Љубомир Ковачевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 35:
Писао је средњошколске уџбенике. Са [[Љубомир Јовановић|Љубомиром Јовановићем]] је отпочео писање обимне историје српског народа али она није довршена. Прекида се са [[1020]]. годином. Сакупљао је и објављивао изворе. Истовремено са [[Ватрослав Јагић|Ватрославом Јагићем]] објавио је [[Повеља краља Милутина манастиру Бањска|Светостефанску хрисовуљу]]. Између ова два издања не постоје значајније разлике. Пажљиво је припремао за објављивање збирку светогорских повеља чије је исписе направио [[1894]]. године. Ова збирка делимично је пропала у [[Први светски рат|Првом светском рату]]. Део исписа које је направио издао је Стојан Новаковић у књизи ''[[Законски споменици српских држава средњег века]]''.
Највећи број његових расправа односи се на проблематику одвајања предања од поузданих извора. Као и [[Иларион Руварац]] одлучно је побијао истинитост легенде о убиству цара Уроша<ref>"Отаџбина", Београд 1883. године</ref> и о издаји Вука Бранковића. После објављивања ових радова уследила је жестока полемика са романтичарским историчарима, српским Пантелијом Срећковићем и руским [[Владимир Качановски|Владимиром Качановским]]. Тек је [[Константин Јиречек]] завршио ову полемику доказујући документима из [[Дубровачки архив|Дубровачког архива]] да је цар Урош надживео краља Вукашина Мрњавчевића. Студијом ''Вук Бранковић'' доказао је да овај српски великаш није издао [[лазар Хребељановић|кнеза Лазара]] [[косовска битка|на Косову пољу]] [[1389]]. године. Користио је све, у том тренутку, расположиве изворе. Утицај традиције био је толико јак да је теорија о издаји Вука Бранковића нашла места и у уџбеницима. Због непоколебљивог става Љубомира Ковачевића су означавали као народног издајника иако је био велики патриота.
Љубомир Ковачевић је радио изузетно пажљиво, настојећи да сваки проблем сагледа и разуме до краја и да тек онда публикује своје резултате. Зато је објавио релативно мали број радова. Склон детаљу велику пажњу посвећивао је појединим питањима настојећи да установи научну истину тамо где се романтичарска историографија држала традиције.
| |||