Двобој — разлика између измена

'''Двобој''' је врста разрачунавања, два лица наоружана каквим смртоносним оружјем (мачевима, револверима и сл.), по строго утврђеним правилима и у присуству сведока, у једној затвореној историјској целини, у којој се кривица доказивала мимо суда. Како владари кроз векове, нису волели да се њихови потчињени убијају, они су на разне начине озаконила двобој, као облик заштите части, желећи тиме да правилима подведе под контролу већ постојећу праксу двобоја. А тај свет склон двобоју по традицијама, пореклу, наслеђу, инкорпорираности у официрски сталеж, образовању и великом броју обичаја, уклапа се у слику друштава из доба монархија, где је краљ био средиште политичке власти. А у тој монархији су виши друштвени редови (укључујући и официрки кор) били за двобој, јер су били спремнији да на коцку не стављају само угодности живота и имовину, већ и сам живот, док средњи слојеви (сеоски поседници и грађанство) за то нису били.<ref>''„Г. Ст. Протић о двобоју“'', Политика, 6–19. фебруар (1905). стр. 3.</ref>

 

Двобој има дугу историју у свету. Постојао је кроз векове у скоро свим светским културама и традицијама. О борбама два појединца за време битака

говори се у Старом завету, Илијади, нордијским сагама и бројним средњовековним записима. Двобој је и велика тема светске књижевности. Први пут је овај агресивни чин, помиње у једном акту, из 501. године краља Бургундије Гундобад, господар Западног римског царства између 472. и 473. године, а затим краљ Бургундије (другог Бургундског краљевствг) између 473. и 516. године.<ref>Cited in C.D. Gordon, ''The Age of Attila: Fifth-Century Byzantium and the Barbarians'' (Ann Arbor: University of Michigan, 1966),</ref><ref>Drew, The Burgundian code: book of constitutions or law of Gundobad (Philadelphia: University of Pennsylvania, 1972)</ref>

На простору данашње Србије двобоји су опевани у народном песништву. Двобој над двобојима“ српског народног песништва је мегдан Краљевића Марка и Мусе (Арнаута) Кесеџије.<ref>Караџић, Вук, „О Марку Краљевићу и Муси Кесеџији“, у: Народна српска пјесмарица (посвећена Јернеју Копитару, царско-краљевском придворном библиотекару и цензору у Бечу), Ј. Шнирер, Беч (1815). стр. 114–124.</ref> Код ових двобоја обично је била реч о ратним двобојима или о „мирнодопским“ двобојима одржаваним на широком простору балканске војне границе, где је цео живот имао ратничко обележје. Пример за један такав двобој био је и двобој на Тичару одржан пред бројним сведоцима: Карађорђем, српским и турским војним заповедницима и супротстављеним војскама. На основу описа тог двобоја може се сазнати да је основна структура ратног двобоја скоро истоветна са мирнодопским (увреда, усмени позив, пријем позива, двобој — пред сведоцима).<ref>Павловић, Гојко [судски капетан 1. кл.], ''О двобоју, Београд 1903,'' pp. 5, 9.</ref>

;Двобој због личне увреде