Константин VII Порфирогенит — разлика између измена

Питање четвртог брака још је дуго међутим узбуђивало византиски свет. Кад је маја месеца 912. г. Лав VI умро, све је заиста опет дошло у питање. Од тада па за седам година те две непријатељске амбиције ће стајати једна према другој, у борби: Зое, ватрена у одбрани свога царског достојанства, свога брака и свога сина, и патријарх Никола, не мање ватрен у тражењу одмазде, трудећи се да победе начела која је он бранио и да оствари своју вечиту жељу за влашћу.

То није било довољно да ублажи мржњу Николину. Он је хтео да се освети свима који су били узрок немилости у коју је пао и његовом прогонству, царици Зое, римском прелату, и самом покојном цару. У дугој представци коју је упутио папи Анастасију, он је изложио са свога гледишта цео ток четврте женидбе, износећи са увредљивом строгошћу понашање василеусово, кудећи са понижавајућим сажаљењем слабост Сергија III кога су преварили легати, дајући поуке Латинима, захтевајући нарочито неодложно да се поправе учињене саблазни. Он у четвртој женидби царевој није хтео да види ништа друго до разврат, нечисту везу, достојну једнога скота и стидну за људску природу; и ако је пристајао да се опрости мртвима, он је у накнаду тражио да се кривци који су још у животу, Зое и њен син, строго осуде. Цар Александар радио је у Риму у истом смислу. Он је мрзео сина свога брата, чији му је живот затварао путеве ка највишој власти; он је страсно желео да његово рођење огласи за незаконито; чак је помишљао, кажу, да се ослободи тога детета, које му је сметало, начинивши га евнухом; и с тешком муком су успели; ла га одврате од те свирепе намере. Срећом по младога Константина, Александар умре јуна месеца 913. г.; али пре но што ће умрети, постарао се да за председника намесничког савета одреди патријарха Николу. Знао је да може рачунати на првосвештеника да ће продужити његову политику и задовољити његову мржњу.

Док се Александар борио с душом, Зоја, увек; енергична, покушала је један смео испад; она се појавила у Светој Палати, изјавивши да хоће да види; свога сина, и да се разговара за самртником; мислила је да се тако дочепа власти. Никола нареди да је сурово отерају. Затим, да би се коначно ослободио те могуће супарнице, свемоћни намесник, највиши господар државе, издао је један указ којим забрањује царици приступ у царски стан, и одузима јој чак и титулу василисе; мало доцније, он је чак примора да уђе у манастир, и мислио је да ће тако у будуће бити мртва за свет. Али Зоја је била противница достојна патријарха. Из дна манастира где су је преко њене воље били затворили, она је само чекала прилику да упропасти свога супарника. И убрзо је нађе. Строгост са којом су намесници угушили побуну Константина Дуке, изазвала је велика незадовољства против њих; с друге стране, у двору, млади цар је тражио своју мајку. Требало се решити да је поврате: то је било у октобру 913. г.

Вративши се тако на место, она се тиме користи да своје људе понамешта на важне положаје; она удаљи љубимце покојнога цара Александра, које је он наместио у намеснички савет, затим, дрско, нападе на патријарха. Смела жена, као што је била, она је сасвим просто мислила да га да убити; Никола успе да умакне убицама, и склони се у Свету Софију и двадесет и два дана није смео да остави то неприкосновено склониште. Зоја је ликовала. Већ је помишљала да првосвештеника свргне и нудила је његово место Јефтимију; али се овај уклањао; Никола је, уосталом, још био моћан; ступише дакле у преговоре. Патријарх обећа да ће се у будуће бавити само црквеним пословима, да ће се одрећи владе у држави, да се више неће појављивати у двору док не буде позван; обавеже се да ће помињати Зое у званичним молитвама поред василеуса њеног сина, да ће је свечано прогласити за Августу. По ту цену он је добио потпуно помиловање за прошлост и право да задржи своје црквено достојанство. У тој борби за круну која се водила између Зоје и Николе, свештеник је био коначно побеђен (фебруара 914. г.).

Али ако је остала на двору, она је изгубила највишу власт. То је било 918. г.

У овим критичним околностима само је један човек изгледао способан да узме власт у своје руке. То је био патријарх Никола, који док је био у немилости није ништа изгубио од своје енергије и од своје амбиције. Њему се и сама Зоја у тренутку револуције, кад је њен љубимац подлегао, била обратила, као једином ослонцу који је могла наћи; њему је василеус поверио звање првога министра. Он је био на том месту кад се, марта месеца 919. г. подигао Роман Лекапен, заповедник флоте, а касније и таст цара Константина, дочепао се двора и владареве личности, очекујући блиски дан кад ће се придружити престолу, први од онога низа насилника који су више пута у току X века владали византиском монархијом под именом законитих василеуса.

Јуна месеца 920. г., колико да угоди Роману и да задовољи своју личну осветољубивост толико да оконча расцеп који је произишао из тетрагамије, патријарх обзнани чувени акт познат под именом „проглас слоге". Наједном свечаном скупу, грчка Црква, у присуству василеуса, Романа и Константина, прославила је повраћену слогу између присталица Николиних и Јефтимијевих. Помирење је извршено на рачун цара Лава VI. Црква је свакојако изузетно, допустивши тај чин, пристала да опрости, чак и да озакони четврту женидбу цареву; али се у толико више показивала непопустљива у одржању канонских начела, и строгим изразима је осуђивала бракове те врсте. „Сложно изјављујемо", рекли су главари цркве у својој пресуди, „да је четврта женидба ствар апсолутно забрањена. Ко год, се буде усудио да је закључи, биће искључен са сваке црквене службе, догод буде остао у наложништву. Оцеви пре нас пресудили су тако, и ми ближе одређујући њихову мисао, проглашујемо да је то дело противно свакој хришћанској установи.“ Са истом таквом строгошћу, првосвештеници су осудили и трећу женидбу. „Треба, говорили су, ишчистити ту срамоту, као што се чисти ђубре, кад је, уместо да буде бачено у један кут, растурено по целој кући". И тумачећи ове речи, патријарх Никола је победоносно писао папи да су, из обзира према царском величанству, милостиво поступали, али да је четврта женидба противна добрим обичајима и црквеној дисциплини.