Надлак — разлика између измена

Најранији запис о месту је из 1231. године, и зато се сматра да је насељено у 13. веку. Од 15. века то је посед српске властелинске породице Јакшић, чији су се представници Стефан и Димитрије истакли у пограничним бојевима са Турцима. Због заслуга за Угарску, краљ Матија им је поклонио крајем 1464. године огроман посед звани Надлак, са припадујућим селима (30). Замак у Надлаку је по једном наводу, остао од Матијиног оца "Сибињанин Јанка" тј. Јаноша Хуњадија. По другом наводу, Јакшићи су се насели за стално у Нађлаку, где су подигли свој дворац са кулом, и опколили га "прошћем". Тај посед су прижељкивали "отимали" многи мађарски племићи, понајвише Чаки.<ref>"Време", Београд 17. март 1940. године</ref> Стефанов син Марко и Димитријев син Петар наследили су очеве, и сваком од њих је припала половина имања и самог града Нађлака. Народ је томе посветио пажњу, а народни певач спевао познату епску песму "Диоба Јакшића". У Надлаку је 25. маја 1506. године војвода Марко Јакшић, написао хрисовуљу за манастир Хиландар. Надлак се помиње током сељачке буне Ђерђа Доже 1514. године. Темишварски жупан Батори и чанадски владика Чаки, после војног успеха против "простака" (побуњених сељака) дошли су код Јакшића у Нађлак, да прославе победу. Међутим вођа побуњеника против властеле Ђорђе Сикулски (Дожа!) у току ноћи се приближио и опколио дворац. Батори и домаћини Јакшићи успеју да се извуку и побегну, а Чаки буде ухваћен и распет издахне.<ref>"Нова искра", Београд 1901. године</ref> Након што је место и дворац уништио кренуо је Дожа изненада одатле са својом крсташком војском, у којој је било много Раца (Срба).<ref>"Српски летопис", Будим 1857-1858. године</ref> Јакшићи су повратили и обновили Нађлак, и даље наставили да насељавају придошлице Србе из свих српских земаља. Јакшићи су 1526. године учествовали у Мохачкој бици, где је страдао један од браће. Српски великаш Марко Јакшић је имао двор у "Нађлаку" 1527. године. Тада се код њега, као присталице краља Запоље, мађарски војсковођа Петар Перињи склонио, и остао прикривен недељу дана, бежећи пред царом Јованом. Било је то након битке код варошице Суљоша, када је сељачки цар Јован Запоља предводник Срба сељака, коначно "сатро" Перињија, а много бојара мађарских страдало.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 28/1870. године</ref> Турци су 1529. године упали и опустошили "Јакшићеве дворе" и имање Нађлак. Због скупе оправке града Марко је запао у велике дугове, због чега је имање "заложио" својој жени. Тако је породично добро доспело у руке Јакшићеве жене Поликсене богате Римљанке. Марко и Поликсена су имали само женску децу, седам кћери. Зато су после Маркове смрти (1537) водили парнице око власништва Нађлака, његова млађа сестра Ирина и синови брата Петра. Најмлађи Петров син Јован који се образовао у Лајпцигу, преотео је 1841. године од "стрине" подруме у које је ускладиштио своје вино. Али, између 1539-1547. године умрла су сва три синовца Маркова, без порода и тако је замрла мушка страна лозе "племенитих" Јакшића. Турци су први пут заузели Нађлак 1551. године. Касније, за време аустријско-турског рата 1695. године, након великих борби од вароши Нађлака остала је пуста тврђава, са три у пожару страдале цркве - католичком, евангелистичком и православном.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref>

 

 

 

== Црква и школа==