|
===ГЛАВА ТРЕЋА.===
===Небрежљивост.===
----
„Човек који има жену и дете дао је судби узде живота". (Лорд Бако)
----
„Благостање се налази у кући онога, који има снаге да савлађује самога себе". (Ј.Ј. Гарнај)
----
„Нико те не притискује и не гњечи, о слободни и независни држављанине и грађанине, а зар те не гњечи тај глупи полић? Никака те божја сила не може привући и отерати тако, као што те може да држи и тобом да влада полић пун оне тешке течности. Ти си роб твојих сопствених животињских пожуда и тих проклетих стакала у којима су пића разна. И ти се хвасташ својом слободом, ти савршена глупачино!" (Карлајљ)
----
„Никаке јавне невоље и беде нису из сопствена узрока постале. — Пламен несреће, који човека захвата и жалосним чини, самим се човеком подхрањује и распирује." (Даниел)<br>
----
----
<br>
[[Енглеска]] је једна од најбогатијих земаља на свету. Енглески трговци су предузимљиви; енглески фабриканти су окретни и људи од срца; енглески радници су способни, вредни људи. У земљи има толико нагомилана блага, да се једва замислити може. Новчани заводи пуни су сува злата. Никада није било у земљи једној више хране, нити која земља имаде више новаца. Енглески фабрички производи јављају се без прекида, из дана у дан, јер парна машина никако не престаје она без одмора ради. Па ипак, у пркос том огромном богаству, у земљи има огромна маса народа у крајњој нужди и сиротињи. Упоредо са безмерним богаством у корак ступа и беда народа — луксузна угодност почива на мрачним подлогама најжалоснијих стања и прилика.
Извештаји, што се у парламенту енглеском читају, саопштавају увек и увек, опет и опет о ужасној оскудици, која дави и притискује радничке класе народа енглескога. Ти извештаји оцртавају људе, који раде у фабрикама, у радионицама и у рударским окнима, као и у цигланама и век свој у јаду проводе. Ми смо покушавали да њихово жалосно стање и положај поправимо и сузбијемо законодавством; али се све то просто у брк нама смеје. Они, који тону у беди и оскудици, одржавају свој јадни живот, али вечито остају у сиротињи и оскудици. Они, који им дају да се исхране, не осећају у себи никако милосрђе, а они, који се хране, не одговарају на то никаком благодарношћу. Нема апсолутно никака веза симпатије између господара и радника. И тако стоје једни према другима: поседници према радницима, имућни људи и богаташи према сиротињи на крајњим ступњевима друштвених лествица, и између једних и других зјапи огромна провала.
Код дивљака и некултивисаних људи стање сиротиње је свуда исто. Претпоставимо ли да су им чулни нагони задовољени, сиротињу једва да осећају као патњу. Где [[ропство]] влада, [[оскудица]] је врло мало позната; јер у самом интересу господара лежи да свога [[роб]]а одржава вазда у раду, и онај који даје рада и посла стара се непрестано о том, да се код радника задовбље његове животињске потребе. Тек тада, када се друштво издигло на ступањ цивилизације и добило слободу, тек тада, човек, који са својим саплеменицима ступа у утакмицу, долази до стања, где је изложен оскудици и пада у социјалну беду и сиротињу. Где је [[цивилизација]], као што је то случај у Енглеској, достигла свој највиши ступањ савршенства, и где се безбројно богаство нагомилало, беда и оскудица сиротних класа још се оштрије и суровије показује.
Од ове беде што постоји велики је део проузрокован саможивошћу — страшћу за нагомилавањем богаства на једној страни и небрежљивошћу с друге стране. Нагомилавање богаства јесте главна особина и главна жеља и страст данашњега времена.
[[Богаство]] народа, а не срећа народа то је данас најважнији, исклучиви циљ. Ми проучавамо народну привреду, а остављамо на страну и не гледамо како се усавршава привређивање појединаца. Велики [[профит]]и сматрају се као највеће добро, а сасвим је споредна ствар на какав начин и каким жртвама постижемо то. [[Новац]] је наш [[Бог]]; наша је [[девиза]] „нека ђаво носи онога који је на послетку." После нас може и [[свет]] пропасти. Духови мрака владају на највишим врховима. —
„Мамон је оно што их напред води,<br>
„Једини мамон њиним духом влада,<br>
„Једини мамон њином срцу годи —<br>
„Који је безброј нанео нам јада".<br>
Погледајмо само на сиротније класе — шта је све постало од њих у сред ове наше тако зване цивилизације? један огроман, несразмерно велики део остаје сасвим нецивилизован. Ма да живе у хришћанској земљи, хришћанство никад није до њих продрло. Они су тако мало цивилизовани и тако мало [[Хришћани]], као што су били [[Тринобанти]] пре две хиљаде година, за време Јулија Цезара. Па ипак ти нецивилизовани људи живе међу нама и с нама. У лондонским јавним баштама и парковима може се видети како се обожавају [[идол]]и злата, а у источном крају [[Лондон]]а може се видети у каквом јаду и страхотама беде и сиротиње тоне и живи човек.
Ти људи раде, једу, пију и спавају — и то им је целокупан живот. Они и не помишљају на то, да се ма у чему побрину за сутрашњицу или за идућу седмицу. Ти се људи подају својим чулним наклоностима и похотама и ни најмање се не брину за будућност. Помисао на какву недаћу, нужду или беспомоћност, која се са годинама или с болешћу јавља, ти мисао им никада и не пролази кроз главу. У том погледу они су слични дивљим племенима, која ништа боље не знају, а ништа горе не поступају. Као и североамерикански Индијанци и они се понижавају пороком, који прати цивилизацију, али не праве никакве употребе од њених доброчинстава и добрих преимућстава.
Капетан Нереј нашао је у близини севернога пола Ескимо људе тако нецивилизоване, као што су она бедна створења што живе по рупама и јамама наших великих вароши. Наравно, они се нису ни најмање старали о својој будућности, јер и ови, као и дивљаци, у опште никако не штеде. Цео њихов живот састојао се из сталне промене из гладовања у ждерање и обратно. Кад су где наишли на какав комад китове сланине или меса, они су од истога толико много јели, док су год у опште могли јести, а остатак су сакривали. И њихова небрежљивост није им причињавала никаких непријатности. Они су остајали весели, задовољни и као и увек расположени, чак и онда, када су по неколико дана остајали без икакве хране и без ватре. Никада нису они на то помишљали, где ће идућега дана набавити себи хране и како ће своје потребе задовољити. Штедња за будућност не постоји у кућењу код дивљака.
Говори се, да је код цивилизованих народа хладноћа мајка [[довитљивост]]и. Тако, северни народи Европе за извесне успехе у својим отањима имају да благодаре строгости своје климе. Хладноћа их нагони да штеде за време лета и да се побрину за зимницу, да набаве хране, одела и огрев. Домаћинско кућење и привређивање ободрава их да куће подижу. Отуда је [[Немачка]] вреднија и приљежнија него [[Сицилија]]; отуда су вредније Холандија и [[Белгија]] него [[Андалузија]], а [[Северна Америка]] и [[Канада]] вредније него [[Мексико]].
Када је покојни [[Едуард Денисн]] са пожртвовањем и самоодрицањем прегао у своје време неуморно радећи, да сразмерно нецивилкзовани свет,
што живљаше на источном крају Лондона васпита, подигне и цивилизује, и за цивилизовање придобије, прво, што је урадио, било је, што је подигао једну гвоздену цркву на два спрата; доње делове употребио је за школску учионицу, за држање предавања и у исто време за клупске седнице, где су људи и деца читали, где су се забављали разним забавама и играма и где су се могли бавити и радити послове, што су их одвраћали од каване. Сам Денисн говори : „Што је страшно у овом делу вароши, што је обично стање те гомиле - то је њихов веома низак ступањ образовања, то је оскудица свега онога што човека образује и цивилизује; оскудица идеја, које се издижу изнад обичнога дневнога живота и иду даље и више од бриге за хлеб и пиво ; то је потпуно одсуство васпитања, савршена равнодушност према религији, а поред свега овога још су ту и небрежљивост, прљавштина и њихови пратиоци: злочинство и болештине... Нема ни једнога који би хтео раду и борби да даде подстрека, који би отварао пут даровитости или који би код неизбежних несрећа нашао се у помоћи на невољи... Свештеник, који овде ради као мисионар је један разуман човек, миран човек, под чијим је рукама и радом цивилизовање и подизање овога света толико напредовало, колико се само могло очекивати. Али највећи део његове делатности састојао се у томе, што је он људима сто застирао и постављао. Међутим не може се нигде велики успех чинити, где је сваки нерв напрегнут и сав рад на то једино упућен, да људе просто од глади спасава. И то се сваке зиме догађа...
Како је то страшно и ужасно, да у најбогатијој земљи на свету безбројне гомиле народа осуђене бивају на страховиту смрт од глади! Лепо је то рећи: лако се може ту помоћи? Не, за време наших дедова није тако било! У многоме они су били ниже и иза нас стајали, али њихове очи нису гледале сваке зиме ове страхотне слике, где безбројне хиљаде народа скапавају од [[глад]]и. Ствар је, дакле, у овоме: Ми смо прихватили и усвојили чудновати напредак и цветање свега, што је за последњих дваестак година наступило; али нисмо помишљали на услове, што су с тим били у вези и нисмо се старали нити жртве принели, да се то напредовање усаврши и подржава.
Ну ипак Денисн је врло јасно умотрио, да ће се [[народ]] тај јадни, што век у беди проводи, моћи у многоме помоћи и подићи, ако се у довољној мери буде васпитао и научио врлини штедње. На другом једном месту говори он ово: „Људи су сами творци своје голотиње и својих болештина. Извесно је, да ће се једва наћи који од тих пуких сиротана, да га периодично сналазе болештине и оскудица и да им не може одолети, кад се јаве, ако само живи умерено, уредно и с предрачуном... Ја овим не потцењујем тешкоће, које он има кад прегне, да што на страну одваја од своје недељне зараде, која је и иначе злехуда; али ипак велим, да се то да постићи. Један радник кеја и обале, док је год млад, крепак и неожењен, може комотно половину своје недељне зараде да одвоји на страну, тј. да заштеди и најзад, таки су људи увек сигурни, да ће стално имати рада".
Пошто нам је и Денисн показао како би и ожењени људи могли штедети, он наставља даље овако: „Штедња је могућна готова сваком човеку, чак и ономе, који на друштвенм лествицама најниже стоји, само када би штедња ма колико изгледала обична и проста ствар; тада би ,се [[оскудица]] и болест у нашој вароши сузбиле у исвесне границе, где би се и једна и друга недаћа дале савлађивати. И то ће и бити. Ја, вели он даље, извесно нећу још толико дуго живети, да доживим и видим; али у току две генерације мораће се то извести. Јер, по несрећи, може бити великих промена, па да се ипак не осети ни најмањи [[бољитак]] у духовном стању људи. Добрим [[закон]]има када се енергично примењују, а потпомогнути добровољним напорима појединаца, извесно ће испасти за руком, да масама народа даду толико светлости, да ће им бити довољно да их припреми и приуготови за рад и моралност, колико је потребно за њихово телесно [[благостање]] и даље напредовање у животу."
Денисн овако представља разлику која постоји у погледу [[штедљивост]]и између становника острва Џерсеја и енглеских радника. Разлика у сиротињи, у пауперизму, који овде влада, врло је оштра. У Енглеској има људи који весело и комотно живе донде, док имају добру зараду, а чим радови престану и зараде се измакну, они су упућени на сиротињске касе и милостињу. Међутим овде људи ниуколико не зависе ни од кога, него налазе потпоре у себи самима, или, они живе по својим сопственим уредбама и на свој начин и тако су задовољни, да би им могао завидети и најбогатији поседник. Ми збиља сажаљевамо сиротана који само једанпут недељно може месо да једе, а иначе преко недеље има на столу само сланине или зелени. Ручак једнога привредника на острву Џерсеју састоји се из супе од зеља и сочива, запржене машћу. То је посведневно јело за ручак код људи, који обично у кући имају три или четири краве, ране једну или две свиње и имају доста кокошију. Али месо од живади и стоке, што га они прерађују, продају они на пијаци, а отуда добивени новац употребљују на куповину нове земље, или на обрађивање старе, али тај новац преобраћају у тзв. [[Quarters]], то јест дају га у заводе новчане, од којих добијају нарочите признанице, које имају на тржишту значај новца. Денисн је умро, пре него што је успех могао доживети. Но он је био у стању добар почетак да изведе. Беда и сиротиња, на коју се он жали, а која происходи из небрежљивости, још је увек ту и све се више распростире. Није, дакле, само радник, који све утроши што заради, него тако исто раде и оне класе које су над радником и за које не може да важи исто извињење незнања. Многи људи за које се вели, да су из више и боље класе исто су тако претрпани дугом, као и они што су ниже од њих. Они сва своја средства расточе и утроше да би се само могли у сјају показати, да би се могли приказати свету и да би се могли лакше приближити будалаштинама, трошењу, уживању и пороцима.
Нико не може и не сме пребацити енглеском раднику, да није вредан. Он ради више и боље и вештије него ма коједруге земље [[радник]]; и он би, што се тиче његових прилика, могао угодније живети и независнијим се осећати, када би само био толико пажљив и брижљив, колико је вредан. Али, на жалост, главна мана ове класе, јесте небрежљивост. Чак и најбоље плаћени радници енглески, који просечно више новаца зарађују но просветни и умни радници, припадају најсиротнијем сталежу, просто с тога, што лакомислено троше своју зараду. У време када има доста рада и кад је зарада врло добра, они нису навикнути да се брину и састарају за будуће тешке и оскудне дане.
Отуда и долази да радник, добар и умешан, али који није навикнут на моралне навике, не живи ни мало вишим, савршенијим животом и заслуга од повишене наднице само му зато служи, да му задовољи и повећа његове грубе страсти и пожуде. Чедвик говори у свом предавању о занатима и пољопривреди, када је била завладала нужда код радника што раде у фабрикама памучним следеће1: „Гомилама долажаху пред општину и сиротињски дом радници, који су, док су имали рада, имали зараду већу, него што је просечна зарада свештеничка." За време док рада има у изобиљу, радници троше и пију своју зараду, а кад наступи нужда, они су врло близу да пропадну. „Зарада радничка, како то сами они веле, улази кроз врањ на бурету у буре, а кроз славину излази напоље." А када рад престане, кад послови застану, зараде нестане тада се радници ослањају на случај и провиђење, а то је провиђење непредвиђенога.
Ма да се трговина и занати вазда налазе у тој промени између добрих и рђавих година; ма да имају своје добро и зло доба, своје угојено и мршаво време, као што су биле краве у сну Фараоновом, ипак — њихово изненадно цветање и напредовање, као и њин пад, услед чега се рађају паничан страх и нужда, ипак — не могу да опамете раднички свет и да га уразуме, да се користи искуством, те да се за своју будућност израније побрине. Изгледа да је небрежљивост једна од непоправимих мана њихових. Бокер говори у једном свом извештају ово: „У фабричким пределима има читавих општина, где не постоји никаква штедионица, где нико не оставља ни једне паре уштеде, и радници, кад наступи оскудица и рад престане, просто умиру од глади." И то бива редовно: чим рад престане, радник одмах оголи, продаје свој кућни намештај, перине, сатове — све даје у залогу, а на милосрдне људе подигне се читава хајка и безбројне породице упућене су на милостињу.
То је било у почетку шездесетих година прошлога века, када је грађански рат у Северној Америци просто затворио сва пристаништа на југу.
Та небрежљивост, која је постала стална навика, а која је врло ретко изузетак, та небрежљивост прави је узрок, што је радничка класа на ниском ступњу у друштву. Та небрежљивост је у многоме извор и друштвене беде и оскудице. А беда и невоља су сасвим последица човечијега незнања и његове немарности и нехата према самом себи. Јер, ма да ствари тако у свету постоје, да се сиротиња не може спречити, то ће ипак радници баш бити ти, што ће у нужди и беди вазда живети. Оскудица, последица [[морал]]них узрока најчешће и произлази и ствара се из [[порок]]а и [[лакомисленост]]и појединих људи.
Свештеник Нурис говорећи о навикама [[рудар]]а и радника што у ливницама и мајданима у јужном Штафорду раде, тврди ово: „Небрежљивост је за оно, што они чине, врло блага реч — то је лакомисленост; овде су сви - млад и стар, жењен као и нежењен човек, сви без изузетка ужасне распикуће. Просто се да посматрати како ова лакомислена и пуста створења унакажују племените црте своје природе. Њихова [[неустрашивост]] у погледу на опасности пење се до [[дрскост]]и и [[лудост]]и; њихова способност и издржљивост у тешким пословима ретко се примењује; њихова способност и [[драговољност]] да праве зборове за своје болесне и оже-њене другове, изгледа да је само услед штедње прокрчила себи пута, па чак и вера - а то је збиља религиозан народ - - често пута избија у фанатичном [[фатализам|фатализму]]. Али је куд и камо жалосније видети њихову лакомисленост у времену између велике зараде и грдне оскудице; то су стања у коме цело становништво колеба се и стрепећи живи из једне године у другу. Расипачко трошење новца о дану кад се зараде исплаћују, пијанке у недељу и онда оклевање и немар, да се у понедељак иде на рад, па негде чак и у уторак да се не иде на посао, па онда нечистоћа у кући, која се по две или три недеље не чисти, па затим нешиљање деце у школу, неветрење одаја у којима обитавају и раде матере и кћери, ношење ствари у заложницу, оскудица у чистом ваздуху и води - - све, све то даје тако жалосну слику, све то оцртава тако жалосно стање, да га никако законодавство не може излечити, ма да је зарада радника така, да би комотно могли живети у безбедности и благостању."
Ми смо досада имали многобројне „реформе." Ми смо скинули радницима порезу са жита, шећера, меса, каве, и у опште са свију животних намирница, и један велики део [[порез]]е, који је са њих скинут, бачен је и пренесен на средње и више друштвене [[сталеж]]е. Па ипак, све те мере, сва та поступања врло су мало помогла радничком свету. Радници нису тај принцип реформе и за себе узели, тј. није то и за њих принцип постао. Они нису ништа предузели, ништа у том правцу отпочели. Но ипак крајњи циљ свију рефорама јесте побољшање стања појединаца. Све што је убитачно и од штете по друштво отуда је, што је за појединца убитачно и од штете. Када су људи рђави цело је друштво рђаво.
Још [[Бенјамин Франклин|Франклин]] је, који је био познат као дубокомислен човек, приметио: „[[Порез]]е су заиста терети, и, кад би оне што их влада прописује била једина пореза, коју смо дужни да плаћамо, то би је ми врло лако скинули с врата; али ми, поред те, имамо још пуно других, штетнијих и горих пореза. Над нама стоји пореза сопствена [[немар]]а и [[леност]]и, и три пут већа пореза наше [[надутост]]и, и четири пута већа пореза наше [[лудост]]и — и те нам порезе не могу да скину ни умање никаки комесари порески."
Лорд [[Џон Русл]] случајно је истину изнео, када су му дошли неки радници који су тражили да им се пореза олакша. Он им је тада рекао: „Ви се тужите, да вам је пореза тешка, али помислите како ви сами себе порезом оптерећујете. Ви годишње расипате и бацате преко педесет милијуна на само пиће. Има ли где владе које на свету, која би се усудила да вас толиком сумом за порез оптерети? Много, врло много лежи у вашим сопственим рукама, у вашој сопственој моћи, да ту порезу умањите и олакшате, а без икаке потребе да се на нас обраћате."
Жалбе о том како су закони рђави, а пореза тешка — те жалбе ништа не поправљају ствар. Једна аристократска владавина или тиранство оних што дају рада радницима, нису тако шкодљиви и опасни, колико су од штете порочне страсти и похоте. Људи се парадирањем о њиховом јадном стању могу лако завести — али највише су они сами тој беди криви, јер она је последица [[леност]]и, [[нештедљивост]]и, [[неумереност]]и и рђавога кућења и управљања. Кудити и кривити другога због тога што сами патимо — куд и камо више годи нашем самоосећању и саможивости, него да се на нас саме пожалимо. Али је јасно као дан, за оне људе, који живе без плана, без реда, без промишљености, који целокупну зараду троше, не остављајући уштеђен ни најмањи део за будућност, као дан је јасно, да ће на те људе наићи безусловно беда и оскудица. Бринути се само и једино за садашњост, то је сигурно средство, да се будућност жртвује.
Шта то вреди све оним људима, којима је једина девиза у животу и једино правило: „Дај да поједемо и попијемо што је ту — сутра ћемо већ бити покојни."
Све ово досад речено врло суморно звони, али ипак није сасвим тако. Довољна зарада радничких класа јесте врло важна тачка, од које треба да се пође. Поступно ширење и развијање [[образованост]]и припомоћи ће им, да своја средства употребљују на угодније живљење и да их не злоупотребљују. Распрострто знање о корисности привређивања, довољности и штедње, припомоћи ће им да свој живот воде скромније, уредније, савесније и солид-није. Денисн је мислио, да ће „после два нараш-таја то време наступити." Друштвени напредак развија се и креће у напред врло лагано. Како се с натезањем и устезањем ствара моралност! Како лагано и како поступно делују њени хуманитарни утицаји на поправку и издизање народних маса! Треба доста нараштаја да прође и да се утроши, док се могне да опазе њена дејства и успеси. Јер један нараштај је један дан у историји стварања моралности. Готово све народе стало је за све време грдне крви, док су само задобили право, да као народ могу постојати и живети. Четири пуна столећа трајало је гоњење и мучење, док се [[Хришћанство]] утврдило и пуних двеста година трајали су грађански ратови, док је [[реформација]] могла да слави своју победу. Ослобођење ропства, ослобођење крепосника из његова феудална ропства протезало се неколико дугих и тешких столећа. Како је огромна разлика и како је пријатна супротност између дана, када су наши праоци ишли у борбу, када се народ састајао из крепосника, који се са земљиштем могао продати и другоме уступити, и данашњице! Заиста, изгледа да не би било тешко стати ногом за врат и учинити крај фанатичним утицајима расипања, пијанства и небрежљивости!
----
----
|
