Трнава (Словачка) — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
У парохији Трнави помиње се 1826. године поп Стефан Станковић као капелан.<ref>"Сербске летописи", Будим 1826. године</ref>
 
Био је 1856. године претплатник једне стране књиге о праву, преведене на српски језик, један становник тог места у "Горњој Мађарској" - трговац трнавски [[Василије Пластић]].<ref>Вацлав Мацејовски: "Историја словенски права", Будим 1856. године</ref> Пластић је био последњи представник групе српских трговаца у Трнови; имали су они своје колегијалне огранке по другим градовима Угарске: Острогону, Коморану, Вацу, Ђуру, Столном Београду, Јегри, Будиму и Пешти. Били су Срби ту некад "главни трговци", а тада су већ замрли.<ref>"Застава", Нови Сад 1878. године</ref> Кућа Пластићева је о празницима била отворена сваком, а он их је славио по српски. Био је ожењен Маријом мештанком лутеранске вере, али то се није одразило на поштовање српских народних обичаја. Обоје су се показали хуманим, свако на свој начин; Марија је помагала сироте девојчице у тамошњем женском манастиру. Имали су њих двоје у браку сина Стевана јединца, који је прерано умро. Његова смрт је дотукла и оца Васу. Када је Пластић умро крајем 1861. године српске новине су писале о њему. Био је он Сентандрејац који се населио у Трнави, где је умро као пуки сиромах у самоћи, иако је стекао прилично имање. Живео је далеко од Срба, у страном окружењу, али их није заборављао и само је мислио како да им помогне. Својим тестаментом међутим даровао је српске школске установе да би помогао школовање деце. Тако је 5000 ф. оставио Карловачкој гимназији да се при њој оснује Фонд из кога ће сиромашни ђаци имати "благодјејаније" (интернат). А Сентандрејској српској школи завештао је 2000 ф. са истим циљем.<ref>"Даница", Нови Сад 1862. године</ref> Од 1878. године по осам ученика Карловачке гимназије је годишње уживало Пластићеву стипендију. О Св. Сави је у гимназија у говорима изражавана захвалност и пијетет према племенитом дародавцу.
 
Пожунски ђаци Срби нису имали никакву православну цркву у близини, да би посећивали литургију. Једном годишње би заједно ишли у удаљену Трнаву, где је био православни храм. Била је то у ствари капела, у којој је увек служио један свештеник. Жалио се 1841. године један млади Србин студент у Пожуну, да тада (1841!) више нема православног свештеника у Трнави. Тражио је у своје име али и у име спорадично раштканих Срба (по околним местима) да се нађе бар један калуђер, који ће ту службовати као "душепопечитељ". Срби немају где да чују проповед, слушају литургију, крсте се, венчавају и сахрањују. Приморани су да иду у стране цркве.<ref>"Сербске народне новине", Пешта 1841. године</ref> Али половином 19. века и те српске општине скоро је нестало, јер је број становника Срба био драстично смањен.<ref>Константин Пејчић: "Житије Теодора Павловића новинара и списатеља српског", Нови Сад 1857. године</ref> И један српски лист констатује 1842. године да су Срби (али и други православци) готово ишчезли из Пожуна, Трнаве, Јегре, Ђура, Коморана, Ујхеља, Унгвара...Један од разлога, поред неминовног одрођавања, био је то што су се многи иселили и отишли јужније, где има више Срба.<ref>"Сербске Народне новине", Пешта 1842. године</ref>
26.978

измена