Метафизичко сликарство — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Робот: додато {{Commonscat|Metaphysical art}} |
м Робот: обликовање ISBN-а |
||
Ред 2:
'''Метафизичко сликарство''' ({{јез-лат|pittura metafisica}}) је уметнички покрет који су основали италијански сликари у [[Ферара|Ферари]] [[1917]]. године, а који се одликује визуелним приказивањем онога што је ван домашаја чула, тј. ван физичког света. <ref>Conway Morris, Roderick, De Chirico: "Painting Landscapes of the Mind'', ''International Herald Tribune'', Feb 11 2007</ref>
Настао је при сусрету четворице уметника: [[Đorđo de Kiriko|Ђорђа де Кирика]], Карла Караа, Алберта Савинија и Филиппа де Пииса 1917. године, а наредне године им се придружује и Ђорђо Моранди. Ти уметници сами себе дефинишу као метафизичари, односно верују да виде оно што је изван физичке стварности. <ref>Cowling, Elizabeth; Mundy, Jennifer (1990). ''On Classic Ground: Picasso, Léger, de Chirico and the New Classicism 1910–1930''. London: Tate Gallery. {{page|year=|id=ISBN 978-1-85437-043-
Њихова дела, чије значење често остаје тајанствено, саопштавају осећај нестварности, ишчекивања необичног догађаја, призивају тишину и сан. Метафизичке слике су узнемирујуће јер их прожима истовремено очаравајуће и одбојно расположење. Ништа од онога што је насликано није онако каквим се чини: предмети се постављају један уз други без логичког смисла, а односи који их повезују остају непознати. У техничком погледу беспрекорне, метафизичке слике не теже томе да буду провокативне попут [[Дадаизам|дадаистичких]], већ нас упозоравају да нас и неживи предмети могу увући у чаробни круг, у зачарану непокретну димензију (ван историје). Група се распада [[1920]]. године.
Италијан Ђорђо де Кирико (1888-1978.) се с правом назива пиониром надреализма. С крајње реалистичном увјерљивошћу сликао је амбијенте градова осветљене јарком светлошћу, оштро оцртаних бридова класичних грађевина, потпуно пустих и ненастањених с дугим сенкама (понекад у супротности са извором светлости - као у сновима) а емотивно подсећа на изгубљеност и отуђеност човека у савременом животу и свету. То је један безосећајан свет, саздан од екстремно строгих и хладних облика - својеврсна "носталгија бесконачног", ако и постоје људи на њима - они су лишени емоција и представљају само лутке. На његовим сликама време је заустављено, а илузија и реалност су заменљиви. Око 1910. у Ферари, удружио се са сликаром Карлом Караом, а своје сликарство тајанствених и зачараних простора назвали су метафизичко сликарство, што значи "са оне стране физичког".<ref>Cowling, Elizabeth; Mundy, Jennifer (1990). ''On Classic Ground: Picasso, Léger, de Chirico and the New Classicism 1910–1930''. London: Tate Gallery. {{page|year=|id=ISBN 978-1-85437-043-
== Извори ==
| |||