Иво Андрић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 22:
[[Датотека:House of Ivo Andric.JPG|Родна кућа Иве Андрића|мини]]
 
'''Иво Андрић''' ([[Долац (Травник)|Долац]], [[9. октобар]] [[1892]] — [[Београд]], [[13. март]] [[1975]]) био је српски и југословенски [[књижевност|књижевник]] и дипломата [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]].{{#tag:ref|Види<ref>Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.</ref><ref>[http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1961/press.html The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy]</ref><ref>Na Drini ćuprija; [[BIGZ]], Beograd, Beleška o piscu. {{page|year=|id=ISBN 86-13-00077-0|pages=381—382}}</ref>|group=lower-alpha}} Године 1961. добио је [[Нобелова награда за књижевност|Нобелову награду за књижевност]] „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“.<ref>{{cite web|url=http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1961/|title=The Nobel Prize in Literature 1961|work=nobelprize.org|date=|accessdate=18. 3. 2012}}</ref> Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног националистичког покрета [[Млада Босна]] и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском [[Грац]]у је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у [[Рим]]у, [[Букурешт]]у, Грацу, [[Париз]]у, [[Мадрид]]у, [[Брисел]]у, [[Женева|Женеви]] и [[Берлин]]у.<ref>{{cite web|url=http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=786|title=Иво Андрић - Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости“, фељтон, мај 2012)|work=[[Вечерње новости]]|date=23. 4. 2016|accessdate=23. 4. 2016}}</ref> Био је члан [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]] у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа [[На Дрини ћуприја]] и [[Травничка хроника]], [[Проклета авлија]], [[Госпођица (роман)|Госпођица]] и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време отоманске власти.
 
У Београду је основана [[Задужбина Иве Андрића]], прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве [[тестамент]]арне воље, сваке године додељује се [[Андрићева награда]] за причу или збирку прича написану на [[српски језик|српском језику]].
Ред 59:
{{цитат|Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.}}
 
У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман [[Травничка хроника]], а крајем 1944. године окончава и роман [[На Дрини ћуприја]]. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман [[Госпођица (роман)|Госпођица]].<ref>{{cite web|url=http://www.ivoandric.org.rs/html/gospodjica.html|title=Иво Андрић - Госпођица|work=ivoandric.org.rs|date=23. 4. 2016|accessdate=23. 4. 2016}}</ref>
 
=== Након рата ===
Ред 85:
Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији [[реализам (књижевност)|реализма]] [[19. век]]а, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену [[ирационализам|ирационализмом]], конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице ([[Муслимани (народ)|Муслимани]], [[Јевреји]], [[Хрвати]], [[Срби]] – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.
 
'''Трећа фаза''' обележена је обимнијим делима, романима ''[[На Дрини ћуприја]]'', ''[[Травничка хроника]]'', ''[[Госпођица (роман)|Госпођица]]'' и недовршеним делом ''[[Омерпаша Латас (књига)|Омерпаша Латас]]'', као и приповетком ''[[Проклета авлија]]''. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа ''Знакови поред пута'' (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.
 
=== Андрић о уметности ===
Ред 159:
* ''[[На Дрини ћуприја]]'', роман, 1945.
* ''Деца'', збирка приповедака
* ''[[Госпођица (роман)|Госпођица]]'', роман, 1945.
* ''[[Травничка хроника]]'', роман, 1945.
* ''На Невском проспекту'', 1946.