Десрбизација — разлика између измена

нема резимеа измене
[[Датотека:Herr von Kállay (Minister of Finance, Austria Hungary) 1899 Ede Ellinger.jpg|мини|250px|десно|Аустроугарски политичар [[Бењамин Калај]] (1839-1903), главни идеолог стварања посебне „босанске” односно „бошњачке” нације]]
[[Датотека:Pavelić, Artuković i Germogen 1003a.jpg|250px|десно|мини|Усташки поглавник [[Анте Павелић]], министар [[Андрија Артуковић]] и митрополит [[Гермоген Максимов]], поглавар "Хрватске православне цркве"]]
[[Датотека:Датотека:Dositheus II crop.JPG|250px|десно|мини|Расколник [[Доситеј Стојковић]], по рођењу Србин из Смедерева и јерарх [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], који се 1967. године самопрогласио за етничког "Македонца" и стао на чело расколничке "Македонске православне цркве"]]
 
Током [[Османско царство|османске]] владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на [[ислам]],{{sfn|Селимовић|2001|p=163-181}} чиме је отпочео процес њихове [[акултурација|акултурације]], која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.{{sfn|Селимовић|2017|p=119-138}} Овај процес је био посебно изражен на подручју [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]], где упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.{{sfn|Радовановић|1998|p=3-38}} Иако је део [[исламизација|исламизираних]] Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до [[идентитет]]ског отклона који је након [[Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу|аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине]] (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања "бошњачке" нације.{{sfn|Kraljačić|1987|p=}}
У јужним српским областима, након укидања [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] (1766) дошло је до покушаја [[хеленизација|хеленизације]] српских црквених установа од стране [[фанариоти|фанариота]] који су управљали [[Цариградска патријаршија|Цариградском патријаршијом]], што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања [[Бугарска егзархија|Бугарске егзархије]], која је постала средство за спровођење десрбизације и [[бугаризација|бугаризације]].{{sfn|Шешум|2013|p=73-103}} Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током [[Србија у Првом светском рату|Првог светског рата]], у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током [[Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|Другог светског рата]], у раздобљу од 1941. до 1944. године.{{sfn|Ракић|1988|p=55-59}}
 
У исто време, на подручјима под [[Хабзбуршка монархија|хабзбуршком]] влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем [[преверавање|преверавања]] православних Срба и њиховог преобраћивања на [[римокатолицизам|римокатоличку]] веру, услед чега је долазило до њихое постепене акултурације и [[мађаризација|мађаризације]] (у областима Угарске), одосно [[хрватизација|хрватизације]] (у областима Хрватске и Славоније).{{sfn|Гавриловић|1996b|p=111-126}} Један од Најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођавањеоднарођивање [[Жумберак (планина)|жумберачких]] Срба.{{sfn|Vukšić|2015|p=}}
 
Политика десрбизација, односно денационализације Срба попримила је [[геноцид]]не размере за време [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] (1941-1945), када је [[усташе|усташки]] режим на подручју [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] спроводио [[србофобија|антисрпску]] политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину [[Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској|покатоличити]] и [[хрватизација|похрватити]].{{sfn|Lukač|1988|p=53-85}} Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану [[Хрватска православна црква|Хрватску православну цркву]].{{sfn|Ђурић|1989|p=}} У исто време, на подручју [[Бачка|Бачке]] и [[Барања|Барање]],{{sfn|Mirnić|1967|p=143-153}} мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем [[мађаризација|мађаризације]].{{sfn|Голубовић|1987|p=91-129}}
 
Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, за време комунистичке власти у [[СФРЈ|Југославији]]. У раздобљу између два светска рата, [[Коминтерна]] се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] и стварање посебне ''црногорске нације'', тако да је истоветан став заузела и [[Комунистичка Партија Југославије]].{{sfn|Димић|2001|p=285}} Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања [[Народна Република Црна Гора|Народне Републике Црне Горе]] као федералне јединице у саставу нове [[Федеративна Народна Република Југославија|Југославије]] (1945), комунистички режим је озваничио посебну [[Црногорци (народ)|црногорску нацију]], чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и [[црногоризација|црногоризације]].<ref>[http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/rasrbljavanje-crne-gore-i-crnogorcenje-srba.html Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба]</ref> Слична политика спровођена је и на подручју новостворене [[Народна Република Македонија|Народне Републике МакедонијаМакедоније]], где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну [[Македонска православна црква|Македонску православну цркву]].{{sfn|Пузовић|1999|p=155-173}}
 
== Види још ==