Чекајући Годоа — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене Amazingdog (разговор) на последњу измену корисника Ранко Николић ознака: враћање |
м Разне исправке; козметичке измене |
||
Ред 1:
{{Kutijica za knjigu-lat
| naziv = Čekajući Godoa
| naziv_originala = -{En attendant Godot}-
| prevod =
| slika = Waiting_godot.JPG
Ред 42:
Владимир је оптимиста и, како је Бекет говорио, „најважнији лик у „Годоу“, он представља интелектуалну страну двоје главних ликова, контрастно свом пријатељу Естрагону и његовој „земаљској“ једноставности. Једно од битних објашњења његовог интелектуализма је да је он раније био филозоф. То би могло да објасни његове константне покушаје да укључи Естрагона у филозофско религиозну дебату.
Владимир много мање пажње поклања свом изгледу и много се труди да се постара да Естрагон пристојно изгледа и да се лепо понаша, како његово достојанство не би било нарушено. Он у неким тренуцима подсећа на миша: он са собом носи сву храну (коју никада неће успети да поједе) и има разноразно друго бесмислено ђубре у својим дубоким џеповима. Још један његов битан реквизит је његов цилиндар. Он тврди да њему смета, чак га и жуља и да би вероватно одговарао Лакију. После дугих периода размишљања (или, тачније, кад год му је досадно) он га баца горе-доле и игра се његовом ивицом. Ово фокусирање на шешир, тачније то што је сконцентрисан искључиво на шешир, се може тумачити као представљање његовог вишег статуса у односу на Естрагона и уједно његове интелектуалне природе. Баш због овога, он је углавном представљен као да
Упркос његовој понекад раздражљивој природи, Владимир је једини који има неки социјални поглед и знање у делу и чини се да доста мари за начин на који се људи односе према Естрагону. Тако, он постаје љут и бесан на Поцоа због његовог опхођења према Лакију, свом робу, и изиграва нешто попут родитеља понекад детињастом Естрагону. Не можемо рећи да Владимир не пати ни од каквих личних емотивних потешкоћа. Он мрзи снове, јер они представљају окрутну лажну наду и он није способан да се сложи са Естрагоновом логиком, том једноставношћу од које му се повраћа. Владимир такође не подноси глупост: Поцову декаденцију и Естрагонову незрелост које му дају много повода за огорченост. Али, све у свему, он је дефинитивно најзрелији лик у делу.▼
▲Упркос његовој понекад раздражљивој природи, Владимир је једини који има неки социјални поглед и знање у делу и чини се
За разлику од других ликова, Владимир има утисак о пролазности времена. То се види из ситуације када видимо да се једино он сећа догађаја из првог чина, иако је могуће да је Лаки изазвао то присећање. Било како било, он сматра своје памћење непоузданим јер никада не може бити проверено и потврђено, из разлога што Естрагон има проблема са сопственим памћењем. На крају дела, Владимир је онај који уочава непрекидни круг у коме су се они нашли. Ипак, одбија да то прихвати, када схвати да је тај начин живота немогућ, и приморава себе да то одбаци. Одлучује да настави да чека Годоа.
Линија 50 ⟶ 53:
Естрагон је представљен као импулсивна, једноставна страна двоје главних ликова, великим делом као супротност свом пријатељу Владимиру, ког одликује интелектуализам и разборитост. Не мари нешто посебно за изглед и утисак који оставља, и једино што га интересује је да једе и спава. С обзиром на његов песимистички поглед на живот, оставио је наду у икакав вид искупљења из њихове патње и, сумњајући, чека Годоа.
Можда Естрагон има такав став, баш из разлога што њега Годоов долазак брине много више него Владамира. Естрагон је, од њих двојице, онај који много више физички пати. Њега удара Лаки, неколико пута се саплиће и клати и бива претучен сваке ноћи од стране неке банде. Такође, он има огромних проблема са својим чизмама. У првом чину, чизме му не одговарају и
Естрагон има мизантропско виђење људског рода: он сматра да су људи „иритантне гориле“ и жели да га оставе на миру. Било како било, веома је привржен и везан за Владимира (иако се понекад хошкају): њему треба заштита, а Владимир је онај који му је пружа. Естрагон је често сматран дететом, у односу на Владимирову зрелост, што изгледа као да он у Владимиру тражи родитељску заштиту.
Линија 70 ⟶ 75:
Лаки је Поцоов роб. Јединствен је у комаду у ком већина ликова говори бесмислено: он, заправо, само спаја по две реченице, такве да једна од њих садржи више од седамсто речи. Монолог. Лаки пати у Поцоовим рукама, својевољно и без оклевања. Он је везан. То би се могло посматрати као једна од омиљених тема у „Годоу“. Он је везан за Поцоа и то смешним дугачким конопцем у првом чину, а затим исто толико смешним кратким конопцем у другом чину. Оба су везана око његовог врата. Када не услужује Поцоа, он обично седи у једном месту, држећи корпу за пикник, капут и торбу.
Лакијева улога у „Чекајући Годоа“ је често била предмет жестоких расправа. Чак иако је његово име помало недостижно, неки га називају „Срећком“ јер он јесте срећник у контексту дела: он нема потребе да тражи ствари које би окупирале његово време, које за остале представља највеће време разоноде. Поцо му говори шта да ради, он то и ради и управо због тога и јесте „срећан“.
Бекет, међутим, тврди да је Лаки срећан јер нема апсолутно никаква очекивања. Друго тумачење је да је он срећан јер има само два говора. У француској верзији комада, задржано је име Лаки, није превођено на француску реч за „срећко“.
Линија 76 ⟶ 82:
* '''DEČAK''' radi za Godoa. Svaki dan obaveštava Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo ne dolazi. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo povremeno tuče dečakovog brata.
Дечак у првом чину, локални водич, убеђује Владимира
Дечак у другом чину такође уверава Владимира да није он био онај који је био ту дан раније. Инсистира да је то његова прва посета. Када Владимир пита шта Годо ради, Дечак му одговара: „Он не ради ништа, господине.“ Такође сазнајемо да он можда има белу браду, али Дечак није ни у то сигуран. И овај Дечак има брата за ког се чини да је болестан, али нема директног и очигледног разлога који би указао да је његов брат онај дечак који је долазио у првом чину или онај који је долазио дан пре тог.
* '''ГОДО'''
Годоов идентитет је био предмет многих дебата. Чак су једном и Бекета питали да ли је желео да укаже да је Поцо, заправо, Годо, на шта је аутор одговорио: „Не, то је само имплицирано у тексту, али није тачно.“
Бекет је такође рекао, када је био упитан шта и кога Годо представља, да му се само указало из сленга у француском за реч „чизма“, јер се уклапа као проминентан лик у комаду. Ово је најчешће давано објашњење.
Такође је говорио да је зажалио што је одсутном лику дао име Годо, јер све теорије укључују Бога, што је овоме дало већи успех. Објашњавао је да, да је под Годоом подразумевао Бога, онда би и рекао „Бог“, а не „Годо“. Рекао је и да би било неприкладно с његове стране да се претвара да није свестан значења које се везује за реч Годо, и мишљење многих да указује на Бога. Али, да се морамо сетити да је дело писао на француском и да, чак и да је имао ту мисао на памети, она је некако била негде у његовој подсвести и он није био свестан ње.
== Интерпретација дела ==
Из разлога што је дело толико огољено, толико сведено на елементарно, просто је произвело најразличитија тумачења, између осталих социјална, политичка и религијска. И сам Бекет је припадао различитим школама и правцима мишљења. Покушаји да му се прикачи
Драму „Чекајући Годоа“, публика може да посматра религиозно, филозофски, класично, психоаналитички или биографски. Постоје и ритуалистички аспекти и елементи узети директно из водвиља и постоји опасност од претеривања у анализи, те самим тим и извлачење поука којих заправо у делу нема. Комад приказује неколико архетиповских форми и ситуација, а све оне се могу подвести под комедију и патос. Бекет се убрзо уморио од „бескрајног неспоразума“. Давно је говорио: „Зашто људи морају да компликују нешто толико једноставно? Не могу да схватим...“
Није предњачио ничим више од критичких страхова, али, како се сећа Питер Видроп (који је играо Естрагона), на питање о чему се заправо ради у делу, Бекет је одговорио: „То је симбиоза, Питер, то је симбиоза...“
Линија 94 ⟶ 102:
Током година, Бекет је схватио да је успех „Годоа“ добрим делом потекао од чињенице да је био отворен варијацијама читања и да то није неопходно лоша ствар. Представа која је играна у Бехатер позоришту је често описивана као експлицитна политичка продукција. Оно што је таква реакција показала је било што, иако се дело не треба узети као политичка алегорија, има елемената који су релевантни било којој локалној ситуацији у којој је један човек експлоатисан или поседован од стране другог.
* ''' Политичка страна '''
Дело је тумачено као алегорија хладног рата или француски отпор Немачкој. Приказ Поцоа и Лакија делује као ништа више до метафора ирског виђења матичне Британије, где је друштво одувек било заслепљено и вођено похлепном, владајућом елитом која је држала радничку класу за пасивну и игнорантну у сваком смилсу, Владимир и Естрагон су увек играни са ирским акцентом као у Бекетовом пројекту „Филм“. Ово неки виде као последицу Бекетове ритмичности и фразеологије, али није наглашено у тексту. У било ком смислу, нису изворни Енглези: у једном делу текста, на самом почетку дела, Естрагон исмева енглески изговор речи „миран“ и забавља се причом о Енглезу у борделу.
* ''' Психолошка страна '''
• По Фројду
Линија 107 ⟶ 115:
Четири архетипичне личности или четири аспекта душе су груписани у два пара: его и сенку, личност и слику душе (анимус или анима). Сенка је контејнер за све наше одбачене емоције, које је елиминисао его. Лаки, сенка-слуга као поларна супротност егоцентричног Поцоа, прототипа просперитетног медиокритета, који контролише и управља својом субдоминантом, симболишу супротност несвесности сенке од тиранског ега. Лакијев монолог у првом чину се појављује као манифестација потиснуте свести, јер једино његов господар може да му дозволи да мисли.
Естрагоново име има другу конотацију, осим оне за ароматичну биљку, терагон: „естрагон“ је слична реч „естрогену“, што је назив за за женски полни хормон. То нас упућује да њега идентификујемо као аниму, женску представу Владимирове душе. То објашњава Естрагонову склоност ка поезији, његову осећајност и сањалачку природу, његова понекад ирационална расположења.
Владимир се појављује као комплементарни мушки принцип или можда рационална личност контемпативног типа.
* ''' Филозофска страна '''
- Егзистенцијална
Линија 123 ⟶ 133:
Много се може сазнати из Бекетовог уводног текста о два лопова, узетог из јеванђеља по Луки, и њиховој дискусији и постојању. Лако се може посматрати да је дрво у делу представа Хришћанског крста, или, тачније, дрво живота. Многи виде Бога и Годоа као једно исто. Владимирова реплика: „Христ има милости за нас!“, може бити узета као доказ да је то, најзад оно у шта он верује.
Већи део дела се бави религијом. Цело дело се одвија на врху брда, што
Линија 130 ⟶ 141:
Ликови у овом делу су представљени као припадници најнижег слоја друштва а самим тим су психолошки недефинисани, са ниским прагом толеранције или чак и нетолерантни, јер ни сами нису сигурни шта је толеранција.
Свет око себе скоро и да не примећују. Потпуно им је свеједно шта се око њих дешава, ко долази или пролази, постаје или нестаје или можда остаје крај њих. Они седе и чекају нешто или некога, неку појаву зправо, за коју чак и нису сигурни да ли уопште постоји или је производ њихове маште, поткрепљене монотоношћу свакодневног једноличног животарења.
Они се препуштају судбини, некој колотечини који ни не разумеју у потпуности. Али, ни сами нису свесни своје незаинтересованости. Они свакога дана долазе на исто место, разговарају о истим стварима, у недоглед понављајући исте реченице и изнова ишчекујући спасење из тог бедног живота. Чак им ни самоубиство не представља грех, већ логичан излаз из те ситуације. Годо у делу може представљати Бога. Али, чудан је угао посматрања. Чекајући Годоа, они индиректно чекају спасење, али то спасење не долази.
Али, и то питање убрзо заборављају, враћајући се филозофирању о филозофији постанка и нестанка, чек се ни не трудећи да размисле и прате оно о чему говоре.
Њихов однос према свету је тужан за посматрача. Они се препуштају току живота и променама света. Ништа им није важно, ништа не оставља утисак на њих, немају циљ, нити разлог. Самим тим, немају живот. И
Они, једноставно, постоје на овом свету, дишу, хране се, верују да мисле, чекајући да им се некада, нешто, коначно деси. Свет и живот сматрају небитним и пролазним, нечим што може, али не мора постојати.
Они остају да чекају све док не дочекају, а можда и после јер, питање је да ли би уопште били свесни да су дочекали оно што су чекали, зато што ни сами не знају да ли би регистровали и запамтили икакву промену у свом једноличном, испразном животу.
| |||