Википедија

Охрид — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 61:
У Струги код Охрида је једна српска породица која се бавила соколарством, добила турски ферман са повластицама 1724. године. По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Охрид - "пут којим се може ићи колима, а једним делом на коњу. Језик је арбанашки, влашки и српски. У дистрикту има осам хиљада муслимана, тридесет хиљада хришћана. У самом граду је 3000 становника; пола муслимани, пола Хришћани".<ref>"Политика", Београд 1922. године</ref>
 
Број кућа у вароши "Охри"(ду) среском месту, износио је 1838. године - 750. Ту се виде православни манастири Св. Петке и Св. Ђурђа. У Ђурђевском манастиру је зграда - седиште православног митрополита "Западне Албаније", и ту се поред цркве са звонима, налази и зграда "конвикт", при којој се учи осморо грчке и "словенске" деце.<ref>"Српски летопис", Будим 1857. године</ref> Српски митрополит призренски Јоанићије се према турском ферману од 1808. године, почео називати и "Охридским".<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1874. године</ref> Мађарско кривично право хтео је да боље упозна путем српске књиге 1831. године у Пешти, трговац Анђелко Наум Ћеро из Охрида.<ref>Петар Вировац: "Перви основи главокривног мађарског права2, Будим 1831. године</ref> Помињу се 1832. године пренумеранти једне српске књиге из Охрида: Петар Димчоглић и Ангели Робе.<ref>Георгије Захаридис: "Славенска граматика", Будим 1832. године</ref> У Охриду је рођен [[Цинцар Јанко Поповић]] крајем 18. века, у свештеничкој породици. Пребегао је у Србију 1800. године, и прво се населио у Ваљеву. Истакао се још као врло млад за време Првог српског устанка, као српски устаник и велики јунак. Од бимбаше Карађорђевог, напредовао је до титуле војводе пожаревачког. Умро је у 44-ој години, и као угледни, заслужни Србин 1833. године, сахрањен у порти манастира Раванице.<ref>Милан Милићевић: "Кнежевина Србија", Београд 1876. године</ref>
 
Руски научник В. Глигоровић је видео 1846. године у Струги код Охрида, код неког мештанина један од старих рукописа Душановог законика. Охрид је старословенски и први у "Мацедонији" град. Лежи на језеру званом "Лихнидом". У Охриду су живели у 19. веку "Старословени", и одатле се раширила Христова истина међу свим Словенима. Охридске су све цркве обновили Никола Жупан, Вукашин и Марко, "и други српски господари, и много подписа и надписа србски има".<ref>"Световид", Беч 1855. године</ref> Књигу Стејићеву о забави купио је 1831. године претплатом у Ваљеву, Јанко Митровић из Охрида, иначе тада трговац Коцељевски.<ref>Јован Стејић: "Забава за разум и срце", други део, Беч 1831. године</ref> Купили су неколико примерака једне српске књиге у "Ориду" 1846. године: Наум Николић трговац, са супругом Екатарином Јовановић.<ref>Милован Видаковић: "Царица Касијана", Београд 1846. године</ref> ▼
 
Мађарско кривично право хтео је да боље упозна путем српске књиге 1831. године у Пешти, трговац Анђелко Наум Ћеро из Охрида.<ref>Петар Вировац: "Перви основи главокривног мађарског права2, Будим 1831. године</ref> Помињу се 1832. године пренумеранти једне српске књиге из Охрида: Петар Димчоглић и Ангели Робе.<ref>Георгије Захаридис: "Славенска граматика", Будим 1832. године</ref> У Охриду је рођен [[Цинцар Јанко Поповић]] крајем 18. века, у свештеничкој породици. Пребегао је у Србију 1800. године, и прво се населио у Ваљеву. Истакао се још као врло млад за време Првог српског устанка, као српски устаник и велики јунак. Од бимбаше Карађорђевог, напредовао је до титуле војводе пожаревачког. Умро је у 44-ој години, и као угледни, заслужни Србин 1833. године, сахрањен у порти манастира Раванице.<ref>Милан Милићевић: "Кнежевина Србија", Београд 1876. године</ref>
 
▲Руски научник В. Глигоровић је видео 1846. године у Струги код Охрида, код неког мештанина један од старих рукописа Душановог законика. Охрид је старословенски и први у "Мацедонији" град. Лежи на језеру званом "Лихнидом". У Охриду су живели у 19. веку "Старословени", и одатле се раширила Христова истина међу свим Словенима. Охридске су све цркве обновили Никола Жупан, Вукашин и Марко, "и други српски господари, и много подписа и надписа србски има".<ref>"Световид", Беч 1855. године</ref> Књигу Стејићеву о забави купио је 1831. године претплатом у Ваљеву, Јанко Митровић из Охрида, иначе тада трговац Коцељевски.<ref>Јован Стејић: "Забава за разум и срце", други део, Беч 1831. године</ref> Купили су неколико примерака једне српске књиге у "Ориду" 1846. године: Наум Николић трговац, са супругом Екатарином Јовановић.<ref>Милован Видаковић: "Царица Касијана", Београд 1846. године</ref> У Београду су један руски историјски роман преведен на српски језик узели претплатом Јана Тасић меанџија и Никола Ђорђевић из Охрида.<ref>"Опсада Севастопоља", превод, Нови Сад 1857. године</ref>
 
У Охриду је рођен истакнути српски национални радник [[Коста Групчевић]], који је деловао у Цариграду. Између 1868-1874. године било је српских школа у селима "Охридске казе": Боровцу, Вевчану, Лешану, Смиљеву. Срби охридски су од 1870. године маргинализовани и изложени асилилацији. Охрид је тада био центар пропаганде и најјаче упориште Бугарских егзархиста, који су се наметнули словенском становништву, својом борбом против "Јелинства" - тачније владике Мелентија, Грка.<ref>"Дело", Београд 1899. године</ref> Уз помоћ Руса, Бугари су 1873. године добили првог свог владику у Охриду, Натанаила.<ref>"Отаџбина", Београд 1892. године</ref> У околини Охрида у селу Дримколу страдао - убијен из пушке од стране нападача Бугара, Србин, непокорни поп Стојан Крстић као "мученик за Српство" (пре 1894).<ref>"Дело", Београд 1894. године</ref> Српски свештеник у Охриду био је 1896. године поп Југовић, родом са Косова.<ref>"Застава", Нови Сад 1896. године</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Охрид”