Лајош I Анжујски — разлика између измена

[[Списак млетачких дуждева|Млетачки дужд]] се за сва времена одрекао титуле „војвода Далмације и Хрватске”.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} Млетачка република је уступила краљу Лајошу читаву Далмацију „од средине [[Кварнерски залив|Кварнера]] све до града Драча” са свим својим градовима, тврђавама, острвима, лу­кама и правима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Дакле од тада су Лајошу припадали градови: Нин, Задар, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит и [[Дубровник]], па и острва: [[Лошињ]], [[Црес]], Крк, Раб, [[Паг (острво)|Паг]], Брач, Хвар и [[Корчула (острво)|Корчула]]. Напротив, Лајош се одрекао свих млетачких зе­маља, градова и тврђава, које је његова војска освојила у Италији и [[Истра|Истри]]. Лајош је настојао, да стекне подршку новоосвојених далматинских градова. Зато је дозволио свим градовима, да од тада сами себи би­рају своје кнезове {{напомена|Потестате}}, [[Конзул (магистрат)|конзуле]] и судије. На крају је већ 10. јануара 1358. године вратио граду Задру сва некадашња права, да би тиме наградио грађане за толике патње, које су претрпели од Млечана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}
 
Дубровчани су се покорили краљу посебним изасланством. Зато је Лајош 27. маја 1358. издао посебну повељу, којом им је потврдио аутономне повластице и све поседе на копну и на острвима, уступивши му, додуше само писменим актом, област од [[Затон (Дубровник)|Курила]] до [[Стон]]а. Краљ је пристао, да и даље важе уговори, које је Дубровник склопио са суседним областима: Босном, Хумом, [[Српско приморје|Зетом]] и далматинским градовима, и да могу несметано трговати са Млечанима или Србима чак и када се те државе налазе у спору са Угарском.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Ипак Дубровчани су краљеве пријатеље сматрали својим пријатељима, па су краља помагати у његовим ратовима. Напротив краљ је обећао, да ће Дубровчане бранити од њихових непријатеља, посебно од српског цара и босанског бана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Зато је Дубровник од тада краљу плаћао своту од 500 дуката, коју је до тада плаћао српском краљу (2.500 [[Перпер (рачунска новчана јединица)|перпера]]) и босанском бану (500 перпера) у ту сврху, да буде поштеђен од њихових напада и ''у знак подложности и признавања'', да се не би довео у питање угарски суверени положај; уз то да ће се од тада Дубровчани на копну и на својим бродовима увек служити краљевим заставама.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=191}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Боснански бан је, иако га Лајош ту назива ''својим верним'' клетвеником, овом повељом био новчано оштећен.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Међутим, мала Дубровачка република наставила је и даље да исплаћује своје обавезе према Босни и Србији, покушавајући првих година да их избегне, мудро осетивши, да би у противном случају били тешко погођени њени трговачки интереси.{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Краљев легат, који је примио од Дубровника заклетву верности био је босански бискуп Петар, ''наш саветник'', како га у свом писму назива Лајош.{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}}
 
Извесни хрватски великаши који су за време тих борби били на страни Млечана осетно су настрадали. Стари Гргур Курјаковић био је ухваћен и као заробљеник одведен у Угарску, где је по свој прилици и умро. Није било тешко предвидети, да Млечани неће отрпети ново стање и да ће тражити прву погодну прилику да поврате изгубљене позиције и поправе свој положај. Тако је угарски успех у Далмацији ускоро постао заметак нових заплета. Млетачка република је од тада водила пријатељску политику према угарским градовима, да би, када куцне прави час, са мање отпора прешли под њену власт.
Анониман корисник