Уздин — разлика између измена

{{Насељено место у Србији

}}

 

== Географски положај ==

Уздин је сеоско насеље панонског типа. Правоугаоног је облика са истуреним деловима на југу према средишту општине Ковачица. Улице су широке и секу се под правим углом. Коловози су асфалтирани у већем броју улица. Између изграђених тротоара и коловоза простиру се травњаци и цвећњаци. Улични дрвореди и парк у центру насеља одају изузетан естетски изглед насеља.

 

Између 1660. и 1719. на локацији данашњег места Уздина, налазила су се два блиско удаљена српска места: Велики и Мали Уздин.<ref>Срета Пецињачки: "Панчевачки дистрикт 1717-1773.", Нови Сад 1985.</ref> По аустријском попису из 1716. Велики Уздин је имао 30 кућа, а Мали Уздин само 10. Иако су становници ослобођени од Турака, због високих намета нове државе, сви су се раселили. Остале су иза њих две пустаре истих назива као и села, погодне за испашу стоке. Средином 18 века ово насеље се помиње као пустара Бечкеречког округа под именом Велики и Мали Уздин, биле у власништву ерарских поседа, и издаване у закуп. Годинама је Мали Уздин држала у аренди породица Јеминовић из Опова. Затим је 1742. део пустаре суседна општина Томашевац закупила предију "Мали Уздин" за 20 ф. Године 1767. ту пустару деле у закупу Уздинци и Томашевчани. Формирањем војне границе [[1767]]. године насељава се једна чета 12 пука немачко-банске граничне пуковније на пустари, где је сада село Падина. Деценију касније уследило је пресељење на пустару близу реке Тамиша. Царски ревизор Ерлер констатује 1774. године, да се насеље зове Падина или Уздин, у Тамишком округу, граничарског статуса са већинским румунским становницима. Мали Уздин је тада још увек само пустара.<ref>Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године</ref> Поновним насељавањем уздинских пустара од 1767. године највећи део становништва чине [[Румуни]]. Срби становници околних места противили су се том насељавању, јер су били колонизовани проблематични људи. Међу Уздинцима је заиста постојало неколико породица на лошем гласу , које су се бавиле криминалом (као занатом) тзв. "бекери". Бекери су починили много злочина у околини, имали су "дебели досије", и са њима су се власти тешко носиле.<ref>"Застава", Нови Сад, 16.09.1898.</ref> Неповерење између локалних Срба и Румуна је било на врхунцу у лето 1848. године. обележено бројним инцидентима.<ref>"Идворски протокол 1848-1849", Рукописна збирка Матице српске, Нови Сад.</ref> Због не пристајања Уздинаца Румуна да се прикључе српском покрету 1848. године, Срби под Дракулићем из перлеског војног логора напали су и опљачкали - покорили Уздин, 21. јула те године.<ref>"Der Ungarn", Pest 28.07.1848.</ref>. Уздинац Аћим Бура предао се 23. новембра 1848. године непријатељу код Томашевца - приступио Мађарима. Због тога је од стране Срба у томашевачком логору био пред војним судом осуђен за издају и стрељан. Приликом [[Аустријско-турски рат (1787—1791)|Аустро-турског рата]] [[1788]]. део ове јединице страда. За време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]] 1848-1849 г. становништво Уздина морала је привремено да избегне пред Мађарима. Након укидања банатске војне границе Уздин је ушао у састав ковачичког среза, Торонталске жупаније. Државна жупанијска власт је 1888. године у оквиру мађаризације дало општини нови назив - Uj Ozöra.

 

 

Постанак новог насеља Уздина је у уској вези са постанком војне крајине, која је бранила Банат, имајући за границу [[Дунав]], од [[Тител]]а до Оршаве и Карансебеша, и која је била брана за даље надирање Турака. Аустријски маршал Франческо је 1724. године, поред Срба, колонизирао и [[Румуни|Румуне]], који су се бежећи испред Турског јарма, спуштали преко Трансилванских алпа у плодну Банатску равницу. Колонизовано румунско становништво прво је насељено на месту данашњег места (тада пустаре) Падине око 1767. Прелазак на данашњу локацију села Уздина, уследио је због неповољних услова за живот (недостатка воде) 1776.<ref>Срета Пецињачки: "Граничарска насеља Баната (1773-1810)", Нови Сад 1985.</ref>

 

 

 

Становништво је углавном било румунске националности и бавило се пре свега сточарством и земљорадњом. Немци су били углавном занатлије, ређе трговци. Трговином су се бавили уједињени Срби и Цинцари, а касније и Јевреји.

Срба је међутим било од оснивања села, тек неколико процената, али то су били богати и напредни људи - сложни трговци.<ref>"Tibiscus", Uzdin 9/2003.</ref> Најпознатији у тој српској трговачкој групи у Уздину је [[Тодор Максимовић]],<ref>Oameni de seama ai Banatului VII, Drobeta Turnu Severin 2005. str.105-111.</ref> који је са супругом Аном, при Матици српској у Новом Саду 1883. основао:"Задужбину Тодора и Ане Максимовић". Реч је о стипендијском фонду за два студента, чије је Основно писмо донела Матица српска 1906.<ref>Родољуб Маленчић: "Прича о Матици српској", Нови Сад 1998.</ref> Уздински трговац Јован Георгијевић је био најчитанији у селу, јер је у првој половини 19. века најпознатији, редовни купац неколико десетина наслова књига у Панчеву. Његов син (или синовац?) Георгије Георгијевић рођен 1814. године, направио је војничку каријеру, коју је крунисао генералским чином у аустријској војсци.

 

 

Уздин данас као ни у целом Ковачичком срезу није било приватне велепоседничке земље. Једино је општина Уздин имала нешто више земље (ужи максимум 100.[[јутро|кј]].) која је била погодна за ексропроприкацију у сврхе аграрне реформе. Тако је, већ по ступању на снагу претходних одредби за припрему аграрне реформе (10. априла 1919. године)<br /> Министарство за аграрну реформу издавало мештанима Уздина земљу у закуп (као закуподавац) где је у почетку као новчана јединица плаћања била круна. После дужих преговора са општинским властима, у Уздину, крајем [[1924]]. године донета је одлука да досељеници из Мађарске подигну себи нову колонију на Уздинском [[пашњак]]у површине од око 60 катастарско јутро. Оваквој одлуци аграрних власти супротставили су се и мештани и општинске власти Уздина. У атару Уздина 1924. године никло је мало село, колонија Срба оптаната из Мађарске и колониста из краљевине, које је добило име [[Путниково]].

Бројни трговци пре свега Срби и Цинцари су средином 19. века трговали на велико и извозили храну лађама. Товарене су лађе житарицама на Тамишу,које су затим носиле товаре низ Тамиш до Панчева, па уз Дунав и Саву до Хрватске. По једном извештају из 1859. године забележено је 7 "купеца" или трговаца храном. Године 1869. постојало је јако Трговачко удружење у Уздину, које чине окупљени трговци различитих нација.

 

 

Уздин је типично војвођанско насеље у којем основно занимање становништва чине [[ратарство]] и [[сточарство]]. Пољопривредна производња је организована на индивидуалним и друштвеним поседима. Упоредо са ратарском и сточарском производњом, изградњом [[рибњак]]а становници Уздина остварују и успешну производњу слатководне рибе. Велико пространство шуме и питома река [[Тамиш]] пружају веома повољне природне услове за даљи развој [[лов]]а и [[риболов]]а, за развој ловног и риболовног, излетничког, транзитног туризма.

==== Културни живот ====

 

Уздинске наивне сликарке Ануика Маран, Флорика Пуја, Марија Балан, Флорика Кец, Софија Доклеан, Мариоара Моторозеску, Ана Онцу, Виорика Лепуре, Софија Јонаску, Ануца Долама, Стелута Царан, Стелута Ђура, Петру Мезин…достигли су највећи домет у наивном сликарству и своја платна излажу у највећим светским галеријама. Ове вредне и успешне сликарке до сада су излагале у бројним европским и светским градовима и метрополама: [[Њујорк]], [[Вашингтон]], [[Мадрид]], [[Минхен]], [[Венеција]], [[Гетеборг]], [[Милано|Милан]], [[Темишвар]], [[Беч]], [[Рим]], [[Стокхолм]], [[Београд]], [[Загреб]]...

 

== Демографија ==

 

Ово насеље је углавном насељено [[Румуни]]ма (према попису из [[2002]]. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.