Крсто Поповић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 61:
После [[Тринаестојулски устанак|Тринаестојулског устанка]], гувернер [[Алесандро Пирцио Бироли]] је за борбу против партизана тражио ослонац у четницима и у црногорским сепаратистима који су били у опозицији Дрљевићу.{{sfn|Пајовић|1977|p=115}} Поповић се, за разлику од Пламенца и Радовића, у то вријеме није јавно експонирао као сарадник Италијана.{{sfn|Пајовић|1977|p=121}} Како је имао велики углед у Катунској нахији и противио се Дрљевићевом крилу ЦФС, партизани су више пута од октобра до децембра 1941. покушавали да Поповића приволе на сарадњу, али безуспјешно.{{sfn|Пајовић|1977|pp=126-12}}
Поповић није прихватио италијански предлог да буде командант цјелокупне жандамерије, већ је тражио од Италијана стварање Црногорске војске, као савезнике у борби против партизана.{{sfn|Пајовић|1977|p=118}} Пирцио Бироли је прихватио овај предлог и Поповић је потписао споразум, који је на крају ипак одбила италијанска влада не дозвољавајући да у Црној Гори буде било какве војске осим италијанске.{{sfn|Пајовић|1977|pp=119-120}} У марту [[1942]]. године, Пирцио Бироли успијева да направи коалицију између четника и [[зеленаши|зеленаша]]. Под патронатом окупатора Црна Гора је подијељена на три сектора од којих један припада зеленашима, а друга два четницима [[Бајо Станишић|Баје Станишића]] и [[Павле Ђуришић|Павла Ђуришића]].{{sfn|Tomasevich|
[[Народноослободилачка војска Југославије|Партизани]] су га више пута позивали да им се прикључи. Иако су му два сина (Радован и Никола) била у партизанима одбио је све позиве и остао доследан својим увјерењима. Његови синови били су партизански борци од [[1941]]. године, а [[Никола Поповић (народни херој)|Никола]] је проглашен за [[народни херој Југославије|народног хероја]].
|