Википедија

Српскохрватски језик — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене 178.221.28.63 (разговор) на последњу измену корисника Lackope
Нема описа измене
Ред 33:
}}
[[Датотека:Serbo croatian language2005-sr.png|мини|300п|Подручје на коме апсолутна или релативна већина становника говори српскохрватски језик (2005. година)]]
'''Српско-хрватски језик''' је јужнословенски језик и примарни језик у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Ради се о плурицентричном језику са четири узајамно разумљивим стандардизованим варијететима.
'''Српскохрватски језик''' ('''хрватскосрпски''', '''хрватски или српски''', '''српски или хрватски''') је стандарднојезичка форма настала из [[Српски језик|српског]] и [[Хрватски језик|хрватског језика]], која је постојала у СФРЈ између [[1945]]. и почетка [[1990е|деведесетих година]] [[20. век]]а, када су се језичке норме поново одвојиле. Условно се може рећи да је ова стандарднојезичка форма постојала од половине [[19. век]]а. Српскохрватски је био један од три службена језика [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]], а његов простор дефинисао се као простор новоштокавског наречја, од [[призренско-тимочки дијалект|торлачког]] најјужнијег дела јужне Србије на југоистоку до [[кајкавски језик|кајкавског]] [[Хрватско Загорје|Загорја]] у Хрватској на северозападу, изузевши чакавске делове [[Далмација|Далмације]] и [[Истра|Истре]].
 
Јужнословенски дијалекти историјски су формирали континуум. Турбулентна историја на простору Јужних Словена, нарочито услед ширења Отоманског царства резултовала је стварањем разних дијалеката и верских разлика. Услед миграција становништва, штокавски дијалекат постао је најраспрострањенији на западу Балкана ширећи се на простор који је припадао чајкавском и кајкавском дијалекту. Срби, Хрвати и Бошњаци се разликују у верској припадности и историјски су били део различитих културалних циклуса иако су живели једни поред других под владавином страних окупатора. Током тог периода, језик је ословљаван разним именима попут словенским и илирским или у складу са регионом са српским, хрватским и босанским.
 
Српско-хрватски је стандардизован средином деветнаестог века Бечким књижевним договором од стране српских и хрватских писаца и филолога, деценијама пре него што је успостављена југословенска држава. Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на истом штокавском под-дијалекту, источно-херцеговачком. У двадесетом веку, српско-хрватски је био званични језик у Краљевини Југославији под именом српско-хрватско-словеначки и касније у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Распад Југославије довео је до различитих ставова по питању језика тако да је дошло до расцепа језика на основу етничких и политичких разлика. Након распада, босански језик је на тај начин постао званична норма у Босни и Херцеговини и тренутно постоји покрет за кодификацију посебне црногорске норме. Стога, српско-хрватски језик се назива етничким именима српским, хрватским, босанским, црногорским и понекад буњевачким.
 
Попут осталих јужнословенских језика, српско-хрватски има просту фонологију од пет самогласника и двадесет и пет сугласника. Граматика се развила првобитно из прасловенског језика са комплексним променама задржавши систем од седам падежа по којим се мењају именице, придеви, заменице и бројеви. Глаголи се мењају по временима. Српско-хрватски језик толерише различит распоред истих речи мада уобичајен распоред је субјекат, предикат и објекат. Може бити писан на српској ћирилици или Гајевој латиници са тридесет слова са одговарајућим гласовима. Ортографија је веома фонемична у свим нормама.
 
== Назив језика у социјалистичким републикама ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Српскохрватски_језик”