Википедија

Hesteel Serbia — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Поправљене везе: Лим (2), Царински рат, Тито, Кокс; Уклоњена веза: Источна Србија користећи Dab solver
Ред 62:
У конверторској челичани са три конвертора,{{sfn|Котањац|2013|p=8}} се [[оксидација|оксидацијом]] из сировог челика издвајају сувишне примесе [[угљеник]]а (C), [[силицијум]]а (Si), [[манган]]а (Mn), [[фосфор]]а (P), [[сумпор]]а (S), у облику [[шљака|шљаке]] и [[гас]]ова, добија се челик који пролази кроз комплекс за континуирано ливење, где добија облик слабова (брамова), различитих димензија (зависно од врсте и квалитета челика). Производе се конструктивни, нискоугљенични и микролегирани челици.{{sfn|Тасић|26. 1. 2015}}
 
Слабови се користе као улошци за даљу обраду у топлој ваљаоници. У топлој ваљаоници се врши пластична деформација метала, претходним загревањем на температури од 850°C до 1250°C, с циљем добијања крајње, односно тражене дебљине и побољшања квалитета. Топла ваљаоница се састоји од постројења: потисна пећ, предпруга, завршна пруга, моталица, маказе за попречно сечење (јапанске маказе) и маказе за уздужно сечење. Капацитет топле ваљаонице износи 1,5 милиона тона годишње, у облику предтрака, трака у котуру, пакета или разрезаних [[Лим (метални)|лим]]ова.{{sfn|Тасић|26. 1. 2015}}
 
Хладна ваљаоница обрађује челик без претходног загревања, на температурама од 10°C до 115°C, ради очвршћавања материјала. Топло ваљане траке се третирају у процесу декапирања, односно лужења, када се лим чисти и одмашћује топлом и разводњеном [[сона киселина|соном киселином]]. Хладна ваљаоница има капацитет производње од милион тона годишње.{{sfn|Тасић|26. 1. 2015}}
Ред 73:
== Историја ==
=== Оснивање САРТИД-а ===
Након [[ЦаринскиСрпско-аустроугарски царински рат|Царинског рата]], [[Краљевина Србија]] је успела да добије бољи трговински уговор са [[Аустроугарска|Аустроугарском]], укључујући и право на царинску заштиту домаћег тржишта од европске индустријске конкуренције. У то време [[индустрија]] није могла да функционише без [[гвожђе|гвожђа]] и [[челик]]а, посебно војна индустрија, с обзиром да су се европске земље већ увелико спремале за рат. Идустријски развој у Србији је доста заостајао за остатком Европе. Тако је Аустроугарска већ имала железаре у региону, у месту [[Равне на Корошкем|Равне]] у [[Корушка|Корушкој]] (данас [[Словенија]]), која је постојала већ 139 година, док је [[Железара Зеница]] (данас [[Федерација Босне и Херцеговине|Федерација Босне и Херцеговине]]) радила од [[1882]].{{sfn|Време|2. 2. 2012}}
 
У недостатку довољних [[буџет]]ских средстава, Српска влада је послове на подизању индустрије црне [[Металургија|металургије]] поверила аустроугарском предузећу СТЕГ ({{јез-нем|Die privilegierte Österreichisch-ungarische Staatseisenbahn-Gesellschaft StEG - Повлашћено аустроугарско друштво државних железница}}), издавањем [[концесија]] на богата рудишта у [[Источна Србија|Источној Србији]]. СТЕГ се том приликом обавезао да ће након стварања повољних услова приступити оснивању мешовитог [[акционарско друштво|акционарског друштва]] са седиштем у Србији.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=1}}
 
Истом железничком друштву СТЕГ припадале су тада и Решичке творнице челика и домена у месту [[Решице]] у [[Румунија|Румунији]].{{sfn|Водич|1938|p=15}}
Ред 148:
 
Предузеће је 1960. променило назив у Рудници и железара у Смедереву.
И поред тога што су извршени модернизација и проширење капацитета, обим производње железаре и даље није покривао потребе развоја друштва,{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=7}} посебно не за нарастајућу индустрију, с обзиром на њене потребе за хладним и топлим [[Лим (метални)|лим]]ом. Југославија је увозила око милион тона челика, од чега је трећину трошила индустрија Србије.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
 
Српско руководство на челу са тадашњим председником владе [[Слободан Пенезић Крцун|Слободаном Пенезићем Крцуном]] је 1963.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}} дошло на идеју да је у Србији потребно изградити нову, модерну и интегралну железару, која би производила 2 милиона тона челика годишње.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=7}}
Ред 158:
За процене око изградње нове железаре, ангажовани су стручњаци из немачког „Крупа”. Они су проценили да је постојећа железара исувише застарела,{{sfn|Таловић|10. 7. 2005}} као и да је за проширивање капацитета било неопходно одабрати нову локацију, с обзиром да је земљиште на коме је изграђена постојећа железара по структури била велико [[клизиште]]. Процењено је да је локација око Смедерева била добра због раскршћа путева и велике доступне количине воде, као и због постојања дуге традиције и квалификованог кадра, а с обзиром да је за обуку новог кадра потребно више година.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Након шест месеци и 19 различитих израђених пројеката, изабрана је нова локација на атару села Радинац, код Смедерева.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Према пројекту, нова железара је требало да се састоји од топионице сировог гвожђа, челичане сировог челика, ваљаонице за хладно ваљање и ваљаонице за вруће ваљање лима. Најновија технолошка верзија производње укључивала је и континуално ливење.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}} Укупан пројектовани капацитет је износио 1,4 милиона тона годишње.
 
Железару су градили Руси, по угледу на њихову највећу железару у [[Липецк]]у, са две [[Висока пећ|високе пећи]].{{sfn|Таловић|10. 7. 2005}} Опрема је набављена из [[Русија|Русије]], [[Источна Немачка|Источне]], [[Западна Немачка|Западне Немачке]], [[Енглеска|Енглеска]].{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}}
 
Мада је камен темељац постављен још [[1964]], одмах по почетку радова, укинут је инвестициони фонд Југославије, због одбијања СР Хрватске и СР Словеније да издвајају свој новац на пројекте у Србији, сматрајући да би их то само оштетило, тако да су сви трошкови спали на Републику Србију, која је у том тренутку већ имала отворене пројекте на [[Ђердапска клисура|Ђердапској клисури]], [[Пруга Београд—Бар|прузи Београд−Бар]] и ауто−путу Београд− Ниш.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}}
Ред 164:
Године [[1969]]. железара је поново променила име у Металушки комбинат Смедерево, односно скраћено МКС.{{sfn|Котањац|2013|p=7}}
 
Године [[1970]]. пројекат изградње железаре је због недостатка средстава морао потпуно да стане.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Те године, преко [[Јован Веселинов|Јована Веселинова]], предратног радника фабрике, руководство железаре је успело да на градилиште доведе [[Јосип Броз Тито|Тита]].{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Тито је са супругом [[Јованка Броз|Јованком]] обишао механичке радионице и градилиште високе пећи.{{sfn|Тасић|16. 6. 2016}} Након његове оцене да се ради о капиталној ствари, која се мора завршити, пројекат је ипак завршен.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Пошто се више није могло рачунати на бесповратна савезна средства, већ само на кредит савезне банке, средства су се током вишегодишње изградње обезвеђивала из све скупљих кредита.{{sfn|Време|2. 2. 2012}} Наиме, за велике и скупе привредне објекте обично су обезбеђивана средства из кредита на период од 30 до 50 година, с каматом око 4% годишње. Међутим, за САРТИД су узимани краткорочни кредити, уз каматне стопе које су често премашивале 11% годишње.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
 
Нова железара је пуштена у погон 28. септембра [[1971]]. године и на њеном челу се налазио Чеперковић, све до његовог отпуштања [[1974]], када је оптужен да је техноменаџер.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=7}}
Ред 189:
=== Период санкција и бомбардовање ===
 
Након увођења [[Санкције СР Југославији|санкција СР Југославији]] (1992), производња у железари је смањена на 8% искористивог капацитета.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}} Матковић је у покушају да покаже како им санкције ништа не могу, организовао више пропагандних кампања о реализацији око 50 мини-профитних пројеката.{{sfn|РТС|27. 2. 2015}} Први пројекат је имао за циљ да производњу проријентише на печурке.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}} Производња печурки организована је у подземним халама које су биле мрачне и топле, а неискоришћене.{{sfn|РТС|27. 2. 2015}} Средином 1993. године у ваљаоници топлог лима у новој железари је започела производња печурака. Прва берба на којој је радило осморо људи је донела принос од 1,5 тона печурака. Касније се у гајење печурака укључило још 30-так људи у ваљаоници хладног челика, а на крају и у челичани. Међутим, на целом пројекту није радило више од 100-нак људи. Априла 1994. је потписан уговор са проналазачем Радишом Микићем из Смедерева, о производњи „самоходног [[скејт]]а”, направе са посебним зупчаницима и опругом, али није позната даља судбина овог производа. Средином 1994. је настао пројекат „Гвозден”, који се састојао од новог јединственог технолошког поступка производње челика од доступних отпадака гвожђа, без употребе [[Кокс (гориво)|кокс]]а. У том циљу су извршене извесне преправке у топионици у старој железери, а испред улаза у зграду је постављен војник у оклопу, који је симболично представљао [[Ђурађ Бранковић|Ђурађа Бранковића]]. Међутим, производња гвожђа није могла да пређе 60.000 тона годишње и била је прескупа, због чега је пројекат годину дана касније напуштен.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
 
Након санкција је производња поново покренута и она је до краја 1996. године износила 80.000 тона месечно, са 85 милиона долара годишњег извоза. Током [[1997]]. годишња производња је износила 840.000 тона, од чега је извезено у вредности 192 милиона долара.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}} Тада је предузеће постало Концерн црне металургије САРТИД а.д.д, и имало тржиште у 20 земаља.{{sfn|Котањац|2013|p=7}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Hesteel_Serbia”