Слава — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 28:
Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, српски архиепископ [[Свети Сава|Сава]] је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило [[1862]]. године. Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, остали су само: Слава, Крсна Слава и Свечари. Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању.<ref name="Сибир" />
[[Спиридон Гопчевић]] наводи слављење крсне славе код Македонаца као доказ да су они Срби, а не Бугари. Бугарски свештеници су без много успеха радили на искорењивању овог обичаја међу Македонцима. <ref>{{Cite book|last=Гопчевић |first=Спиридон |authorlink= |coauthors= |title= Стара Србија и Македонија, стр. 259. и 260. |year=1890 |url=https://www.scribd.com/document/88402383/Spiridon-Gop%C4%8Devi%C4%87-Stara-Srbija-i-Makedonija |publisher= |location= Београд |id=}}</ref> Слично пише у својој књизи, и руски конзул [[Иван Јастребов]], за Србе у Старој Србији, а то су они који говоре "славјано-сербским наречјем". Њих има у Скопској, Велеској, Прилепској, Битољској и Охридској области, али и у Дебру (ту су много слави Св. Димитрије) и Тетовској области. Слава је религиозни народни обичај коју имају само Срби. Слава је оно што Србе са свих (ма колико удаљених) страна (разних држава) спаја; она је са својим препознатљивим ритуалом и доказ припадности истој - српској нацији. Код Срба у Старој Србији је каже он распрострањена "клетва": "Тако ми светога". Изузетак су Цинцари или "погрчени Власи" који не славе.<ref>Иван С. Јастребов: "Обичаји и пјесни Турецких Сербов", С.Петерсбург 1886. године</ref>Племе Мијаци у Македонији славе "крсно име", у спомен дана када су им се преци покрстили. Са друге стране Бугари немају овај породични празник, као ни православни Грци и Цинцари.<ref>"Застава", Нови Сад 1878. године</ref>
== Значај славе ==
| |||