Рудна — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 119:
Господари Николићи, који су постали једини власници Рудне, а касније су били "земљодршци Рудњански и Мацедоњски". [[Мацедонија]] је суседно место насељено искључиво Румунима, који су имали своју парохију. На страници једне књиге у списку пренумераната су уписани и Николићи. Јован пл. Николић је "Господар од Мацедоније" и члан Жупанијске скупштине, а Петар Николић је "Господар од Рудне" и у истој, Торонталској жупанији "вице-нотар".<ref>Ле Сажов: "Жил Блаз", превод, Београд 1843. године</ref>
Као племићи Николићи остварили су родбинске и друштвене везе са другим угарским племићима као и са српском династијом Обреновић. [[Јован Николић]](1810-1880) је био ожењен Савком (Јелисаветом) (1814-1848), кћерком српског књаза Милоша Обреновића. То је у ствари био адоптирани Јован Белчић, којег је усвојио племић Јован Николић, будући да је био без потомства.<ref>"Темишварски зборник"...</ref> Имали су "Николићи" три сина: Милоша, Феодора и Петра који су били активни у институцијама. [[Федор Николић]] је био најпознатији и најуспешнији потомак. Прво је неколико година био цивилни "адлатус" Босне и Херцеговине, затим краљевски комесар на српском црквено-народном сабору 1890-1897. године, и на крају био црквени председник у Пешти, где је и издавао кратко време "Српски лист".<ref>"Босанка вила", Сарајево 1903. године</ref> Александар пл. Николић од Рудне, бивши ц и к комесар на српском црквено-народном сабору, преминуо је 1897. године.<ref>"Српски сион", Карловци 1897. године</ref>
Вековима је племићка породица Николић са више синова - потомака, владала је својим поседом у Банату и обављала јавне и државне функције, вршећи истовремено и културну и националну мисију. Племство су стекли још давне 1694. године, аустријски баронат заслужио је Јован 1854. година, угарски баронат 1886. године. Предикат "от Рудне" и наследно чланство у угарском Дому магната добили су 1887. године, а пренос титуле и имена уз доделу новог предикта "од Обренова" било им је дато 12. августа 1905. године. <ref>Драгомир Ацовић: "Једна пропуштена прилика", чланак објављен у "Историјски часопис" Београд 1998-1999. године</ref> Почетком 20. века Николићев спахилук у Рудни има посед од 6300 кј. земље, а остали Срби још 1200 кј. Поред спахијског дворца који и данас мада оштећен постоји, подигли су на свом имању и породичну гробницу са капелом, уз коју и сад расте племенито дрво кедар (бор). У порту рудњанског храма пренет је надгробни споменик - пирамида подигнут након мађарске буне, спахиници Јелисавети, а који се налазио уз породичну капелу.
| |||