Угљеша Мрњавчевић — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
(Поништена измена 15855069 корисника Autobot (разговор))
м (Разне исправке; козметичке измене)
'''Јован Угљеша Мрњавчевић''' (умро 26. септембра 1371.) је био српски деспот из династије [[Мрњавчевићи|Мрњавчевић]]. Управљао је [[Серска држава|Серском државом]] од 1365. до своме смрти. Угљеша је био брат српског краља [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашина Мрњавчевића]]. Са братом је покушао да спречи продор Турака у Европу, али је погинуо у [[Маричка битка|Маричкој бици]] 1371. године. Угљешина супруга је била Јелена (монашко име [[Јефимија]]), која је извезла [[Похвала кнезу Лазару|Похвалу кнезу Лазару]]. Угљеша је чест лик у српским народним епским песмама преткосовског циклуса.
 
== Рани животМладост ==
[[Датотека:IMG 1266-20070424-koutloumousiou-monastery-a.jpg|300px|мини|лево|Манастир Кутулмуш коме је Угљеша 1358. године издао повељу.]]
Угљеша је био млађи син великаша [[Мрњава|Мрњаве]], оснивача династије [[Мрњавчевићи|Мрњавчевић]]. Византијски историчар [[Лаоник Халкокондил]] наводи да је [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашин]] на [[Стефан Душан|Душановом]] двору био пехарник, а Угљеша коњушар. Око 1346. године Угљеша је, као намесник цара Душана, управљао областима око [[Дубровачка република|Дубровника]], могуће [[Конавли]]ма и [[Требиње]]м. Дубровачко веће одлучило је да "барону Угљеши" пошаље поклоне<ref name="automatski generisano2">{{harvnb|Острогорски|1965|ppp=14}}</ref>. У приморју се није дуго задржао јер се по смрти цара Душана (1355) налазио у [[Серска држава|Серској области]] којом је управљала царева удовица [[Јелена (супруга Стефана Душана)|Јелена]]. Не зна се година Угљешиног венчања са [[Јефимија|Јеленом]], ћерком кесара [[Војихна (кесар)|Војихне]]. Јелена је рођена 1349. године. Као припадница угледне породице, још као веома млада је удата за једног од најмоћнијих великаша Царства. Угљеши је родила сина [[Угљеша Деспотовић|Угљешу Деспотовића]] који је умро после само четири године. Сахрањен је са дедом Војихном у истом гробу у [[Манастир Хиландар|Хиландару]]. Као зет кесара Војихне, Угљеша је постао веома јака личност. Заједно иступа са својим тастом који је највероватније заслужан за његов успон. [[Мавро Орбин]] пише да је кесар Војихна са својим зетом Угљешом господарио читавим крајем на граници Романије. Могуће да је тада, 1358. године, Угљеша носио титулу великог војводе. Моћ кесара Војихне простирала се на знатно већој територији од града Драме<ref>Ћирковић (1995). стр. 176.-183</ref>. Након смрти цара Душана, Војихна се нашао у кругу личности окупљених око Јелене и убрзо је постао њена десна рука. Последњи пут се помиње 1358. године, а умро је пре 1371. године када је његов гроб посетио зет Угљеша. Веома је дискутабилна Угљешина улога у неуспелом покушају кесара Војихне и [[Матија Кантакузин|Матије Кантакузина]] да сруше царицу Јелену<ref>{{harvnbsfn|Фајфрић|2009|ppp=389}}</ref>.
 
Октобра 1358. године Угљеша се у једној повељи манастиру Кутлумушу потписао на српском као велики војвода<ref>{{harvnbsfn|Алексић|2013|ppp=13}}</ref>. Титула великог војводе заузимала је веома висок положај у хијерархији [[Српско царство|Српског царства]]. Одговарала је византијској титули [[мега дукс]]а<ref name="automatski generisano2" />. Овде Угљеша иступа као обласни господар потврђујући манастиру [[Манастир Кутлумуш|Кутлумушу]] посед који се налазио у југоисточном делу струмске области<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=7}}</ref>. У фалсификованој повељи стоји да је Угљеша у Хрисопољу водио преговоре са [[Византијско царство|византијским]] царем [[Јован V Палеолог|Јованом V Палеологом]], такође 1358. године. Расправљано је о приморским градовима које су заузели [[Јован Палеолог (велики примикарије)|браћа Палеолог]]<ref>{{harvnbsfn|Алексић|2013|ppp=22}}</ref>. У питању су Хрисопољ, Анактиропољ и Христопољ. Наведене градове Србија је изгубила и пре Душанове смрти. Ови градови били су изложени нападима неког пирата из Витиније<ref>{{harvnbsfn|Мишић|2014|ppp=41}}</ref>. У повељи из 1365. године Јован Палеолог назива Угљешу "вољеним нећаком преузвишене деспине Србије, пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша"<ref>{{harvnbsfn|Фајфрић|2009|ppp=391}}</ref>.
 
== Деспотска титула ==
[[Датотека:Serbia 1360 sr.png|300px|мини|Српско царство 1360. године]]
[[Датотека:Vukasin ugljesa 1371 sr.png|300px|мини|Област краља Вукашина Мрњавчевића и деспота Јована Угљеше (1371. године)]]
У науци је владало мишљење да је Угљеша титулу [[деспот]]а добио по братовом крунисању за краља, односно августа или 1365. године. Међутим, већ 1975. године је објављена запис са гроба [[Јелена Мрњавчевић (Радоњина супруга)|Јелене]], Угљешине сестре, који је датиран у време пре септембра 1364. године. На натпису се млађи брат Јелене титулише као деспот. Натпис је свакако настао после октобра 1363. године те је Угљеша титулу деспота добио између октобра 1363. године и септембра 1364. године. Потврду наилазимо и у повељи деспота Угљеше монасима светогорског манастира Симонопетра. Издата је између 1. септембра 1363. и 31. августа 1364. године. У тексту пише да је аутор повеље крунисан за деспота целе Србије и Романије непосредно пре доношења повеље. Смрт деспота [[Јован Оливер|Јована Оливера]] и [[Дејан (деспот)|Дејана]] са великом сигурношћу се десила пре 1363. године, а приликом [[Распад Српског царства|распада Српског царства]] двојица деспота на југу Душанове државе ([[Јован Комнин Асен]] и [[Симеон Синиша Немањић]]) одвојила су се убрзо након његове смрти. Најближи Урошеви сродници били су браћа [[Дејановићи|Драгаш]], али и Угљеша, преко брака са Јеленом, ћерком Војихне, Душановог братунчеда. Титула деспота се и додељивала блиским краљевим сродницима. Добијање деспотске титуле наглашено је у натписима и увођењем двоглавог орла, једним од деспотских обележја. Угљеша није заборавио да спомене личност која му је то звање уручила, цара Уроша. Такође, нова титула је забележена и на новцу деспота Угљеше<ref>Алексић (2013). стр. 22.-3</ref>.
 
== Успон ==
Успон браће Мрњавчевић почиње након смрти Војислава Војиновића (1363). Угљеша постепено истискује Јелену. Склапањем бракова, Мрњавчевићи се повезују са најмоћнијим породицама свога времена. Са Балшићима су успостављени односи преко Вукашинове ћерке [[Оливера Мрњавчевић Балшић|Оливере]] која се удала за [[Ђурађ I Балшић|Ђурађа Балшића]]. Вукашинов син [[Марко Краљевић|Марко]] био је ожењен ћерком [[Радослав Хлапен|Радослава Хлапена]], намесника у северној Грчкој. Вероватно је постојала родбинска веза између Мрњавчевића и севастократора [[Влатко Паскачић|Влатка Паскачића]], владара Славишта, чији успон Вукашин и Угљеша подржавају.
 
У ово време пада и први покушај мирења између Српске и Цариградске патријаршије. Патријарх Калист је лично посетио царицу Јелену у Серу, али је умро приликом посете чиме су преговори заустављени на неколико година. Угљеша је као истакнута личност Серске области свакако морао учествовати у преговорима са Калистом<ref>{{harvnbsfn|Фајфрић|2009|ppp=385}}</ref>. Вероватно је тада увидео опасност од Турака што ће касније довести до помирења између цркве Серске области и Цариградске патријаршије ради склапања савеза против Турака.
 
== Долазак на власт ==
[[Датотека:King Vukašin, Psača.jpg|250px|мини|лево|Вукашин Мрњавчевић]]
Урошева владавина над Серском облашћу није била у потпуности укинута већ извори говоре о тесној сарадњи мајке и сина. Урош шаље војску која је поразила Матију Кантакузина. Јелена 1357. године присуствује једним од државних сабора у Скопљу. Према томе, српска власт у Серској области била је стабилна. У Серској области Урош се од 1360. године изоставља. Јелена је призната као једини господар Серске области. У Серу је увела (према византијском узору) установе сената и васељенских судија, а локалну управу поверавала је својим рођацима<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|ppp=568}}</ref>. Највероватније је Јелена увидела неодлучност и слабост свога сина те је настојала да се осамостали у Серској области<ref>{{harvnbsfn|Фајфрић|2009|ppp=382}}</ref>. Међутим, временом Јеленинаулога у политичком животу Серске области била је веома скромна, поготово када се упореди са каснијом улогом деспота Угљеше<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=6}}</ref>. Стога не изненађује што је на крају морала предати власт њему.
 
Јеленина владавина над Серском облашћу последњи пут је посведочена у судском акту Серске митрополије августа 1365. године. Документ је сачуван у архиву светогорског манастира [[Манастир Есфигмен|Есфигмена]]. Суд се Јелени обраћа као владарки, а серски кефалија и васељенске судије су поданици "наше моћне и свете госпође и деспине"<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=5}}</ref>. Документи из следеће, 1366. године, сведоче о самосталној владавини Јована Угљеше. Најстарија повеља коју Угљеша издаје као господар Серске области је из јануара 1366. године. Међутим, септембра 1365. године византијски цар Јован Палеолог издао је повељу у којој Угљешу назива "вољеним нећаком" деспине Јелене што указује на могућност савладарства Јелене и Угљеше крајем 1365. године. Очигледно је да је у питању прелазно стање на престолу Серске области<ref>Острогорски (1965). стр. 6.-7</ref>. Јасно је да је Угљеша тада већ преузео власт јер је хрисовуља издата на његов захтев. За византијског цара он је већ тада био нов владар Серске области.
 
Дакле, Угљешин долазак на власт може се датирати у период између августа и септембра 1365. године.
 
== Владавина ==
Титулатура Угљешиног брата Вукашина обухвата све територије којима је управљао сам цар Урош. Он је носио титулу "краљ Срба и Грка" по угледу на Урошеву титулу "[[цар Срба и Ромеја|цара Срба и Грка]]"<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|ppp=587}}</ref>. Угљешина титула угледа се на Вукашинову. Угљеша се назива господарем "српских и грчких земаља". У својим повељама пре 1365. године Угљеша помиње "деспотство ми". У повељама које издаје као самостални владар Серске области помиње "царство ми", а у једној се чак назива и автократорем (самодршцем)<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1975|ppp=19}}</ref>.
 
=== Измирење са Цариградском патријаршијом ===
[[Датотека:Kalist1.jpg|200px|мини|Калист, цариградски патријарх]]
У дипломатским активностима Јована Угљеше посебно место заузима измирење са Цариградском патријаршијом. Наиме, [[Анатема Васељенске патријаршије|црквени раскол]] између Српске и Цариградске патријаршије потиче од 1350. године када је у јеку [[Византијско-српски ратови|византијско-српског рата]] између Душана и [[Јован VI Кантакузин|Јована Кантакузина]], патријарх Калист бацио анатему на српски двор, патријарха и више свештенство. Ниже свештенство, као и српски народ, није изопштено из цркве, али је трпело последице вишедеценијског раскола<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1982|ppp=15}}</ref>. Разлога за измирење свакако је било много. Најзначајнији од њих био је склапање савеза између Византијског и Српског царства против Турака. Покушаја да се раскол оконча било је и раније. Патријарх [[Калист I Цариградски|Калист]] (1350-1353, 1355-1364) је непосредно пред своју смрт преговарао са царицом Јеленом у Серу. Преговоре је прекинула изненадна смрт патријарха. Иницијативу је по доласку на власт преузео Угљеша. Калистов наследник [[Филотеј Цариградски|Филотеј]] прихватио је његову иницијативу и у Сер послао никејског митрополита<ref>Острогорски (1965). стр. 133.-134</ref>. О преговорима нема сачуваних података. Познат је само резултат. Угљеша је прихватио византијске услове и измирење је постигнуто марта 1368. године.
 
Повеља о измирењу садржи Угљешино осуђивање Душанове политике проглашења самодршцем Србије и Романије речима да је српски цар "лакомим очима гледао и неправедни мач против најнедужнијих дигао, усудио се да старе црквене одредбе злобно згази, разбија и разара"<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=135}}</ref>. Документ је очигледно саставио школовани Византинац. Текст, како су доказали Соловјев и Мошин, није послат из Цариграда већ је састављен на лицу места, у околини никејског митрополита. Цариградски патријарх је уједињење цркава прогласио тек после три године, маја 1371. године. [[Константин Јиречек|Јиречек]] је веровао да је разлог тога било чекање да се Јован Палеолог врати са свог путовања у Италију. [[Радослав Грујић|Грујић]] верује да су истовремено вођени и неуспешни преговори са пећким патријархом [[Патријарх српски Сава IV|Савом IV]].
 
== Рат са Турцима ==
[[Турци]] су средином 14. века заузећем Галипоља трајно прешли на Балкан и отпочели са планским освајањем Полуострва. Неуобичајено лако освајају град за градом: Димотику (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363)<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|ppp=590}}</ref>. Заједничка опасност од Турака зближила је Серску државу и Византију. Старац [[Исаија Серски|Исаија]] пише да је основни циљ Угљешине политике било покретање офанзивног рата и истеривање Турака са Балкана. Патријарх [[Патријарх српски Пајсије I|Пајсије I]] такође пише о опасности од "Исмаилићана". О истоме се пише и у Бугарској анонимној хроници из 15. века и у спису влашког монаха [[Мокса|Моксе]] из 1620. године<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=127}}</ref><ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Алексић|2013|ppp=86}}</ref>. Ширењем своје државе на област западне Тракије (крај шездесетих година 14. века) Угљеша је смањио турски притисак на средиште своје државе. Између 1366. и новембра 1369. године Угљеша је заузео родопско приморје од реке Месте до језера Пору. Тиме је источна граница Серске државе превазилазила оне из времена Душановог царства<ref name="automatski generisano1" /><ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|ppp=588}}</ref>. Упади Турака били су чести, али располажено са више података само о нападима на светогорске манастире. Серски деспот се, према [[Мавро Орбин|Мавру Орбину]], у почетку успешно борио против Турака и нанео им неколико пораза<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|ppp=589}}</ref>. Угљеша се мешао у тракијске прилике о чему сведоче и турске хронике. [[Коџа Хусеин]] пише да је заповедник Филипопоља побегао деспоту у Серску државу како би са њим радио на освети због губитка града<ref>{{harvnbsfn|Радић|1993|ppp=343}}</ref>. У Цариград су лета 1371. године дошли српски посланици са намером да договоре склапање савеза против Турака. О томе нам сведочи говор [[Димитрије Кидон|Димитрија Кидона]]. Срби су царству нудили новац и склапање династичких бракова<ref>Острогорски (1965). стр. 138.-9</ref>. Међутим, преговори који су уследили након измирења цркава нису довели до склапања савеза против Турака. У таквој ситуацији се деспот обратио за помоћ своме брату. За краља Вукашина је потреба деловања на истоку дошла неочекивано пошто је средином 1371. године био у походу против жупана [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]]. Алтомановић се изненађујуће брзо опоравио од [[Косовска битка (1369)|пораза на Косову]], повратио изгубљене области и кренуо да угрожава Вукашинове територије. Спорно је то да ли је Вукашин у Маричкој бици учествовао као српски краљ или као господар. Севастократор [[Влатко Паскачић]] не помиње се у изворима о бици, а [[Радослав Хлапен]] (за кога се не зна да ли је учествовао у бици) је надживео краља и деспота<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|ppp=598}}</ref>. Јуна 1371. године Вукашин се, заједно са сином [[Марко Краљевић|Марком]] и Ђурађом Балшићем, налазио у околини Скадра одакле се повукао на позив свога брата<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=142}}</ref>.
 
Савременик Исаија претерује у проценама српске војске на 60.000 бораца. Српски патријарх процењује да је 4500 Турака савладало 70.000 коњаника. Орбин зна за 20.000 ратника што је вероватно најближе стварном стању<ref>Алексић (2013). стр. 87.-8</ref>. У хроникама грофа [[Ђорђе Бранковић (гроф)|Ђорђа Бранковића]] супротстављени су Срби и Турци. Исто етничко одређење хришћана налазимо и код [[Владислав Граматик|Владислава Граматика]]. [[Бугарска анонимна хроника]] зна да су борци пристигли чак из Далмације и Требиња. Хроника монаха Моксе је неодређенија и пише само да су браћа сакупила велику српску војску. Османски писци преувеличавају непријатељску војску, па Србима придружују и Влахе, Угре и Босанце.
 
Почетком 1371. године припреме за офанзиву већ су биле спремне. Угљеша је посетио Свету Гору што се види из његове повеље манастиру [[Ватопед]]у са пролећа исте године. У Хиландару је Угљеша посетио гроб свога таста, Војихне, и свога прерано умрлог сина Угљеше. Ватопеду је поклонио рибњак Светог Теодора на језеру Пору<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=141}}</ref>. Претпоставља се да је Угљеша напао Турке у време када су они били заузети ратовима у Малој Азији. Браћа продиру дубоко у турске крајеве што сведочи о томе да Турци нису чврсто господарили тракијским областима.
 
=== Погибија ===
{{Посебан чланак|Маричка битка}}
[[Датотека:BG-1371.jpg|300px|мини|Балканско полуострво после Маричке битке]]
О судбоносној бици се не зна готово ништа. Из најранијих извора не може се закључити много више од датума, места и резултата битке. Добар део војске је страдао дављењем у оближњој реци. Најбезбедније је рећи да је у питању био изненадни ноћни препад Турака на српски логор. Турци су поново применили тактику герилског ратовања. Патријарх Пајсије је пристрасан и између браће прави битну разлику. Наклоњенији је Угљеши. Истиче да је српски деспот страдао од рана у боју као што то приличи ратнику. Његово тело однесоше неки иноци у манастир у близину Сереза. Вукашин се удавио у реци и "постаде јадно позориште у блату и храна рибама и птицама, и не зна му се ни гроб, погибе успомена његова са шумом"<ref>Алексић (2013). стр. 95.-6</ref>. Исаија, савременик догађаја, пише да ниједан од браће није прописно погребен. Угљешу, међутим, одређује као храброг мужа.
 
Маричка битка је била највећа победа Турака пре 1453. године. Њен резултат је слом Серске државе. Солунски деспот Манојло (будући ца [[Манојло II Палеолог|Манојло II]]) заузео је Сер. Несумњиво је покорио и остале градове у самом средишту Угљешине државе укључујући и острво Тасос и градове у Пиеријском приморју. Под контролом Византинаца поново се нашло подручје од Солуна до христопољских кланаца. Рестаурација византијске власти подгрејала је наду о обнови некадашње империје, али се нада брзо изјаловила. Опасност од Турака приморала је Византинце на непопуларну меру: одузимање црквених добара ради јачања одбрамбене моћи. Територије су уступљене [[пронија]]рима. Манојло је 1408. године присећа како је одмах по погибији Угљеше морао уступити половину метоха светогорских и солунских пронијарима. Убрзо после Маричке битке Византија губи самосталност. Цар Јован као [[Мурат I|Муратов]] вазал учествује у једном од турских похода<ref>ИСН (1999). стр. 598.-600</ref>.
 
== Уређење Серске области под Угљешом ==
У Серској области је у Душаново, Јеленино и Угљешино време сачувано византијско уређење. У употреби је и даље био грчки језик. Деспот издаје повеље и на српском и на грчком језику. Грци су заузимали високе положаје на деспотовом двору<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=100}}</ref>. Византинци називају Јелену и Угљешу "деспином и деспотом Србије"<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=81}}</ref>. О правосуђу у држави деспота Угљеше најбоље сведочи његова повеља из фебруара 1369. године. Ово је веома значајан документ који описује читав ток суђења пред деспотовим "синодом" који се састоји углавном од представника цркве. Деспот лично доноси пресуду, потписује акт о суђењу и издаје га као своју повељу. Постојао је и суд Серске митрополије који се није много разликовао од суда светогорског протата. Поред митрополита и његовог клира, овај суд окупља и истакнуте световне достојанственике. У питању је мешовити суд, типичан за пограничне грчке градове<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=82}}</ref>.
 
Угљеша уводи новину у суд Серске митрополије. Поред постојећих чланова (митрополита, клира и достојанственика), Угљеша уводи и представнике светогорских манастира. Велики удео цркве у судству вероватно је уведен по угледу на Византијско царство под Палеолозима. Значајна је и улога охридског архиепископа у деспотовом савету<ref>Острогорски (1965). стр. 83.-4</ref>.
 
У Серску државу продрла је и византијска установа васељенских судија. Ова установа је у Византији створена 1329. године, током владавине Андроника III Палеолога. Састојао се од четири члана, два саветодавна и два свештена. Колегијум је вршио надзор над правосуђем читавог Царства. Поред Цариграда, васељенске судије постојале су и у Солуну, Трапезунду, Лемносу, Мореји, а појављују се и у Серу. У Серској држави васељенске судије се први пут помињу у судском акту из 1365. године, последњем који сведочи о владавини царице Јелене. Дакле, институција васељенских судија уведена је између 1360. и 1365. године<ref>Острогорски (1965). стр. 86.-90</ref>.
 
Серска држава је од Византије преузела и улогу сената који, међутим, није имао значајнију улогу. Институција сената уведена је такође између 1360. и 1365. године. Сенат је окупљао световне великодостојнике Серске државе. Ови представници се у званичним документима наводе као "дворани моћног и светог господара пресрећног деспота"<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=91}}</ref>. Важно место заузимао је и серски кефалија. Функцију кефалије је 1360. године обављао [[Димитрије Комнин Евдемонојан|Комнин Евдемонојоан]] који је по доласку Угљеше на власт вршио функцију васељенског судије. У првим годинама Угљешине владавине место кефалије заузима [[Радослав Торник]], припадник византијско-јерменске породице Торник. Радослава Торника Константин Јиречек изједначује са Радославом Повиком, братом Душановог логотета Ђурђа и [[Милош Повић|Милоша Повика]]. Торник је последњи серски кефалија који је документован<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1965|ppp=93}}</ref>.
 
== Види још ==
== Референце ==
{{reflist|2}}
 
== Референце ==
{{reflist|30em}}
 
== Литература ==
{{Authority control}}
 
 
== Референце ==
{{reflist|30em}}
 
== Спољашње везе ==
* [https://www.youtube.com/watch?v=CdXw3dqJtrQ Српски јунаци средњег века: Мрњавчевићи], РТС Образовно - научни програм - Званични канал
{{DEFAULTSORT:Мрњавчевић, Угљеша}}
[[Категорија:Умрли 1371.]]
1.572.075

измена