|
=== Глава 3: Историја учења о друштву ===
*''Античка мисао о друштву''<br>Стари робовласнички системи у којима је владар био поистовећен са богом, нису остављала пуно простора за размишљање о друштву, односно за чување информација о размишљању о друштву. Такви услови су се стекли тек у Античкој Грчкој. У Старој Грчкој су се сви људи (у шта нису били увршћени робови) бавлили политиком и учествовали у уређењу полиса.
**''Платонова "Држава"'' је прво дело целовито сачувано дело о државном уређењу. Платон говори да је држава нужност на коју су људи приморани да би остварили многобројне потребе. Да би држава остварила своју улогу, она мора да буде организована на најбољи начин, а то значи да буде добро извршена подела рада. По том принципу Платон дели друштво на сталеже:
***Први сталеж су ''управљачи''. То су мудраци, филозофи и њихова главна особина је мудрост. Они управљају друштвом.
***Други сталеж су ''чувари''. То су ратници и њихова главна особина је храброст. Они бране државу и штите закон.
***Трећи сталеж су ''радници''. Они обезбеђују материјалне потреба друштва, а њихове особине су послушност и радиност.
**''Аристотел'' је, за разлику од Платона, више био оријентисан на истраживање постојећег друштва. Анализом 158 устава грчких полиса, он је поделио државна уређења на ''добра'' (''монархија'', ''аристократија'' и ''република'') и ''лоша'' (''тиранија'', ''олигархија'' и ''демократија'').
*''Средњевековна мисао о друштву''<br>Феудални систем је период у коме се друштво везује за деловање натприродних и свемоћних сила које са неба регулишу читав живот на земљи. Међу средњевековним мислиоцима издвајају се, по целовитости тумачења друштва, два велика имена — Свети Августин и Тома Аквински.
**''Свети Августин'' (345-430) је био велики познавалац теолошке и филозофске мисли, а истовремено је заузимао високо место у црквеној хијерархији. Његово дело "О Божијој држави" (Де цивитате Деи) објашњава пад Римског Царства (410. година). Он дели историју на шест периода:
***Од Адама до Потопа,
***од Нојеа до Аврама,
***од Аврама до Давида,
***од Давида до Вавилонског царства,
***од Вавилонског царства до Христа,
***од Христа до Апокалипсе. У сваком од ових периода водила се борба између добра и зла, с тим што је ''синоним ''зла'' ђавоља или ''земаљска држава'''', а ''синоним ''добра'' је ''божија држава''''. Пошто је Рим у време своје пропасти био ђавоља држава, његовом пропашћу је победило добро.
**''Тома Аквински (1227-1274)'', за разлику од Светог Августина који је живео на почетку феудализма, живи и пише своја дела у времену развијеног феудализма. Тај период одликује развој трговине и новчане привреде, доступност тековина других народа и опадање доминантног утицаја католичке цркве. Тома Аквински је био велики познавалац и поштовалац Аристотеловог учења. Он каже да је ''монархија'' најбоља јер је ''најефикаснија'', а најгора је ''тиранија''. Он дозвољава народу могућност и ''право на побуну'' против тираније, па и убиство тиранина. Због тога што световна власт може да се изопачи, он даје предност духовној, тј. црквеној власти.
**''Ибн Халдун (1332-1406)'' је живео у Арабији где је религиозни утицај био мањи него на западу, тако да Халдун истиче да је друштво у великој зависности од биолошких и географских фактора. Он уводи законе о друштвеном развоју који не зависе од човека и његове воље. Главни друштвени закон по њему је закон Еволуције (сваки политички режим траје три генерације).
*''Мисао о друштву у новом веку''<br>Са појавом капитализма, појавиле су се две нове класе — буржоазија и пролетеријат. Иако су сви били једнаки пред правом и законом, постојала је велика разлика заснована на економској моћи појединца. Тада су се појавиле две струје у социологији:
**''Апологетска'' која је тежила да објасни и оправда постојећи друштвени и економски систем (теорија друштвеног уговора).
**''Критична'' која је анализирајући капиталистичко друштво указивала на нужност његовог укидања и успостављања новог и праведног друштва за све његове чланове (утопистичка, социјалутопистичка, научни социјализам). ''Теорије друштвеног уговора'' говоре да су људи по природи једнаки и да ни један друштвени закон не може да доведе у питање законе природе. Као ''једнаки и слободни људи'' могу да одлуче како ће организовати међусобне односе и уопште како ће живети. Они као једнаки и слободни ''потписују уговор'' којим успостављају друштво које им одговара. С обзиром да уговор, као правни акт, могу да потпишу само слободни и једнаки грађани, то они тим чином успостављају и одговарајуће друштво — ''грађанско друштво''. Главни представници теорије друштвеног уговора су: Томас Хопс, Барух де Спиноза, Џон Лок и Жан-Жак Русо.
**''Томас Хопс (1588-1679)'' каже да је ''човек по природи себичан и зао'' и тежи да оствари своје потребе независно од других људи, али пошто су сви људи такви, они се свесно и добровољно одлучују да ограниче своју природу да би добили гаранцију за егзистенцију. Склапају споразум, уговор којим стварају друштво, а сва своја права преносе на државу и владара који влада у њиховом интересу и коме су они дужни да се покоравају. Такву државу он назива ''Левијатан'' и каже да појединац практично и нема другог излаза него да се за њу определи.
**''Барух де Спиноза'' за разлику од Хопса даје либералнију, демократскију верзију теорије друштвеног уговора. Он сматра да људи не преносе сва права већ задржавају ''право на слободу савести, достојанство и својину''. То су неотуђива права човека.
**''Џон Лок'', енглески теоретичар, каже да је човеково ''право на својину'' неотуђиво право човека. Такође наглашава да се друштвени уговор односи само на онога ко га је потписао, а да се не преноси на потомке. Он такође развија идеју о подели власти на ''законодавну и извршну власт''.
**''Жан-Жак Русо (1712-1778)'', француски филозоф, сматра да су људи по природи добри, али да их друштво квари, и у складу са тим, он је велики ''противник проватне својине''. Он се залаже за успостављање таквог друштва у ком ће људи моћи да сачувају своја природна права на ''слободу, једнакост и равноправност'', у којој се права не преносе, већ је сам народ носилац суверенитета који је недељив и неотуђив. Русоове идеје су после Буржоаске револуције уграђене у Јакобински устав.
**''Шарл де Монтескије (1689-1755)'', аутор "Духа закона", придаје велики значај географском положају и клими, па и величини државе. ''Социал-утопистичка учења'' су учинила већи допринос за даљи развој мисли о друштву. Најизразитији представници су Сен Симон, Шарл Фурије и Роберт Овен. Њихове претече су Томас Мор ("Утопија") и Кампанела.
**''Анри-Клод Сен Симон (1760-1825)'' засновао је своје учење на снажној критици капиталистичког друштва. Посебно је критиковао ''приватну својину'' и ''хијерархијску организацију друштва''. Будућу организацију назива ''социјалистичком'', а његове идеје ће ући у основе Марксове теорије научног социјализма. Његове идеје су пре свега идеја о ''укидању приватне својине'', идеја о ''укидању државе'', идеја о ''расподели према раду'' у првој фази односно ''према потребама'' у другој фази социјализма и најзад идеја о томе да ''производњом треба да управљају они који у њој раде''. Он сматра да треба увести науку која ће изучавати друштво у целини и такву науку назива ''социјалном физиологијом''. Истовремено он дефинише и метод ове науке као историјски да би се упознала прошлост, са циљем да се предвиди будућност.
**''Шарл Фурије (1772-1837)'' заступао је сличне идеје као и Сен Симон. У вези са тим идејама, дошло је до настојања да се оне остваре. Основане су такозване ''фаланге'' у којима људи живе удружени као произвођачи и као потрошачи, при чему свако ради оно за шта има природне склоности.
**''Роберт Овен (1771-1858)'' јасно и изричито каже да социјализам треба да буде друштво са ''друштвеном својином''.
=== Глава 4: Настанак социологије ===
| 