоу. Нашла се са др Сондермајером и замолила га да јој дозволи да се врати у села где је било још толико пуно посла, што јој је он одобрио, али само до септембра месеца. По повратку у своју амбуланту у Броду затекла је озбиљно стање. По селима се појавила нека нова непозната болест од које су умирали одрасли а нарочито деца. Др Макфејл је била сигурна да се ради о неком обољењу до којег је дошло услед дуготрајне лоше исхране. Становништво је живело у великој беди и заиста је оскудевало у храни, исхрана је била исувише једнолична и састојала се углавном од кукурузног брашна. Касније се испоставило да се радило о тада мало познатој болести, која се звала пелагра и која се јављала услед једноличне исхране без довољно витамина.
Пред крај лета 1917. године болница Српског потпорног фонда из Соровића премештена је у Гермијан у близини Брода, због чега је Кетринина амбулантау овом селу била затворена. У исто време приближио се и њен рок да се јави на своје радно место у Болници принца престолонаследника у Солуну. Кетрин је била чврсто уверена да је њена лекарска помоћ далеко потребнија у селима на терену, па је тешком муком успела убедити у то и др Сондермајера који је на крају ипак попустио и сложио се да Кетрин остане да ради у селима у позадини, у близини линије фронта. Кетрин остаје да ради у Битољском пољу, а њено седиште било је у полуразрушеном целу Бач, свега неколико километара удаљеном од болнице Српског потпорног фонда у Гермиајну. У то време Кетрин је посетио и њен пријатељ, др Едвард Рајан, коме је показала околна села и бедне услове у којима је живео тај свет, а нарочито деца. Видевши то, др Рајан је одмах кренуо у акцију прикупљања помоћи преко америчког Црвеног крста, и успео да јој прибави једну врсту покретне амбуланте, која је била снабдевена лековима, завојним материјалом и залихама хране, тако да је Кетрин свој медицински посао могла проширити и на побољшање исхране угрожене деце.
Кетрин се у Бачу сместила у једноспратну кућу, грађену у турском стилу. У приземљу је живела власница са двоје деце, а Кетрин је добила собу на спрату. Војска јој је доделила једног возача који се звао Перо. Перо је био једноставан српски сељак, увек весео и насмејан, па је међу свима био веома популаран. Једна од добро очуваних кућа у Бачу била је школска зграда у коју се смештао принц престолонаследник, када је долазио у обилазак фронт. Те зиме, принц Александар је дошао да прослави своју крсну славу међу војницима, па је на прославу била позвана и Кетрин, када је по први пут видела и упознала принца. Била је то њена прва слава и наравно, после обилног чашћења, требало јој је два дана да се опорави.
Линија 55 ⟶ 66:
 
== 1918. ==
[[Датотека:Играње кола на Солунском фронту.jpg|мини|На Солунском фронту 1917-1918, на једној пуковској слави др Кетрин Макфејл, између једног савезничког и српског официра, игра коло]]
У зиму и пролеће 1918. године на Солунском фронту владало је релативно затишје. Осим повремених чарки и размењивања топовских салви, већих активности није било, све се било примирило у очекивању велике офанзиве о којој су сви говорили. И таквој мирној ситуацији било је времена и могућности за различите друге активности, па су се српски војници из околних логора радо дружили са девојкама из британских мисија које су биле у близини. Кетрин се касније сећала једног догађаја који је сликовито описивао атмосферу тог времена. Једног дана у пролеће 1918. године официри једне веће војне јединице, позвали су Кетрин и осам других девојака из Болнице Српског потпорног фонда у Гермијану на славу своје јединице. Тог јутра официри су дошли са коњима по девојке и сви заједно су весело одјахали у планину. После дуготрајног јахања и свежег планинског ваздуха свима је пријао славски ручак уз циганску музику, пошто је један од војника лепо свирао на виолини. Затим је следило коло и слављу није било краја. Нико није ни приметио да је већ пала ноћ и када су девојке, у пратњи официра, кренуле назад, спустила се и магла што је знатно успорило кретање по планинским стазама, тако да су у болницу стигли много касније него што им је то било дозвољено. Девојке су се у тишини увукле у своје шаторе, а официри су затим отпратили Кетрин у њено село које се налазило у близини. Закаснели повратак је ипак био запажен, па је, на приговор болничке управе, српским официрима због тога уследила стрига забрана одласка у ову болницу. Један од тих официра био је пуковник Драшкић, који је био пријатељ са принцом престолонаследником. Он је приликом одступања преко Албаније, када је принц имао запалење слепог црева, носио га на леђима неколико километара до прве болнице, где је принц био оперисан. Наравно, принц никако није могао заборавити овакву пожртвованост и Драшкића је наградио прстеном са дивним сафиром, којег је пуковник поносно носио. Када је принц следећи пут дошао у обилазак фронта пуковник Драшкић му се пожалио због забране приступа у болницу, која је њега и његове колеге јако погодила, јер им је недостајало друштво девојака из болнице, као и суботње забаве које су се тамо редовно одржавале. Принц је сместа посало хитну поруку војводи Мишићу из чијег штаба је и потекла ова забрана и затражио коње и пратњу за посету болници. Убрзо је, у пратњи оних истих официра којима је забрана била изречена, принц посетио болницу где су сви били радосни и свечано дочекани, после чега је фамозна забрана, на велко задовољство свих, била заборављена.
У лето 1918. године Кетрин се почела припремати за одлазак у Шкотску. Главни разлог за такву њену одлуку била је потреба да помогне свом оцу у његовој лекарској пракси. Др Доналд Макфејл, који је имао веома развијену праксу, остао је сам, јер су му два његова помоћника мобилисана у војску и није више могао да сам обављатолики посао. У то време је у Великој Британији, као и у свету, владала велика пандемија грипе или тзв. „шпанске грознице“, како су је звали, што је веома повећало број пацијената, а када је и сам др Доналд Макфејл оболео од грипе, Кетрин се више није двоумила. Она и Изабел су најавиле свој одлазак и надлежне валсти су прихватиле њихове разлоге и са захвалношћу су им одобрили. Кетрин је била одликована Орденом Светог Саве IV степена за свој рад у Македонији и Медаљом Српског Црвеног крста, а Изабел је одликована Крстом милосрђа. Сестре Макфејл су тако, у августу 1918. године, напустиле Солун и вратиле се у родну Шкотску.
Линија 67 ⟶ 79:
 
== 1919. ==
[[Датотека:Унутрашњост павиљона.jpg|мини|Унутрашњост Топчидерског павиљона]]
 
[[Датотека:Пацијенти у Топчидерском павиљону.jpg|мини|Пацијенти и особље у Топчидерском павиљону лета 1919. године]]
У рано пролеће 1919. године болница је већ била премала да прими све оне који су тражили помоћ, а то се нарочито односило на све већи број деце оболелел од туберкулозе. Др Кетрин је у то време сазнала да на Топчидеру, на десетак километара од Београда, се налази један ортворени павиљон који је и раније био коришћен за децу, а који је тада био празан и запуштен. Павиљон се налазио на брду, на самој ивици шуме и окружен ливадама, па је био идеалан за лечење свежим ваздухом и сунцем, што је, поред добре хране и мировања, у то време, заправо био и једини лек за туберкулозу. Кетирн је добила дозволу од градске власти и успела је да обезбеди потребне поправке и да набави опрему и већ око ускрса 1919. године павиљон са 40 постеља био је спреман да прими своје прве апцијентепацијенте. Бригу о павиљону преузела је Мери Бејкер. Павиљон у Топчидеру се ускоро показао као веома успешан подухват. Деца, под брижном негом особља, брзо су се опорављала у природи, на велику радост њихових родитеља који су их посећивали.
Како се посао све више ширио Кетрин је схватила да постојећи капацитети ускоро неће бити довољни за све већи број пацијената, поготову због тога што се у хладним зимским данима топчидерски павиљон неће користити, па је почела размишљати о проширењу болнице. Једна повећа зграда у улици Кнеза Милоша, у близини Војне болнице, остала је празна када су британски маринци напустили Београд и Кетрин је одмах кренула у акцију да добије ту кућу за своју болницу. Била је то доста велика, светла, солидно грађена и очувана зграда у којој је било довољно простора за смештај 50 кревета, поготову када је Кетрин успела да замени велике војничке кревете које је имала у бараци за праве дечје креветиће којих је могло стати знатно више. Поред тога, формирана је и мала операциона сала за лакше хируршке случајеве, док су тежи случајеви били упућивани у државну болницу. Уређено је и велико поликлиничко одељење за амбулантне болеснике. Ова нова болница започела је са радом у новембру 1919. године и сада то више није била нека импровизована установа него права болница. Званично је била призната од стране Владе Срба, Хрвата и Словенаца као прва Дечја болница у Србнији, названа Енглеско-српкса дечја болница (The Anglo Serbian Children’s Hospital, скраћено A.S.C.H). Ускоро након отварања ове болнице Министарство здравља је затражило од Кетрин да прима оболеле новорођене бебе из породилишта, тако да је било оформљено и посебно одељење за новорођенчад о којима се бринула најискуснија сестра.
Павиљон у Топчидеру могао се користити само у летњим месецима и као такав функционисао је у току неколико годинаа, све до 1924. године када је затворен. Број болесника стално се повећавао. Тада је Кетрин дошла на идеју да нађе неко место на морској обали где би могла смештати туберкулозну децу. Замолила је генерала Фортескјуа да на својим путовањима по земљи потражи неко такво место. Ускоро, по повратку из Дубровника, генерал је донео вест да је на лападу нашао једну идеалну зграду. Кетрин се обратила лично војводи Живојину Мишићу који је тада био начелник генерлштаба и кога је Кетрин познавала још са Солунског фронта. Када му је Кетрин објаснила да би та вила у Дубровнику требало да служи као лечилиште и опоравилиште за децу он је сместа наредио да се вила преда Енглеско-српској дечјој болници на даље коришћење. Изабел, која је у то време била већ потупно прешла на рад у Кетринину болницу, отпутовала је у Дубровник да види зграду и да покуша наћи опрему за њу. Док је боравила у Дубровнику Изабел је чула за једну напуштену аустријску болницу код Зеленике у Боки Которској и сместа је отпутовала тамо да види шта се дешава. На своје изненађење затекла је напуштену болницу, али потпуно опремљену, са креветима, постељином и осталим материјалом, те једног младог српског официра који је са својим војницима све то чувао. Био је то Васа Срдић. Он јој је понудио да узме све што јој треба, а поред тога одмах је организовао утовар и превоз опреме до Дубровника. Изабел је изабрала 60 кревета заједно са постаљином и осталом опремом и вратила се на Лапад. Како је сама зграда била добро очувана, болница је оворена у фебруару 1920. године.
Линија 74 ⟶ 87:
 
== 1920. ==
[[Датотека:Ени Макфејл.jpg|мини|Ени Макфејл (седи на столу) и њена колегиница припремају храну на тераси "Виле Бравачић" у Дубровнику (око 1920-1921)]]
 
У лето 1920. године Кетрин и Изабел имале су ретку и за њих изузетно радосту посету. Из Шкотске су у августу дошли да их обиђу њихови родитељи и старија сестра Ени. Др Доналд Макфејл успео је да нађе једног колегу који је привремено био преузео његову праксу у току три месеца, тако да је могао узети одсуство и кренути на дуг путна који су се већ одавно спремали. Кетринин отац који је волео да слика воденим бојама понео је са собом сликарски прибор и у Дубровнику је направио цео блок цртежа у јарким медитеранским бојама, који се још чувају у породичној архиви (слика 45). како су њени родитељи желели да виде и Дечју болницу у Београду, Кетрин их је возом одвела за Београд. Након обиласка болнице били су импресионирани и поносни на Кетрин на све оно што је она постигла. Када је дошло време за повратак у Шкотску, Изабел је такође отишла са њима где је намеравала да отпочне каријеру секретарице. Међутим Кетрин ипак није остала сама.Њена старија сестра Ени, остала је у Дубровнику да јој помаже у раду са децом, обзиром да је била школована наставница.
Огромни трошкови одржавања болнице у Београду који су из године у годину постајали све већи вероватно су, поред осталих разлога, утицали на Кетрин да почне размишљати о премештању болнице негде у унутрашњост, где би трошкови требали да буду знатно мањи.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Кетрин_Макфејл”