Александар Керенски — разлика између измена

| име = Александар Керенски

| слика = Alexander Kerensky LOC 24416.jpg

| опис_слике = Александар Керенски

| пуно_име = Александар Фјодорович Керенски

| датум_рођења = {{датум рођења|1881|5|4}}

| место_рођења = [[Уљановск|Симбирск]]

| држава_рођења = [[Руска Империја]]

| датум_смрти = {{Датум смрти|1970|6|11|1881|5|4}}

| место_смрти = [[Њујорк]]

| држава_смрти = [[Сједињене Америчке Државе|САД]]

| народност =

| вероисповест =

| партија = [[Социјалистичка револуционарна партија]]

| универзитет = [[Државни универзитет у Санкт Петербургу]]

| професија =

| функција 1 = Министар правде [[Привремена влада (Русија)|Привремене владе]]

| избори 1 =

| крај функције 1 = Април 1917.

| претходник 1 =

| наследник 1 =

| функција 2 = Војни министар [[Привремена влада (Русија)|Привремене владе]]

| избори 2 =

| крај функције 2 =

| претходник 2 =

| наследник 2 =

| функција 3 = Министар-председник [[Привремена влада (Русија)|Привремене владе]]

| избори 3 =

| крај функције 3 = [[25. октобар]] 1917.

| претходник 3 = [[Георгиј Лавов]]

| наследник 3 =

'''Александар Фјодорович Керенски''' ({{јез-рус|Алекса́ндр Фёдорович Ке́ренский}}; [[Уљановск|Симбирск]], [[4. мај]] [[1881]] — [[Њујорк]], [[11. јун]] [[1970]]) је био руски револуционарни вођа, који је имао важну улогу у збацивању руске монархије. Био је други председник [[Привремена влада (Русија)|руске привремене владе]] у периоду од [[Фебруарска револуција|Фебруарске]] до [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]]. Био је председник владе од [[21. јул]]а -— [[8. новембар|8. новембра]] [[1917]]. године.

Керенски је дипломирао [[1904]]. године право на универзитету [[Санкт Петербург]]у. Своја политичка стремљења је показао рано бранећи противцарске револуционаре. Изабран је [[1912]]. у [[Државна дума Руске Империје|Думу]] као члан трудовика, умерене радничке партије. Био је бриљантан говорник и вешт парламентарни вођа, па је постао члан Привременога комитета Думе као вођа социјалистичке опозиције режиму цара [[Николај II Александрович|Николаја II Романова]].

Када је [[1917]]. године избила Фебруарска револуција Керенски је био један од истакнутијих вођа и био је изабран за потпредседника петроградскога совјета. Био је први министар правде у новоформираној [[привремена влада (Русија)|привременој влади]] коју је образовао кнез [[Георгиј Лавов]]. Када су совјети изгласали резолуцију којом су забранили да њихове вође учествују у влади Керенски се томе оштро противио. Иако та одлука совјета никада није формализована Керенски је дефакто добио изузеће, па је остао у влади.

Настала је криза прве владе 2.-4. маја око тајне ноте [[Павел Миљуков|Павела Миљукова]], којом се Русија поново враћала на почетне ратне циљеве. После те кризе Керенски је постао министар рата и имао је доминантан утицај у новоформираној коалиционој влади социјалиста и либерала. Под притиском савезника да Русија настави рат Керенски је покренуо офанзиву, која је позната као [[офанзива Керенског]]а. У почетку офанзива је била успешна, али онда је заустављена, па су Руси потиснути натраг снажном немачком контраофанзивом. Руска армија је тада претрпјела тешке губитке. Из многих инцидената, саботажа, дезертерства видело се да руска војска више нема вољу за борбом. Керенскога су много критиковали због његове либералне политике по којој су чланови револуционарних војничких комитета могли смењивати официре. Критикован је и због тога јер је укинуо смтрну казну и дозволио присуство револуционарних агитатора на фронту. Прва коалиција се распала [[2. јул]]а 1917. године по питању [[Украјинска Народна Република|украјинске аутономије]]. Након широко распрострањених нереда у Петрограду и [[Јулски дани|сузбијања бољшевика]] Керенски је постао председник владе. Немири су настали због офанзиве против Немачке, у којој су Руси поражени. Осим тога владала је немаштина. Око 20.000 наоружаних морнара је ушло у Петроград и захтевало да совјети преузму власт. Након [[Корниловљева афера|Корниловљеве афере]] крајем августа и оставке неколико министара Керенски је постао главнокомандујући руске војске. Та афера је представљала кључни фактор за успон [[бољшевици|бољшевика]]. [[Лавр Корнилов|Лав Корнилов]] је сматрао да бољшевици треба да се елиминишу, а изгледа да је видео прилику да сам преузме власт. Тада је бољшевичка Црвена гарда спасила Петроград и Керенскога. После те афере порасла је популарност бољшевика, а подршка Керенском и привременој влади је битно опала.

За време Корниловљеве афере Керенски је петроградским радницима разделио оружје, а до октобра је већина наоружаних радника пришла бољшевицима. [[Владимир Лењин|Лењин]] је одлучио да обори владу Керенскога пре планираних избора за руску уставотворну скупштину. Бољшевици су [[7. новембар|7. новембра]] [[1917]]. године извели [[државни удар]]. Влада Керенскога готово није имала никакве подршке у граду. Бољшевицима се супротставила само мања снага. Бољшевици су за мање од 20 сати преузели власт у догађају који је познат као [[Октобарска револуција]]. Керенски је испред бољшевика побегао у [[Псков]], где је сакупио лојалну војску за покушај поновнога заузимања Петрограда. Његова војска је успела да заузме [[Пушкин (град)|Царско Село]], али били су онда поражени код Пулкова. Керенски је једва успео да побегне. Неколико недеља се сакривао пре коначнога бега у Француску. За време [[Руски грађански рат|рускога грађанскога рата]] није подржавао ниједну страну.

Живео је у [[Париз]]у до [[1940]]. године и био је укључен у сталне свађе и спорове избеглих руских демократских вођа. Када је Немачка окупирала Француску побегао је у [[Сједињене Америчке Државе|САД]]. Када је Хитлер напао [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]] [[1941]]. године, Керенски је [[Јосиф Стаљин|Стаљину]] понудио помоћ, али није добио одговор. Касније је живео у Њујорку, а велики део времена је провео на универзитету у Стенфорду, где је предавао о руској историји и политици. Много је писао и суделовао у емисијама о руској историји и политици. Умро је у [[Њујорк]]у [[1970]]. [[Руска православна црква]] у Њујорку је одбила да га сахрани јер су га сматрали одговорним за пад Русије у руке бољшевика. [[Српска православна црква]] је исто одбила да га сахрани. Тело Керенскога је сахрањено у [[Лондон]]у у делу гробља за оне без религије.