Двобој — разлика између измена

1.234 бајта додата ,  пре 4 године
 
На простору данашње Србије двобоји су опевани у народном песништву. Двобој над двобојима“ српског народног песништва је мегдан Краљевића Марка и Мусе (Арнаута) Кесеџије.<ref>Караџић, Вук, „О Марку Краљевићу и Муси Кесеџији“, у: Народна српска пјесмарица (посвећена Јернеју Копитару, царско-краљевском придворном библиотекару и цензору у Бечу), Ј. Шнирер, Беч (1815). стр. 114–124.</ref> Код ових двобоја обично је била реч о ратним двобојима или о „мирнодопским“ двобојима одржаваним на широком простору балканске војне границе, где је цео живот имао ратничко обележје. Пример за један такав двобој био је и двобој на Тичару одржан пред бројним сведоцима: Карађорђем, српским и турским војним заповедницима и супротстављеним војскама. На основу описа тог двобоја може се сазнати да је основна структура ратног двобоја скоро истоветна са мирнодопским (увреда, усмени позив, пријем позива, двобој — пред сведоцима).<ref>Павловић, Гојко [судски капетан 1. кл.], ''О двобоју, Београд 1903,'' pp. 5, 9.</ref>
 
;Двобој због личне увреде
Подразумевали су се и двобоји који се не воде против непријатеља, већ због личне увреде, односно питања части. Иако су многи српски државни питомци студирали на немачким универзитетима, пракса студентских двобоја са рањавањем ''(Mensur)'', која се и данас негује у више земаља Европске уније, није прихваћена у Србији 19. века.
 
[[Датотека:Duel of Pushkin and d'Anthes (19th century).jpg|300px|мини|Дуел Пушкина са Дантесом из 1837.]]
С временом се стара традиција двобоја посредовала различитим европским правилима двобоја, у којима су због избегавања злоупотреба увођени све строжи протоколи.<ref>Thimm, Carl A., ''A Complete Bibliography of Fencing and Duelling,'' London 1896.</ref> Тако је нпр, двобој који је прописивао и [[Душанов законик]], забрањивао свађе за време војног похода, а за решавање личних спорова предвиђен је двобој у који други не смеју да се мешају (чл. 131 [220]), како се личне свађе не би изродиле у шире сукобе.<ref>Стојан Новаковић, ''Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354'', Београд 1878.</ref><ref>Новаковић, Стојан, „Стара српска војска“, [из Ратника, 1893], у: Народ и земља у старој српској држави, Београд (2002). стр. 99–100;</ref> Зна се за изазивање на двобој у Црној Гори по одређеном протоколу (слање јабуке),<ref> Петровић, Ж. П., „Прилози за проучавање двобоја у нашем народу“, Гласник Етнографског музеја у Београду, 3, 1928, стр. 106.</ref> укључујући и договор девера (сведока, секунданата) о правилима двобоја, пре свега да ли се противници боре до првог лакшег или тежег рањавања, или на живот и смрт. У Законику Петра I (1803) није био забрањен двобој, али је било забрањено од двобоја правити сукоб већих размера (чл. 21),<ref>Законик општи црногорски и брдски, 1789 (1803).</ref> што је поновљено и у Законику кнеза Данила (1855), где је забрањено присуство и самих сведока (чл. 40).<ref>Законик Данила Првог, књаза и господара слободне Црне Горе и Брдах, 1855</ref>
 
Потом се овакво решење спора две сукобљене странке (у коме се кривица доказивала поразом), раширило свуда по Европи. С временом двобој добија веће размер јер се изродио у провоциране и безразложне сукобе, првенствено, да би се противнику нашкодило или да би се доказала сопствена храброст, а мање да би се поразом доказала кривица. Овакве намере актера двобоја најбоље илуструју приче о двобојима из 19. века, које су везане за живот у салонима, пуним сплеткама, срцима и бесним тренуцима када се кроз игру и лично доказивање ишло у сусрет смрти. То најбоље илуструје незаобилазна сторија о песнику Александру Сергејевичу Пушкину: