Викинзи — разлика између измена

[[Датотека:Viking swords.jpg|thumb|десно|Викиншки мачеви]]

 

 

Ратна се стратегија Викинга састојала од изненаданог напада при којем би уграбили све што је вредно, а потом једнако брзо одјурили на пучину. Већина напада није била помно планирана нити стратешки компликована,<ref name="Grimbly2013">{{harvnb|Grimbly|2013|p=121}}</ref><ref name="GreenSiegmund2003">{{Cite book|author1=Dennis Howard Green |last2=Siegmund|first2=Frank|title=The Continental Saxons from the Migration Period to the Tenth Century: An Ethnographic Perspective |url=https://books.google.com/books?id=MThYNoTutLkC&pg=PA306|year=2003|publisher=Boydell Press|isbn=978-1-84383-026-9 |pages=306}}</ref> иако је било и таквих који су сведочили о врло развијеној организацији и војничким вештинама.

{{main|Викиншка уметност}}

Викиншка уметност рано средњовековне Скандинавије и Данске - како је у раној фази њене еволуције репрезентују старији и млађи осебершки стил ([[9. век]]), а у каснијој фази стилови '''јеллинге, рингерике и урнес''' ([[10. век|10.]] и [[11. век]]) - упоредна је ликовна појава с ирском и англосаском, претежно хришћанизованом, уметношћу на Британским острвима.

Као касни пагански изданак «варварске» културе западне Европе из доба сеобе народа.

[[Викиншка уметност]] наставља у Норвешкој и Данској а посебно у Шведској баштину [[Меровиншка уметност|меровиншке зооморфне орнаментике]] коју је у Европи прекинула [[каролиншка ренесанса]] продирући постепено и спорадично и у нови, раноромански ликовни говор зрелог феудалног хришћанског средњег века. Њен развој почиње у ствари једним прелазним стилом, '''старијим осебершким стилом''', који се развија у разним деловима Скандинавије на прелазу из [[8. век]] у 9. век. То је нешто измењени зооморфни стил III у којем има елемената преузетих из инсуларне (ирске) уметности. Тај прелазни стил који је био раширен, посебино у Јужној Норвешкој, најбоље описују обе стране прамца [[брод]]а из Осеберга.

 

Пред крај 9. века, млађи осебершки стил помало осиромашује и дегенерише се. Отприлике у исто време на њега се надовезује '''старији стил јелинге''' (око 900/30-980) Он је настао преобликовањем ирских зооморфних облика (одатле му и други назив '''хиберно-саксонски јелинге стил'''), а представља, по мишљењу С. Милера, В. А. Џенија и Т. Кендрика, скандинавску варијанту раносредњовековне зооморфне орнаментике. Својим животињским ликовима који су изразито врпчасти и сасвим плошни, овај стил је између свих викншких стилова најудаљенији од стварности и реалног приказа. Он подсећа помало на Салинов стил II германске зооморфне [[орнамент]]ике, из којег вероватно и води порекло. Дански хиберно-саксонски узорак стила јелинге показује типично неповезано и испрекидано плетиво издужених животиња које се међусобно боре.

Ј. Брендстед је утврдио да животиње Салиновог зооморфног стила III настају у декорацији око [[850]]. а «закачена» животиња млађег осебершког стила, око [[900]]. Постоји врло мало примера комбинације једног и другог типа животиња, али те комбинације не представљају прелаз у тип животиње који карактерше стил јелинге. Изразита обележја стила '''јелинге''' старијег типа показују метални окови из Елструпа (Копенхаген, Музеј), златни предмети из Рода, Норвешка (Народни музеј, Осло), и златна округла плочица из Хиденсија (Стралсунд, покрајински музеј) чији се орнамент састоји од четири испреплетене животиње, вероватно птице налик сови. Крушколико обликована бедра животиње прекривена су уплетеним спиралама и тачкастом гранулацијом, а њихове ноге су везане као у стилу закачених животиња. Тај стил почетком X века полако истискује '''млађи стил јелинге''' (око [[950]]. - [[1050]].) у коме доминира енглески мотив тзв. «велике животиње» (почетни стадијум овог мотива јавља се, према Ј. Бредстеду, на каменом крсту из IX века у цркви Св. Алкмунда у Дербију). Тај стил се, потпуно формиран јавља у Скандинавији први пут на чувеном рунском камену краљевског гроба у Јелингеу у сев. Јиланду. Овај декоративно скулптурални камен је наредио да се подигне око [[980]]. године дански [[краљ]] Харолд Гормусон као споменик својим родитељима. У рунском запису на једној од три страна краљ се хвали да је освојио Данску и Норвешку и да је Данце хришћанизовао. На чеоној страни камена исклесан је, формално и иконографски - у уметности раног Средњег века у Скандинавији сасвим посебан, најстарији приказ распетога Христа. Христово тело сапето је орнаменталним плетером, имитирајући сличан манир приказивања распећа у ирским раним илуминацијама. (Евангелистар из Ст. Галена). На камену је још приказана и маркантна «велика животиња» налик на грабљивца са спирално стилизованим зглобовима, канџама у облику полумесеца и троугластом главом грифона. Језик, реп и креста завршавају се неком врстом палмете. Око животиње се обмотала велика [[змије|змија]] која јој даје изразито нордијско иконографско обележје. Сама животиња, несумњиво, води порекло од [[Лав]]а-грифона из византијске или оријенталне уметности. Остаје, међутим отворено питање како је тај тип животиње дошао на север Европе, да ли директно с подручја око Црног мора или посредно, из енглеске уметности. Такав лик појављује се све до пропасти викиншке орнаментике, а поново се јавља у различитим варијантама кроз цео XI век (викиншка кутија за [[накит]] нађена у ризници катедрале Камину, а нешто касније на [[бронза]]ној заставици из '''Седерала''' у Шведској, а у једној модификованој верзији на довратку старије дрвене цркве у Урнесу у Шведској. Скандинавски археолози ову последњу фазу стила називају '''мамен''', а типичан пример је бојна секира из једног тумула у Мамену на полуострву Јиланд. '''Стил маммен''' један је од исходних тачака каснијег '''урнес стила'''. Рунски камен непознатог викинга из времена око [[1030]]. године, откривен [[1852]]. на гробљу светог Павла у [[Лондон]]у (Гилдхал), јасно илуструје ову касну фазу млађег стила јелинге. С леве стране камена је приказ «велике животиње», а с десне дански рунски натпис. Већ велики камен из Јелинга показује да викиншка уметност Средњег века напушта чисту орнаментику, а постепено преузима реалистички приказ као темељни утицај Средње и јужни Европе. Треба узети у обзир да викиншка уметност, осим изворног животињског [[мотив]]а користи и друге мотиве у чији круг утицаја долази. То су нпр. '''чворасти троплет''' са балчака [[мач]]а из Липехнеа (сада у Штатлихе музеју у [[Берлин]]у) и вегетативни украс оријенталног порекла (сребрна огрлица из Вернбија у Шведској - музеј у Стокхолму). Истовремено продире у викиншку [[уметност]] и англосаксонска акантова витица.

 

 

 

== Литература ==