|
| држава_смрти =
}}
'''AleksandroAlesandro Skarlati''' ({{jez-it|Alessandro Scarlatti|el}}; [[1660]] — [[1725]]) bio je [[italija]]nski kompozitor i značajna ličnost na prelazu između dva veka.<ref>-{Edward Joseph Dent, ''Alessandro Scarlatti: His Life And Works'', [[1905]]}-</ref> On je bio predstavnik napuljske muzike, iako se najveći deo njegove muzičke karijere vezuje za [[Rim]]. Njegova dominacija, kako u oblasti komične opere: -{„titto il mal non per nuocere“}-, [[1681]]. godine, tako i u sferi ozbiljne opere: -{„olimpia venedicata“}-, [[1685]], bila je potpuna.<ref>-{[http://www.utorpheus.com/utorpheus/advanced_search_result.php?inc_subcat=1&keywords=Alessandro+Scarlatti+toccate&x=6&y=5 Ut Orpheus Edizioni, Alessandro Scarlatti, Opera omnia per strumenti a tastiera vol. I-II-III-IV-V]}-</ref> Skarlati je utemeljivač nove putanje razvoja [[Arija|arije]], koja će definitivno imati trodelnu strukturu, a čiji će treći deo predstavljati ponavljanje drugog (-{„de capo“}-); zatim veću pažnju posvećuje komponovanju instrumentalne uvertire - tada nazivanom „sinfonija“, a uveo je i brojne paralelne deonice za četiri pevača, što se nazivalo: -{„arie a quatro“}-, kao što je slučaj u delu -{„Telemaco“}- ([[1718]]).
U znatnom delu zahvaljujući skarlatijevomSkarlatijevom stvaralaštvu, može se govoriti o potpunom trijumfu italijanske opere: najpoznatiji kompozitori izvan Italije u prvoj polovoni [[18. vek]]a, sa izuzetkom [[Јохан Себастијан Бах|Johana Sebastijana Baha]], koji nije pisao opere, ili [[Жан Филип Рамо|Žana-Filipa Ramoa]], zastupnika tradicijonalnetradicionalne francuske muzike, imali su u svom opusu i ovu muzičku formu, a potpuno su bili pod italijanskim operskim uticajem, kao što je slučaj sa GergomGeorgom Filipom Telemanom (1681-1767) i njegovim delom -{„Pimpione“}- ([[1725]]), a posebno sa Georgom FilipomFridrihom Hendlom, verovatno najznačajnijim operskim kompozitorom toga vremena, koji je komponovao izuzetna dela kao što su -{„Rinaldo“}- ([[1711]]), -{„Julije Cezar“}- ([[1724]]), -{„Tamerlano“}- ([[1724]]), „Orlando“ ([[1733]]) i „Kserks“ ([[1738]]). Sve su prikazane u [[Лондон|Londonu]] u kojem je nemački kompozitor živeo od [[1712]]. godine, a gde je vodio borbu sa italijanskim kompozitorima koji su tamo živeli, a posebno sa Đovanijem Bononcinijem (1670-1747), autorom veoma popularnih opera tog vermena, kao što su „Muzio Scevola“ (1721) i Griselda (1722).
Budući da je tokom [[barok]]nog perioda potreba za operom bila ogromna, upravnici pozorišta i kompozitori su zbog velike potražnje osmislili su niz dela koje su zajedno napisali različiti muzičari, a koja se zovu -{„pasticio“}-. Jedno od tih dela je i „Đonio Bruto“, koje je komponovao Alesandro Skarlati.
|
