Двобој — разлика између измена

2.308 бајтова додато ,  пре 4 године
команде признавале су искључиво на основу прецизно прописаних и веома стриктних правила. Ас француске авијације (са више од двадесет признатих победа) био је двадестогодишњи ваздухопловни потпоручник Петар В. Мариновић ''(Pierre Marinovitch, 1900–1919)'', унук Јована Мариновића (председника владе и министра) и праунук капетана Мише Анастасијевића.<ref>Глас Црногорца, 9. април 1911,стр. 2;</ref><ref>„Говор капетана Ђорђија Драговића на сахрани“, у: Глас Црногорца, 16. априла 1911, стр.2, „Јавна благодарност“, исто, стр. 6.</ref> На француском ратишту борили су се пилоти ловци, капетан [[Бранко Вукосављевић]] (касније први командант Српског ваздухопловства), Павле Матановић (са Цетиња), [[Михаило Маринковић]], поручник [[Тадија Сондермајер]] и капетан [[Миодраг Томић (пилот)|Миодраг Томић]].
 
== Двобој због личне увреде (мирнодопски двобој) ==
Двобој због личних увреда, мирнодопски двобој или судски двобој ({{jez-lat|Iudicium duelli}}) састојаосе у томе што се у недостатку других доказа остављало оружју да реши ко има право или не. Он се вршио до победе једне стране или до заласка сунца. На њега се могао позвати и оптужени и тужилац, а тврђење оног ко је у борби подлегао се сматрало неистинитим. Двобој се морао лично вршити, а само изузетно се допуштала замена, па је жену могао да замени муж а децу отац.
 
У свом „Речнику“ [[Владимир Јовановић|Владимира Јовановића]] (1871) оштро критикује „мирнодопски“ двобој, и указује на разлог постојања двобоја. {{цитат|Двобој постоји зато што би у погледу извесних увреда „редовно суђење могло [својом] јавношћу дати [целој] ствари облик много несноснији него што је сама увреда“.|}}
У прилог мирнодопским двобојима двобојима наводио се њихов васпитни и превентивни карактер. Тако се уврежило схватање да их треба одобрити, јер двобоји спречавају непристојност, бахатост, дрске испаде, неконтролисане туче, личне обрачуне и мучке нападе. Везу између учтивости и оружја сликовито приказује Никола Пашић у одговору на питање Светомира Ђукића (на Крфу 1917) да ли официр може позвати народног посланика на двобој. Заправо он му није одговорио, али ми је испричао ову анегдоту:
{{цитат|Ти си сигурно чуо за нашег старог, одличног политичара Јевремовића. Једанпут, пре доста година ми је говорио: Знаш, Никола, ипак је било добро наше старо време када су наши попечитељи долазили на седницу и сваки заденуо за појасом два јатагана, а озго, између њих кубурлију. Сви седе унаоколо на миндерлуку и сви учтиви.<ref>Светомир Ђукић МЕМОАРИ ГЕНЕРАЛА СВЕТОМИРА СВЕТЕ ЂУКИЋА – Књига 2 – Први светски рат</ref>|}}
 
== Види још ==
* [[Двобоји међу Србима с краја 19. и почетком 20. века]]