|
JEBEM VAS CERILICU
Српски језик је стандардни језик у званичној употреби у [[Србија|Републици Србији]], [[Република Српска|Републици Српској]], [[Црна Гора|Црној Гори]], а у културној је употреби у већем броју земаља широм света где постоје српске етничке заједнице.
OVO JE HRVATSKI INTERNET SVINJE CETNICKE
== Језик [[Срби|Срба]] и српски језик ==
Као и када су други [[језик|језици]] у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се [[Срби]] како етницитет служе од [[стандардни језик|стандардног језика]] који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих [[граматика]] и [[правопис|правописа]], толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.
Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног [[језик|језика]] од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) [[језик|језика]]; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.
У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива <em>[[дијалектологија|дијалектологијом]]</em>, а у дијахронијском <em>[[историјска граматика|историјском граматиком]]</em>; друга, се у синхронијском смислу обично назива <em>[[граматика|граматиком]]</em>, а у дијахронијском <em>[[историја књижевног језика|историјом књижевног језика]]</em>. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и <em>[[социолингвистика]]</em>, <em>[[психолингвистика]]</em>, <em>[[експериментална фонетика]]</em> итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и <em>[[нормативистика]]</em>, <em>[[фонологија]]</em>, <em>[[лексикологија]]</em> итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под [[дијалектологија|дијалектологијом]] подвести [[социолингвистика|социолингвистику]], [[психолингвистика|психолингвистику]] и [[експериментална фонетика|експерименталну фонетику]], па то чиним само из разлога историје проучавања језика у [[Србија|Србији]]; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом [[граматика|граматике]]. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних [[језик|језика]] у поређењу са оним нормираним.)
Основна намена оваквог приказа (бар док не израсте у нешто већи текст) и јесте приказ особина [[стандардни језик|стандардног језика]]. Зато ћу се и ограничити на приказ историје [[стандардни језик|стандардног српског језика]], чији је један део и савремени стандардни српски језик.
== Историја српског стандардног језика ==
=== Праисторија ===
Позната [[праисторија]] (неписана историја) српског језичког простора сеже у време [[Индоевропљани|индоевропске етничке и језичке заједнице]]. На простору од [[Украјина|Украјине]] до [[Подунавље|Подунавља]] током [[неолит|неолита]] постојала је заједница људи данас позната под накнадно додељеним именом [[Индоевропљани|Индоевропљана]].
Та се заједница пред крај [[неолит|неолита]] распала прво у две скупине: кентум и сатм. Прва група се налазила западније, а добила је име по класичном [[латински језик|латинском]] изговору броја <em>сто</em> (<em>centum</em>), а по рефлексу палаталног гласа "к", које се развило у задњонепчани ("обични") глас "к". Између осталих, кентумској групи [[Индоевропљани|Индоевропљана]] припадају [[Германи|германске]], [[Итали|италске]] и [[Келти|келтске]] групе народа, као и изоловане етничке групе, међу којима су [[Грци]] и [[Тохарци]]. Што се балканских простора, претпоставља се да су [[Илири]] припадали кентумској групи [[Индоевропљани|индоевропских народа]]. Друга, источнија група добила је име по [[санскрит|санскртском]] изговору броја сто (<em>satm</em>), а по рефлексу палаталног гласа "к", које се развило у зубни глас "с". Између осталих, сатмској групи [[Индоевропљани|Индоевропљана]] припадају [[Словени|словенске]], [[Балти|балтичке]], [[Иранци|иранске]] и [[Индијци|индијске]] групе народа, као и изоловане етничке групе, међу којима су [[Албанци]]. Претпоставља се да су на [[Балкан|Балкану]] [[Трачани]] припадали сатмској групи [[Индоевропљани|индоевропских народа]].
У оквиру сатмске групе издвојила се балто-словенска етничко-језичка група. Језичке сличности међу [[Балти|балтичке]] и [[Словени|словенске]] групе [[језик|језика]] су до те мере јаке, да се приликом проучавања историје словенских језичких облика често користе облици из савремених балтичких језика, чији су припадници били изолованији па тиме и сачували више старијих језичких облика.
Са сигурношћу се може тврдити да је прасловенски језик у својој крајњој фази постојао у 9. веку, када су византијски емисари [[Ћирило и Методије]], нормиравши словенски језик на основу дијалекта [[Словена]] настањених око [[Солун|Солуна]], без проблема своју мисију обављали у око хиљаду километара севернијој [[Моравска|Моравској]]. На основу тога се може закључити да је балто-словенска језичка заједница постојала и почетком првог миленија пре нове ере.
=== Писма ===
Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) [[писмо|писмима]], може се рећи да се, у разичитим раздобљима српски књижевни (стандардни) [[језик]] писао [[латиница|латиницом]], [[глагољица|глагољицом]], [[ћирилица|ћирилицом]] и [[арапско писмо|арапским писмом]].
До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног Немањића]] и његовог брата [[Свети Сава|Светог Саве]] (Ратко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило [[латиница|латиницу]], [[глагољица|глагољицу]] и [[ћирилица|ћирилицу]]. И то управо тим редоследом: Колонизујући некада [[Римско Царство|римске]] градове по јадранској обали, првобитно су прихватили [[латиница|латиницу]] за своје [[писмо]]. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу [[глагољица|глагољице]]. Да би, на крају, прихватили [[ћирилица|ћирилицу]] као ефикасније и у [[Византија|византијски]] културни простор уклопљеније писмо.
Од 11. века па све до половине 20. једино писмо у масовној културној употреби [[Срба]] било је [[ћирилица]].
У времену док је [[Дубровник]] био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, саграђеним на основу [[Срби|српског]] и [[Хрвати|хрватског]] етницитета, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део [[Срби|Срба]] за своје културне потребе користио [[латиница|латиницу]].
Током владавине [[Турци|Турака]] посебну потребу су имали делови [[Срби|српског]] и [[Хрвати|хрватског]] етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили [[арапско писмо]] посебно прилагођено доминантим језичким системима у [[Босна|Босни]].
Од половине 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, [[Срби]] су почели користити [[латиница|латиницу]]. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, [[Ђуро Даничић]] своје најзначајније дело, [[Рјечник ЈАЗУ|Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности]] започео је писати (напомена: Ђуро Даничић је половином 19. века започео са писањем [[Рјечник ЈАЗУ|Рјечника ЈАЗУ]] који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, [[Даничићева латиница|реформисаном латиницом]] чији су знакови у потпуности одговарали [[ћирилица|ћириличким]] и делимично правилу "једно слово за један глас". Та је [[латиница]] остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.
Од доласка [[КПЈ|Комунистичке партије Југославије]] на власт, њени су чланови у дело желели спровести идеју о наднационалном језику: [[српскохрватски језик|српскохрватском]]. Током друге половине двадесетог века постојала је јака тежња ка унификацији српске ("источне") и хрватске ("западне") стандардне варијанте [[српскохрватски језик|српскохрватског језика]]. Тежња се огледала у уједначавању различитих језичких форми, укључујући и у уједњачавању [[писмо|писма]]. Током тог времена [[ћирилица]] је била поприлично истиснута зарад [[латиница|латинице]], па данас у свакодневној употреби [[Срби|Срби]] напоредо користе и [[ћирилица|ћирилицу]] и [[латиница|латиницу]].
[[Ћирилица]] је једино званично писмо у [[Србија|Републици Србији]] и [[Република Српска|Републици Српској]], док у [[Црна Гора|Републици Црној Гори]] има равноправан статус са [[латиница|латиницом]].
=== Стандардни језици ===
Прву имплицитну кодификацију српског језика начинио је [[Свети Сава]]. Најизразитије његово дело у том смислу представља <em>[[Карејски типик]]</em>. Он је први направио оштар рез од [[старословенски језик|старословенске]] норме према [[српскословенски језик|српскословенској]] језичкој норми. Избацио је из употребе назалне вокале, који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници до тог времена уједначили, он је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда.
Следећа реформа одвила се у [[Република Србија|Србији]] за време [[Стефан Лазаревић|деспота Стефана Лазаревића]]. Њу је обавио [[Константин Филозоф]] (напомена: овог Константина не треба мешати са [[Ћирилио и Методије|Ћирилом]], кога су такође звали Константином Филозофом), а та је ортографија позната као <em>[[ресавска школа]]</em>. Овај правописни модел одликује назадност у односу на [[Свети Сава|Савин]], што је, вероватно, била последица [[Бугари|бугарског]] образовања [[Константин Филозоф|Константина Филозофа]]. Без [[фонологија|фонолошких]] потреба уведен је поново знак за тврди полугласник, као и одређени број других правописних правила, чији је циљ био да се стандардни [[српскословенски језик]] по својим особинама приближи тадашњој [[бугарски језик|бугарској]] норми.
Током раздобља између 16. и 18. века писменост [[Срби|Срба]] је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у [[манастир Рача|манастиру Рача]]. Представници те школе названи су <em>[[рачани]]</em>. Најзначајнији представник рачана био је [[Гаврил Стефановић Венцловић]]. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису [[ресавска школа|ресавске школе]], док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио [[Вук Стефановић Караџић]] више од века после њега.
У недостатку [[српскословенски језик|српскословенских]] књига после [[Велика сеоба|Велике сеобе]] у јужне и источне делове [[Аустрија|Аустријског царства]] (пре свега у данашњу [[Војводина|Војводину]]), али и у заблуди да је [[рускословенски језик]] старији од [[српскословенски језик|српскословенског]], свештенство је прихватањем [[Руси|руске]] помоћи за свој званични језик узело [[рускословенски језик]], односно руску редакцију [[старословенски језик|старословенског језика]]. Тај језик је и данас остао званичан језик [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива [[црквенословенски језик|црквенословенским језиком]].
Као одраз на збивања у сакралној језикој норми настао је световни [[језик]], који је био мешавина [[војвођански дијалекти|војвођанских дијалеката]], [[рускословенски језик|рускословенског]] и [[руски језик|руског језика]]: [[славеносрпски језик]]. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.
Током прве половине 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су [[браћа Грим]], аустријских власти, [[Вук Стефановић Караџић]] је направио реформу [[писмо|писма]] и [[правопис|правописа]], правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Уз незнатне измене, та је норма и данас стандардни српски језик, а уз прилагођавање и договор хрватским филолозима тога доба и стандардни [[хрватски језик]].
Дијалекатска основа тог стандарда била је [[источно-херцеговачки говори|источно-херцеговачка]], [[ијекавско наречје|ијекавска]]. Једноставном заменом дифтонга "ије" екавским "е" створена је и друга, у тадашњој [[Србија|Србији]] и југоисточној [[Аустрија|Аустрији]], као центрима српске културе, прихватљивија [[екавско наречје|екавска]] норма.
[[Вук Стефановић Караџић|Вуков]] Правопис је 1868. године уведен званично у [[Србија|Србији]]. Између два светска рата договором хрватских и српских лингвиста промењена су два правописа. 1960. године написан је и озваничен Правопис српскохрватскога језика, док је 1993. године прерађени Правопис из 1960. године објављен као Правопис српскога језика, а озваничен 1995. године. Правопис из 1993. године је и данас званичан у [[Србија|Републици Србији]], [[Република Српска|Републици Српској]] и [[Црна Гора|Републици Црној Гори]].
Српска језичка норма нема <em>[[правоговор]]</em> (ортоепију).
==Види још==
*[[Павле Ивић - Српски језик|чланак]] [[Павле Ивић|Павла Ивића]] о српском језику.
[[bg:Сръбски език]]
[[de:Serbische_Sprache]]
[[en:Serbian language]]
[[hr:Srpski jezik]]
| 