Јован Рајић — разлика између измена

м
Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа.
 
Најзначајније му је, капитално дело: „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“, Беч 1794-1795. године. Ради истраживања боравио је годину дана у Русији, и два месеца на Светој Гори. Бавио се у светогорским манастирима Хиландару и Зографу, крајем лета 1758. године. Мада је нашао пуно старих хрисовуља писаних, од српски царева и краљева, нису му их хтели дати хиландарски монаси. У Хиландару је тада био "мешовит национални састав", поред Срба, било је Бугара и Грка. У старој српској Немањићкој задужбини - светињи Срби калуђери су били у мањини; владало је међу православном браћом, најблаже речено "неповерење". Рајић је међутим много утицао - помогао проигуману Хиландара, Пајсију јеромонаху "бугарског порекла" са којим се тада, а и касније у Карловцима опет срео (1861). [[Пајсије Хиландарац]] се након упућивања у тему покренуо; успео је да напише и објави прву стару историју Бугарске нације и државе.<ref>Климент Џамбазовски: "Културно-политичке везе Бугара с Кнежевином Србијом од почетка 19. века до париског мира 1859. године", Београд 1982. године</ref>
 
У књижевност више спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с [[немачки језик|немачког језика]] једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).
27.345

измена