Википедија

Стефан Немањић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Бот: Преправљање линкова на https
Нема описа измене
Ред 3:
| слика = Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa.jpg
| опис_слике = Фреска из манастирске цркве у Милешеви,<br />око [[1234]]. године
| пуно_име = Стефан Немањић Првовенчани
| датум_рођења = око [[1166]].
| место_рођења = непознато
Ред 27:
}}
 
'''Стефан Немањић''' ([[1166]]. — [[24. септембар]] [[1227]]), познат и као '''Стефан Првовенчани''', био је [[Историја Србије у средњем веку|српски средњовековни]] [[владар]] (1196–1227) и први [[Крунисање|крунисани]] [[краљ]] међу [[Немањићи]]ма, због чега је назван ''Првовенчани''. Почео је да влада као [[велики жупан]], а према преовлађујућем мишљењу историчара [[1217]]. крунисан је као краљ и подигао је државу Немањића на статус краљевине.{{sfn|Логос|20162017|p=134160-140168. Опис крунисања Првовенчаног у сачуваним писаним изворима није потпуно јасан. Зато су се појавиле замисли да је крунисан два пута. Једном у другој половини 1217. а после поново око 1220. Ипак, ова сложена замисао није решила противречности. Напротив, необично би било да се Стефан крунише два пута истом круном, тј. круном краља Србије, али постоји и треће мишљење да је било само једно крунисање крајем 1219. или почетком 1220}} ПрвовечаниПрвовенчани је и један од првих значајан писац оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.{{sfn|Првовенчани}}
 
Стефан Првовенчани био је други син великог жупана [[Стефан Немања|Стефана Немање]], родоначелника династије Немањића, и [[Ана Немањић|Ане]]. Био је млађи брат [[Вукан Немањић|Вукана Немањића]], који је постао кнез и управник [[Српско приморје|Зете]], а старији је брат [[Свети Сава|Растка Немањића]], оснивача аутономне [[Српска православна црква|Српске архиепископије]].
 
Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца,{{sfn|Логос|20162017|p=118143, 120148, 124154}} који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200),{{sfn|Свети Сава|2009|p=12, 76}} али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - [[Вукан Немањић|Вукана]] који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик.{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=166. и напомена 201}} Тако је почео грађански рат између двојице браће који траје од [[1202]]. до [[1204]]. или [[1205]].{{sfn|Логос|20162017|p=130154-156}} Привремено поражени од удружених снага брат Вукан и краљ Угарске, Стефан се склонио вероватно у [[Бугарска|Бугарску]] 1202. или [[1203]]. године. Након прве [[Пад Цариграда (1204)|пропасти Византијског царства]] које су разорили крсташа [[Четврти крсташки рат|Четвртог похода]] (у априлу 1204), Стефан мењао је савезе вешто. Тако се вратио на престо и одржававаоодржавао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Стефан крунисан је за краља Србије 1217. године,{{sfn|Ћоровић}} али се одржало мањинско мишљење да је било и једно крунисање око 1220. Легат римског папе [[Папа Хонорије III|Хонорија III]] вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу [[Рашка|Рашку]], али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан био је први [[Крунисање|крунисани]] (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак ''Првовенчани'', то јест првокрунисани међу Немањићима.
 
Његов брат, игуман манастира Студенице Сава (потоњи Свети Сава) веоватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у [[Никеја|Никеју]] [[1219]]. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.{{sfn|Ћоровић}} Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт,{{sfn|Стара српска књижевност, I|p=236-239}} вероватно 1227. године,{{sfn|Логос|20162017|p=140-141169 са напоменом 836}} и зато њега [[Српска православна црква]] данас слави као светог Симона.
 
== Рођење и младост ==
Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године.{{sfn|Новаковић|1958|p=179, 186-187}} Први поуздани записи о Стефану везани су за измирење Србије и Византије после [[битка на Морави (1190)|битке на Морави 1190]].{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=154-157. са напоменом 169}} После српског пораза у сукобу на Морави 1190. [[Византијско царство|Византија]] није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи цар Исак II Анђео признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустито велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији.{{sfn|Логос|20162017|p=117139-140}} Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Стефана и [[Evdokija Anđel|Евдокије]], синовице византијског цара [[Исак II Анђео|Исака II Анђела]].{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=164. са напоменом 194}}
 
== Велики жупан (од 1196. до 1217. или 1219/20) ==
[[Датотека:Стефан Немања предаје са благословом владу србску сину свом Стефану Првовенчаном.jpg|thumb|left|Стефан Немања предаје власт свом сину Стефану.]]
[[Датотека:Serbia under Stefan Nemanja and Stefan the First-Crowned.jpg|thumb|right|Србија током владавине Стефана Немање и Стефана Првовенчаног.]]
Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац [[Алексије III Анђео]] (1195-1203) постао цар, остарели Стефан Немања је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету а свом средњем сину. То се вероватно догодило 25. марта 1196. године се на државном сабору код [[Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу|Петрове цркве]] у Расу.{{sfn|Логос|20162017|p=118143, 120148, 124154}} Опис тог догађаја оставио је Свети Сава у Студеничком типику. Сава пише да је његов отац, Стефан Немања, пред сакупљенима на сабору за свог наследника одредио „благородног и љубљеног сина, Стефана, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког“.{{sfn|Свети Сава|2009|p=69}} Тако је вољом великог жупана Стефана Немање престо припао његовом средњем сину Стефану, а старијем сину Вукану је остало да управља као кнез удеоном облашћу Зетом ([[Дукља|Дукљом]]).
 
Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Стефан је од око 1200. тражио од тадашњег папе [[Папа Иноћентије III|Иноћентија III]] краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина.{{sfn|Логос|20162017|p=94,145 118,са 129напоменом 720}} Томе се противио [[Вукан Немањић]] који је у [[Српско приморје|Зети]] носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу. Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрока оружаног сукоба који је уследио око 1202.
 
Брак са Евдокијом који је Стефану Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање I, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђео. Око 1201. Стефан је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији да пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=164-166}}
 
У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља [[Емерик Угарски|Емерика]]. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Стефана са власти.{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=166}}{{sfn|Првовенчани}} Изгледа да је владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије а од 1202. се и име Србије (Seruiaeque Rex) јавља у титули краљева Угарске.{{sfn|Fejér|1829|p=395}} Поражени Стефан је био привремено протеран из Србије.{{sfn|Првовенчани}} а подршку је нашао у [[Бугарска|Бугарској]].
Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а у јулу 1203. године [[крсташки ратови|крсташи]] из [[Четврти крсташки рат|Четвртог крсташког рата]] први пута су освојили [[Истанбул|Цариград]], али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до [[Пад Цариграда (1204)|пада Цариграда]] у руке крсташа и Венеције, а царство се распадало.{{sfn|Логос|20162017|p=131156-157}} Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према [[краљевина Угарска (1000—1918)|Угарима]].
 
У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од [[Ниш]]а до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србију, као и у раније у марту 1203.<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 269, 270.</ref> Као штићеник бугарског владара Калојана (1197-1207), Стефан се 1204. или 1205. могао вратити у Србију и измирити са Вуканом.{{sfn|Логос|20162017|p=130155-156}} Рат међу браћом је престао, а према споразуму Стефан остао је велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије“.
 
Пошто су опљачкали Константинопољ 1204. године, Венецијанци и крсташке вође поделили су између себе велики део територије Византије, а за цара су прогласили Балдуина Фландријског. Грци су одржали своју власт у две новостворене државе Епирској деспотовини, на западу, и на подручју Никејске државе, на истоку. Латински цар је покушао покорити и Бугаре, али 1205. године у боју код Једрена Балдуин је потпуно поражен од стране Калојана.{{sfn|Ћоровић}} Сукоби Бугара и Латина су се наставили и ускоро, после смрти Калојана 1207. Стефану се указала прилика да прошири своју власт. У Бугарској је дошло до сукоба, а власт је освојио Борило (1207-1218). Стефан је користио неприлике Бугара и помогао Бориловом сроднику Стрезу да се одметне у области Просека. Угари су такође користили прилику и завладали долином Велике Мораве, а Стефа је припојио Србији области Ниша, [[Врање|Врања]], Биначке Мораве, Призрена и Липљана. Касније око 1214. Бугари и [[Латинско царство|Латини]] су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. {{sfn|Ћоровић}} Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.{{sfn|Првовенчани}}
Ред 66:
Ипак, изгледа да архиђакон Тома Сплићанин то није написао да је крунисање било 1217. године, него само да је у августу 1217. кроз Сплит прошло посланство које је у Рим послао велики жупан Србије да тражи краљевску круну{{sfn|Arhiđakon Toma|2003|p=93. Пишући како је угарски краљ Андрија II (1205-1235) отишао преко Сплита у крсташки поход у Свету земљу у августу 1217. године, архиђакон Тома Сплићанин додаје: „У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [великог жупана] као првог краља његове земље.” Из овог изгледа да је Томи Сплићанину важно када је прошло посланство које је послато из Србије у Рим папи, али не и када је било крунисање. То је разумљиво јер римски папа је верски старешина Томе Сплићанина, а српски владар и његово крунисање су му малње значајни. Важно је приметити да Тома Сплићанин није присуствовао крунисању, а можда није познавао никога од присутних том догађају}} Другачије крунисање описују домаћи писци монаси Доментијан и Теодосије. Они описују да је лично Сава I Српски као архиепископ на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=226, 227}}<ref>[http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx Антологија српске књижевности], Теодосије, Житија. стр. 71, 72. Приступљено 25. 5. 2016.</ref> Тешко је одбацити опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Он је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању Саву I Српског, а можда је и сам Доментијан Хиландарац присуствовао крунисању. Он је важнији извор од Томе Сплићанина. Како је Доментијан Хиландарац пише да је крунисање извршио његов учитељ Сава I Српски када је био архиепископ то није могло бити пре 1218/19. Неки истраживачи су замислили (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли око [[1220]]. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у [[Манастир Жича|манастиру Жичи]], подигнутом као седиште нове архиепископије. Према тој замисли на сабору је Сава [[Папа|папином]] круном (венцем) поново крунисао (овенчао) свог брата Стефана за краља, онако како описују Доментијан и Теодосије.
 
Најстарији писани извор у коме се Стефан Првовенчани појављује као „крунисани краљ“ је из марта 1220. Није потпуно јасно када је између августа 1217. и марта 1220. извршено крунисање краљевском круном Стефана Првовенчаног, а поређењем сачуваних извора у предвечерје 200 година од крунисања појавило се и мишљење да је било само једно крунисање Стефан, али не 1217. године, него крајемна Божић 1219. или почетком 1220. у Жичи краљевском круном из Рима, а да га је извршио архиепископ Сава I Немањић.{{sfn|Логос|20162017|p=137160-140168}}
 
Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Првовенчаног и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Истовремено, признање круне из Рима у Србији је подизало углед римског папе. Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ” и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.{{sfn|Логос|20162017|p=140127-133, 168-169}}
 
Самосталност Србије није могла бити потпуна док су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са српским краљем Сава, игуман манастира Студенице, отпутовао је у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за [[Српска православна црква|Српску православну цркву]]. Прилике за такав захтев су биле повољне. Између Грка у Никеји и Епиру постојао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја. За цара и патријарха у Никеји молба Саве била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен” за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији. После повратка у Србију 1219. или 1220. године архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.{{sfn|Логос|20162017|p=1134-136163}}
 
== Последње године и смрт Првовенчаног ==
Како се за Првовенчаног бележи да је боловао пред смрт, а његов син Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ настала је замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином, али то изгледа није био случај.{{sfn|Логос|20162017|p=126150-127,151 141са напоменом 741}} Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ, то јест био је само управник једне области у Србији, слично као што је то раније био и краљ Вукан.
 
Стефан Првовенчани је умро [[24. септембар|24. септембра]] [[1227]].{{sfn|Логос|20162017|p=140-141169 са напоменом 836}} Пред смрт се разболео и боловао је на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава I и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон.{{sfn|Стара српска књижевност, I|p=236-239}} Прво је био сахрањен у [[манастир Студеница|манастиру Студеници]], а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време [[Карађорђе Петровић|Карађорђа]]: Први је био у време [[Кочина крајина|Кочине крајине]], други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у [[манастир Враћевшница|манастир Враћевшницу]]. Трећи пренос био је пред сам крај [[Други српски устанак|устанка 1813]]. када су мошти склоњене у [[манастир Фенек]].<ref>Живорад Јанковић: Смрт Стефана Првовенчаног („Православље“, бр. 941, 1. јун 2006)</ref> Од 1839. године мошти почивају у манастиру Студеници, са изузетком Првог светског рата када су биле пренете у Пећ и потом у манастир Острог.<ref>[http://spc.rs/sr/monah_simon_kralj_prvovenchani_brat_svetog_save_0 Монах Симон, Краљ Првовенчани, брат Светог Саве (СПЦ, 7. октобар 2016)]</ref>
 
Стефана Првовенчаног на престолу је наследио најстарији син [[Стефан Радослав]]. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, то јест биографију свог оца Стефана Немање I и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.
Ред 171:
* {{Cite book |ref= harv|last=Новаковић|first= Реља|authorlink=Реља Новаковић|title=Када се родио и када је почео да влада Стеван Немања, Историјски гласник бр. 3-4 (1958)|year=1958|location=Београд}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Ћоровић|first=Владимир|title= Историја српског народа |url =http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html Владимир Ћоровић, Историја српског народа}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Логос|first= Александар А. |title= Историја Срба, 2. измењено издање |year=2016I|location= Београд| year=2017|isbn=978-86-85117-3137-24 |url= http://www.academia.edu/35327198/%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D0%A0%D0%98%D0%88%D0%90_%D0%A1%D0%A0%D0%91%D0%90_I_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80_2017.pdf}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Богдановић|first=Димитрије|authorlink=Димитрије Богдановић|chapter=Преображај српске цркве|title=Историја српског народа|url=http://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ|volume=књ. 1|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|year=1981|pages=315-327}}
* {{Cite book|ref=harv|last1=Благојевић|first1=Милош|authorlink1=Милош Благојевић|last2=Медаковић|first2=Дејан|authorlink2=Дејан Медаковић|title=Историја српске државности|volume=1|year=2000|url=https://books.google.com/books?id=O2M_AQAAIAAJ|location=Нови Сад|publisher=Огранак САНУ}}
Ред 219:
[[Категорија:Умрли 1227.]]
[[Категорија:Српски краљеви]]
[[Категорија:Српски светитељи]]}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Стефан_Немањић”