Академизам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ознака: уређивање извора (2017) |
|||
Ред 18:
Други би опет применили појам академизам на снажан и јединствен стил настао у Француској у и око Краљевске академије сликарства и вајарства, основане [[1648]]. године на иницијативу краљевог канцелара Сегјеа и сликара [[Шарл л’Бран|Шарл л’Брана.]] Од [[1671]]. године на Академији је вођена жива полемика око тога да ли у слици треба да преовладава [[боја]] или [[цртеж]], односно између присталица [[Никола Пусен|Пусена]] (пусениста) и присталица [[Рубенс]]а (рубенсиста). Период који следи превласт л’Бруновог критеријума уистину се и не би могао окарактерисати као академизам. Иако су [[естетика|естетске]] норме остале практично исте, и иако су многи сликари остали верни [[рационализам|рационалистичком]] духу [[17. век]]а, на Академији се јавила струја здравог духа иновације. Већи број академија које су сукцесивно отворене у провинцијама широм Француске су се заснивале на моделу париске Академије. И други главни градови Европе су убрзо кренули истим стопама: Академија у Антверпу, коју је [[1663]]. године основао [[Филип IV од Шпаније|Филип IV]]; Академија у Берлину основана [[1697]]. године; [[Краљевска академија лијепих умјетности Сан Фернандо|Академија Сан Фернандо у Мадриду]], коју је још планирао [[Веласкез]] а коју ће [[1752]]. године основати [[Филип V од Шпаније|Филип V]] и вајар Ђовани (или Хуан Доменико) Оливјери; Краљевска академија у Лондону, коју ће [[1768]]. године основати [[Џорџ III]] и сликар Сер [[Џошуа Рејнолдс]] уједно и њен први председник. Све ове институције су органозовале изложбе и предавања по врло сличној линији, мада ниједна од њих не заслужује придев ’академизам’ као омаложавајући епитет, односно онако како га је [[1793]]. године употребио Луис Давид, када је од краљевског Савета затражио да се Краљевска академија у Паризу укине.
Почетком [[19. век]]а, када се укус публике окренуо [[неокласицизам|неокласицизму]], Академија је била врло невољна да прихвати [[романтизам]] и [[реализам (уметност)|реализам]]. Ипак, сликар као [[Ежен Делакроа]], а кога су њетове колеге годинама избегавале, седам година пре своје смрти, добио је место на Академији које је Хиполит Деларош држао пуне 24 године. С друге стране, у другој половини 19. века, чланови Института који су заузимали почасна места у Школи лепих уметности, контролисали су доделу награде за боравак и стипендију у Риму и бирали уметнике који ће излагати на годишњем Салону. Они су увели један декадентан режим који се базирао на рестриктивним учењима и застарелим традицијама, оштро осуђујући било каква независну активност. Сликари као што су [[Клод Моне|Моне]] и [[Пол Сезан|Сезан]] су систематски одбијани од стране комисије Салона, што је довело до појаве епитета ”проклети сликари” (paintres maudits), односећи се на све оне сликаре које је Салон одбијао. Још неко време, конвенционалисти (или ”упеглане кошуље”, како су их прозвали ови други), су наставили да добијају награде и скупље продају своја дела у односу на оне који су излагали у Салону одбијених. Тренирали су своје ученике да имитирају њихова дела, уместо да развијају властити стил, тако да су зидови у делу Салона посвећеном француским уметницима били препуни копија и реплика дела представника класичног академизма као што су [[Вилијам-Адолф Бугро|Вилијам Бугро]] и Леон Бона. Школа лепих уметности у то време је заиста заслужан носилац историјског академизма, међутим тај период у историји уметности више није довољно занимљив данашњој публици да би био ексклузивни носилац епитета ”академизам”.
== Референце ==
| |||