Манастир Манасија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 24:
'''Манастир Манасија''' или '''Ресава''' је један од најзначајнијих споменика [[Србија|српске]] средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној „[[Моравски стил|Моравској школи]]“. Припада [[Епархија браничевска|Епархији браничевској]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]].
 
Налази се на територији [[Поморавски управни округ|Поморавског округа]], на око 30 километараkm од [[Ауто-пут Београд-Ниш|ауто-пута Београд-Ниш]], близу [[Деспотовац|Деспотовца]].
 
Манастир Манасија је задужбина деспота [[Стефан Лазаревић|Стефана Лазаревића]] почео је да се зида [[1407]], а градња је окончана [[1418]]. године. Манастирска црква је посвећена [[Света Тројица|Светој Тројици]], а освештена је о празнику [[Свети дух|Светог духа]]. Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена целина која се састојала од укупно 11 кула, од којих се истицала [[донжон кула]], познатија као Деспотова кула. Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.
Ред 33:
 
== Историја манастира ==
Манастир је подигао деспот [[Стефан Лазаревић]], познат и као ''Високи Стефан'', чије се мошти, по мишљењу неких стручњака, налазе у јужном делу цркве, испод беле мермерне плоче. О оснивању манастира није сачувана повеља а такође ни летописи нису забележили податке о томе када је почела његова градња. Деспотов саврменик и биограф [[Константин Филозоф]] једини је оставио податке о томе када је манастир саграђен.<ref name="Ресава6">Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 6.</ref>
 
{{цитат|''...обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи где би могао подићи жељену обитељ, стан за ћутање. Нашавши најприкладније и најбоље{{напомена|место}}, где је требало да буде дом{{напомена|црква}}, помоливши се приступи делу, и положи основ у име Свете тројице сведржавнога божанства}}''
Ред 48:
 
[[Датотека:Stefan Lazarević tomb.JPG|мини|десно|160п|Мермерна плоча, испод које се, по мишљењу дела стручњака, налазе мошти Стефана Лазаревића]]
Данас постоји спорење научника око тога где се налазе посмртни остаци Стефана Лазаревића, у манастиру [[Манастир Копорин|Копорину]] или у [[Манастир Манасија|Манасији]].<ref name="Политика-2">{{cite news |last=Пешић|first=М |last=Пешић |authorlink= |coauthors= |title=Вук или Стефан |url=http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t19009.sr.html|work= |publisher=[[Политика (новине)|Политика]]|date=6. 2. 2007.|accessdate=11. 4. 2010.}}</ref> [[Антропологија|Антрополог]] и [[палеопатолог]] [[Србољуб Живановић]] сматра да су кости откривене почетком 80-их година [[20. век|XX века]] у Копорину Стефанове. До тог закључка дошао је основу анализе оштећења на костима, која одговарају повредама за које се зна да их је имао Стефан Лазаревић.<ref name="Политика-1">{{cite news |last=Пешић|first=М |last=Пешић |authorlink= |coauthors= |title=Археолошки налази под кључем |url=http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t13302.sr.html|work= |publisher=[[Политика (новине)|Политика]]|date=29. 11. 2006.|accessdate=11. 4. 2010.}}</ref><ref name="Новости">{{cite news |last=Марковић|first=М |last=Марковић |authorlink= |coauthors= |title=Наука већ доказала: Копорин|url=http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=96302&title_add=Nauka%20ve%C4%87%20dokazala%3A%3CBR%3E%20Koporin&kword_add=sv.%20stefan%2C%20despot%20stefan%20lazarevic|work= |publisher=[[Вечерње новости|Вечерње Новости]]|date=13. 11. 2006.|accessdate=11. 4. 2010.}}</ref> Са друге стране, током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији почетком [[21. век|XXI века]], откривени су земни остаци, за које руководилац тих радова, [[археологија|археолог]] Марин Брмболић, такође сматра да припадају деспоту Стефану. Он своју тврдњу темељи на месту самог гроба у цркви, које одговара гробовима [[Стефан Немања|Стефана Немање]] у [[Манастир Студеница|Студеници]] односно краља [[Стефан Урош II Милутин|Милутина]] у тзв. ''Краљевој цркви'' у [[Софија|Софији]].<ref name="Глас">{{cite news |last=Никчевић|first=З |last=Никчевић |authorlink= |coauthors= |title=Генетска анализа решава средњовековну мистерију |url=http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/03/03/srpski/R07030202.shtml|work= |publisher=[[Глас јавности|Глас Јавности]]|date=3. 3. 2007.|accessdate=11. 4. 2010.}}</ref> Касније је урађена [[ДНК]] анализа тих остатака и њом је утврђено, са 99,9378% тачности<ref name="Политика-2" />, да се ради о сину кнеза [[Лазар Хребељановић|Лазара]]. Живановић пак сматра да се ради о Лазаревом млађем сину [[Вук Лазаревић|Вуку]], док Брмболић тај налаз сматра потврдом своје претпоставке да ти остаци припадају Стефану.<ref name="Глас" /> ДНК анализа костију пронађених у Копорину, није обављена, пошто [[епископ|владика]] [[Епархија браничевска|Браничевски]] није дао сагласност за њихову анализу.<ref name="Политика-2" />
 
Након смрти деспота Стефана на српски престо је дошао [[Ђурађ Бранковић]]. За време његове владавине дошло је до угарско-турског рата. Угари су нападом продрли кроз Србију и стигли чак до [[Крушевац|Крушевца]], на шта су Турци одговорили противнападом [[1438]]. године, а већ следеће године дошло је до [[Пад Смедерева (1439)|Пада Смедерева]], што је уједно означило и пад [[Српска деспотовина|Српске деспотовине]]. Тиме је и манастир Манасија по први пут потпао под турску власт. Међутим већ [[1444]]. године Ђурађ успева да поврати земљу, па је и Манасија враћена Деспоту.<ref name="Ресава8">Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 8.</ref>
 
У летописима [[1456]]. године помиње се да је Манасија страшно страдала у пожару. Није познато колико је манастир страдао, али се претпоставља да је тада изгорела трпезарија као и још неке репрезентативне грађевине. Те године умире и Деспот Ђурађ, што је довело до раздора у породици око наследства. То су Турци искористили и успели да освоје Манасију [[1458]]. године. Следеће, [[1459]]. године по други пут пало је Смедерево, а то је означило и коначан [[пад Српске деспотовине]]. Читава држава се нашла под Османском влашћу.<ref name="Ресава8" />
Ред 56:
Чим су освојили Србију, Турци су приступили управној подели земље као и попису становништва. Према првом попису 1476/78, у Манасији се налази [[диздар]] са 70 чланова пратње, што јасно показује да је манастир Турцима био веома важан због одбране. Према овом попису спомињу се и 14 [[клесар]]а и зидара, што је јасни показатељ да је манастир био оштећен, а да су Турци желели да га што пре оспособе. Да манастир није запустео говори податак да су се према овом попису у манастиру налазила двојица калуђера. Године [[1474]]. према једном летопису са цркве су скинута велика звона због издаје једног калуђера.<ref name="Ресава8" />
 
Како се померала граница према северу, тако је и манастир за Турке изгубио свој ранији значај. Број војника је смањен, а о тврђави се старао народ из села Орашја. Према попису из [[1516]]. први пут се спомињу у тврђави [[имам]] и [[хатиб]], што јасно показује да је ту једно време постојала муслиманска богомоља. Аустријанци су [[1689]]. накратко заузели Манастир, али су га Турци брзо повратили. Одредбама [[Пожаревачки мир|Пожаревачког мира]] Аустрија добија од Турске [[Срем]], [[Банат]] и Северну Србију, а то је значило да и Манасија долази под управу Аустријанаца. Тада је забележена интензивнија градитељска активност. Почела је обнова [[Нартекс|припрате]] која је страдала у експлозији барута. Припрата је завршена [[1735]], о чему сведочи натпис изнад западног прозора припрате који је уклесан на двема каменим плочама:<ref>Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 9-10.</ref>
 
{{цитат|''ОБНОВИ СЕ ЛЕТА 1735. ОКТОБРА 2. ПРИ А(РХЕИПИСКОПУ) ВИКЕНТ(ИЈУ) ЈО(ВАНОВИЋУ). КТИТОР ПРИПРАТЕ ОВЕ ДРУГИ, ГОСПОДИН ОБЕР КАПЕТАН КОСТА ДИМИТИЈЕВИЋ}}''
 
Тада је споменут и игуман Јоасаф који живи у манастиру. Ово је први податак који после дужег времена спомиње манастирско братство. Највероватније је тада постојала школа за свештенике и највероватније је обновљена преписивачка делатност. Када су се Турци поново вратили духовни живот је поново замро. Тако је било све до почетка [[19. век|XIX века]] и почетка [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] када је духовни живот обновљен трудом калуђера Јоаникија.<ref>Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 10.</ref>
 
[[Датотека:Monastery Manasija, 1875.jpg|мини|десно|180п|Манастир Манасија 1875. године]]
Кнез [[Милош Обреновић]] је посетио Манасију [[1832]]. године. Након тога је образовао посебну комисију која је имала задатак да попише све манастире и цркве. По том извештају, [[1839]]. године каже се да је Манасија у веома тешком стању и да се морају предузети рестаураторски радови. Радови на обнови Манасије су започели [[1844]]. и тада су три свода највероватније на припрати потпуно президана, постављени су нови дрвени прозори и врата, унутрашњост цркве је омалтерисана. Руска царица [[Марија Александровна]], жена руског цара [[Александар II Николајевич|Александра II]] даровала је манастиру „Четворојеванђеље“ у злату и сребру, као и један позлаћени крст. У цркви је [[1864]]. постављен велики дрвени [[иконостас]]. Одређени радови вршени су и крајем XIX века вероватно као санација оштећења у источном делу цркве услед земљотреса. О томе сведочи натпис над вратима припрате.<ref>Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 10-12.</ref>
 
{{цитат|''ОПРАВКА 1895 ПОД ВЛАДОМ Њ. К. В. АЛЕК(САНДРА) I С. М. КИРИЛО}}''
 
Од тада у манастиру се није градило што је проузроковало да утврђења полако пропадају. Због тога је [[1929]]. године наређено да би се осигурали зидови, да се горњи делови кула поруше, зидови поравњају и њихове површине залију бетоном. Тиме су порушени оригинални делови кула и заувек уништени материјални остаци за њихову обнову. Године [[1932]]. саграђен је спратни конак.<ref>Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 12-13.</ref>
 
Манасија је од [[1954]]. године женски манастир, а за потребе сестринства је саграђен савремени конак [[1977]]. године. У североисточном делу манастира је [[1985]]. саграђен конак за госте са библиотеком и свечаном трпезаријом.<ref name="Ресава8" />
Ред 74:
Први истраживачки и рестаураторски радови вршени су од [[1956]]. до [[1964]]. године. Овим радовима је руководио проф. [[Слободан Ненадовић]]. Радови су обухватали обнову јужне фасаде храма, затим су замењени сви оштећени блокови на цркви, рестауриран је мозаички под у припрати и извршено бојење унутрашњих површина зидова без животописа. Сликар Бранислав Живковић је радио чишћење зидног сликарства, а извршена су и сондажна истраживања темеља. Делимично су истражени остаци средњевековне трпезарије, а велики радови су вршени и на Деспотовој кули. Извршена је и конверзација појединих кула и бедема. Захваљујући високом степену очуваности кула и бедема започета је њихова обнова деведесетих година двадесетог века. Потпуно је обновљен спољни изглед донжона, и обновљене су куле и бедеми према капији.
 
На цркви су реконструисани прозорски оквири, а започета је и делимична обнова фасаде [[2005]]. године. Исте године започета су археолошка истраживања. Ископавања су почела у северном делу манастирске порте, а наредне, [[2006]]. године спроведена су и у наосу цркве. Том приликом истражен је гроб деспота Стефана и гробница у припрати.<ref>Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 13-15.</ref>
 
== Архитектура ==
[[Датотека:Monastery Resava in Serbia plan.jpg|мини|десно|190п|План манастира]]
Изглед манастирског комплекса одредиле су доста несигурне прилике у Србији у то доба. Доста се у то време размишљало о одбрани и заштити. Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била моћна целина која се састојала од 11 кула, а од њих се истицала [[донжон кула]], познатија као Деспотова кула. Главни објекат манастирског комплекса је црква Свете Тројице која према свом просторном склопу и архитектонском решењу спада међу најлепше цркве моравског стила. Осим цркве, трпезарија и велики број других објеката је сада у рушевинама. Манастирска трпезарија која је сада у рушевинама поред архитектонске вредности има и културно-историјски значај, јер је у њој радила ресавска преписивачка школа.<ref name="КРС">Група аутора, Културна ризница Србије, Београд 2002 стрpp. 321-323.</ref>
 
=== Манастирско утврђење ===
[[Датотека:Manastir Manasija Serbia.jpg|мини|десно|200п|Утврђење око манастира Манасија.([https://www.youtube.com/watch?v=9zFiR47QKwU Аеро видео запис Манасије])]]
Утврђење представља посебност манастира Манасије која спада у врхунска остварења српске архитектуре касног [[средњи вијек|средњег века]]. Манастир окружују једанаест кула, а размаци међу кулама су већи на источној, а мањи на западној страни због лакше одбране од напада непријатеља. Куле су повезане одбрамбеним зидовима да би браниоци могли да се крећу. Једино је Донжон кула изузетак, јер се у њу не може ући са бедема. На удаљености од два метара, око читавог утврђења подигнут је још један одбрамбени зид. Он је омогућавао двостепеност одбране манастира. Касније је овакав начин примењен и приликом градње [[Смедеревска тврђава|Смедеревске тврђаве]].<ref name="РесаваАРХ">Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 17-24.</ref>
 
Око самог утврђења налазио се ров који је био широк око 17 метара и он се спуштао све до Малог града. „Мали град“ је био истурени део тврђаве величине 20-{х}-60 метара у североисточном делу манастира. Претпоставља се да се преко рова налазио дрвени мост који је водио до прве капије у спољном одбрамбеном зиду, а одатле до друге капије како би се ушло у манастирско двориште. Капија се налазила између две куле, а изнад саме капије се налазила двојна [[машикула]].<ref name="РесаваАРХ"/>
Ред 94:
=== Манастирска црква ===
[[Датотека:Manasija monastery II.JPG|мини|десно|200п|Манастирска црква Свете Тројице]]
[[Црква (грађевина)|Црква]] која се налази у манастирском насељу посвећена је Светој Тројици. Једна је од најзначајних архитектонских споменика [[Моравски стил|Моравског стила]] у Србији.<ref name="Јоца">{{ЈД-КИС}}</ref> По карактеру фасадних декорација она се веома разликује од других цркава ове епохе. Црква се састоји из два одвојена дела, [[наос]]а на истоку и [[нартекс|припрате]] на западу. Горњу сводну конструкцију носе четири висока стуба са по четири полуколонете који су прислоњени на углове стопа. У средини наоса уздиже се [[купола]]. Зидови су са спољашње стране озидани прецизно клесаним блоковима пешчара чија дужина понекад прелази и један метар, сложеним у правилне редове.<ref name="РесаваМЦ">Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 38-40.</ref><ref name="КРС"/>
 
[[Наос]] има четири врата, два се налазе у западном зиду, а по једна у певничким [[апсида]]ма. Сва врата су исте једноставне конструкције. Прозори су постављени у две зоне осим на западном зиду, али су само делимично очувани. Припрата манастирске цркве налази се западно од наоса. Њена основа је квадратна и одговара ширини наоса. Горња сводна констуркција је у облику развијеног уписаног [[крст]]а, идентична као у наосу.<ref name="РесаваМЦ"/>
 
[[Датотека:19Monastery Manasia in Serbia.JPG|мини|десно|200п|Под припрате]]
[[Припрата]] је покривена високим двосливним кровом. Северна фасада припрате је добро очувана, а изграђена је од квадера [[пешчар]]а у правилним редовима. Лице јужног зида је оштећено да се на њему ништа не може распознати. Западни зид је изведен од секундарно употребљених блокова пешчара. У припрати од три врата сачувана су само једна у северном зиду. Сачуван је делимично камени под од белог [[мермер]]а, зелене серпетинске [[Бреча|брече]] и црвеног [[Кречњак|кречњака]] у припрати. Данашњи изглед припрата је добила након обнове у [[18. век|XVIII]] и [[19. век|XIX веку]]. Током обнове [[1735]]. године припрата је покривена ћерамидом. Црква је због лошег стања поново обновљена [[1844]]/[[1845|45]] када је уклоњена ћерамида, а припрата је покривена лимом. Делимично су президани и западни сводови, израђен нови калкан, његов венац и дрвена кровна конструкција. Претпоставља се да је припрата имала решење развијеног уписаног крста. Првобитна сводна конструкција изгледала је идентично као и данас, носила су је четири стуба кружног пресека на профилисаним стопама. На средишњем налазила се слепа калота.<ref name="РесаваМЦ"/>
 
По својој замисли и извођењу унутрашњег простора, по типу основе припада моравској групи споменика. Међутим за разлику од тада уобичајеног архитектонског склопа, у Манасији је остварено архитектонско дело које се доста разликује од других цркава ове епохе. Избор градива, дискретна примена каменог украса показује да се доста одступило од до тада устаљених решења. Фасада обложена каменим тесаницима брижљиве обраде, фасаде са смишљеном и оскудном пластичном декорацијом делују више монументално него живописно. Поједини декоративни елементи као што је на пример хоризонтални венац са лучним фризом које носе профилисане конзоле и мали капители са колонетама на апсидама воде порекло из приморја. Унутрашњост цркве скрива ненаметљиву хармонију коју потенцира под обликован у виду [[мозаик]]а што представља ретку и оригиналну творевину у српској средњевековној архитектури.<ref name="КРС"/><ref name="РесаваМЦ"/>
Ред 112:
У оквиру манастирског насеља осим цркве и трпезарије постојале су и друге грађевине које су биле неопходне за живот монашке заједнице. То су биле монашке келије, оставе, радионице и болница. Они су углавном били изграђени од лаког материјала и због тога су временом нестали. О њима сада сведоче остаци зидова.
 
У северном делу порте постојала су два објекта, један западно, а други источно од Донжон куле. Западна грађевина има издужену правоугаону основу дужине 25 и ширине око 7,5 метара. Северни и западни зидови чине бедеми утврђења, док су јужни и западни окренути ка порти, а њихови зидови су дебели 1 метар и зидани су ломљеним каменом. Приземље грађевине је зидом подељено на две просторије неједнаке величине. Претпоставља се да је на овом месту прво постојала грађевина од дрвета која је имала приземље и можда један спрат, а да је касније изграђена нова која је зидана каменом и имала је два спрата. Грађевина источно од Донжон куле била је дугачка око 33 метара, а широка око 8,5 метара. Имала је приземље и један спрат. Била је саграђена од дрвета, а приликом сондажних испитивања је пронађена велика количина ћерамиде и дебели слој угљенисаног дрвета, што показује да је грађевина страдала у пожару.<ref name="РесаваОГ">Група аутора, Манастир Ресава, Београд 2011 стрpp. 41-43.</ref>
 
Изузимајућу трпезарију, највећа грађевина манастирског насеља налазила се у источном делу порте. Била је дугачка око 60 метара, а имала је приземље и спрат. Још две грађевине се налазе у западном делу порте, једна јужно од улаза, а друга наспрам западне фасаде цркве. Грађевина јужно од улаза је уз трпезарију најбоље очувана. Правоугаоне је основе величине око 6,5 са 13,5 метара. Прислоњена је уз кулу, имала је приземље и два спрата и зидана је ломљеним каменом. Као и већина објеката и она је страдала у пожару после којег је највероватније обновљена. Грађевина наспрам западне фасаде цркве је величине око 7 са 13,5 метара и правоугаоне је основе. Остаци зидова су висине од око 0,6 до 2 метара и зидани су ломљеним каменом. За разлику од других објеката манастирског насеља није прислоњена уз бедем што наводи на претпоставку да је настала у каснијем периоду.<ref name="РесаваОГ"/>
Ред 164:
Датотека:Manastir Manasija ulaz.jpg|Прилаз и улаз
Слика:Manasija_kapija.JPG|Улазна капија кроз западне зидине.
 
Датотека:Manasija zidine.jpg|Зидине са спољне стране
Датотека:Manastir Manasija zidine.jpg|Зидине