Марчанска епархија — разлика између измена

м
попуњавање шаблон Чишћење using AWB
м (попуњавање шаблон Чишћење using AWB)
{{bez_inlajn_referenci}}
{{чишћење|разлог=|датум=}}
{{Сређивање|||||Религија}}
[[Датотека:Marča Monastery.jpg|мини|д|270п|Здања бившег [[Манастир Марча|манастира Марче]], према каснијем стању из 1777. године]]
[[Датотека:Central europe 1572.png|мини|д|270п|Хабзбуршки делови Хрватске, Славоније и Угарске, након трских освјања, до краја 16. века]]
У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је [[1602]]. године манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око [[1609]], [[манастир Марча]] код Иванића, и [[манастир Лепавина]], око [[1636]], између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Хабзбуршком монархијом.
 
[[Марча]] је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је 1609. основао српски патријарх [[Јован Кантул]] за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. [[Вретанија]]), те је она тако називана све до почетка [[18. век]]а, али су је звали и марчанском и ускочком. Иако је епископ [[Симеон Вретања]] био постављен од стране патријарха Јована, на наговор и под притиском римокатоличког свештенства и војних власти отпутовао је [[1611]]. године у Рим на поклоњење папи. Пошшто је пристао да се поунијати, добио је условну потврду да буде бискуп "грчког обреда" чиме је положен камен темељац за настанак стогодишњих невоља за православне Србе у Хабзбуршким земљама. Међутим, по повратку из Рима, Симеон се нашао између две ватре. Са једне стране, државна власт и римокатолички бискупи су се надали да ће унија пустити корена у свештенству и народу, али убрзо се показало да је народ одлучан у намери да остане у православљу. Стога је Симеонова унија остала на речима, као његов појединачни чин. Временом се показало да ни он сам нема намеру да стварно спроводи унију у раздраженом народу.
 
Након његове смрти (1630), за новог марчанског владику је изабран [[Максим Предојевић]] (1630—1642) који је примио посвећење од српског патријарха и тиме потврдио опстанак православне марчанске епархије. И он је трпео притиске у циљу спровођења уније, као и његови наследници, који су упркос забранама налазили начин да приме посвећење од српског патријарха и православних епископа. Остали су постојани у православљу и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. До промена је дошло тек након уклањања владике [[Гаврило Мијакић|Гаврила Мијакића]] који је [[1671]]. године оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, те је стога затворен, а у тамници је и умро [[1686]]. године. Тада је државна власт онемогућила народ да изабере православног епископа и покушала је да му наметне правог унијату. То је био [[Павле Зорчић]] (1671—1685), који је био питомац римске пропаганде у Болоњи те је стога још у младости постао увјерени унијат. Такови су били и његови наследници, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између унијатских бискупа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили.