Бајазит II — разлика између измена

7 бајтова додато ,  пре 3 године
м
Разне исправке; козметичке измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
{{bez_inlajn_referenci}}
{{bez_inlajn_referenci}}{{сређивање|Додавање викивеа, пребацивање у перфекат}}
{{Инфокутија владар
| име = Бајазит II
 
Пошто се решио свога брата, Бајазит је успоставио ред у царству. Касим-бег, који је именован за намесника Ичелија, прекинуо је чарке са Караманом, који је дефинитивно припојен Османском царству. По повратку у Истанбул, Бајазит је учврстио власт погубљењем Огуза, младог Џемовог сина, и непријатног Гедик Ахмед-паше, који је тешко прихватао његову мировну дипломатију и који је склапао завере са својим тастом, великим везиром Исах-пашом, и при том имао велики број присталица у редовима јаничара. Његово погубљење 18. новембра 1482. године изазвала је побуну јаничара. Удаљен је потом и Исах-паша, кога је заменио Месих-паша.
 
[[Датотека:Bayezid II by John Young.jpg|мини|Султан Бајазит II (1481-1512)]]
 
== Разбијање османске Анадолије: Сафавиди и кизилбаше ==
Примирје које је владало између Османлија и западних земаља током прве две деценије XVI века, омогућило им је да се суоче са једном од најозбиљнијих криза у својој историји. Услед рата са Венецијом, 1500. године, Караман се поново подигао на устанак под једним претендентом, припадником локалне династије, кога су подржавала локална туркменска племена Тургут и Варсак, она иста која су настојала 1481-1483. да искористе проблем са Џемом. Нестабилност у Анадолији имала је дубоке узроке. Становништво, које још није било прихватило да буде део Османског царства, остало је верно својим принчевима, а номадска, туркменска племена, жестоко су се противила увођењу османске фискалне праксе. И оштре реформаторске мере које је предузео Мехмед II још увек су се осећале. Дервиши и спахије искрено су подржали побуну, коју је велики везир Месих-паша успео да угуши тек 1501. године.
 
[[Датотека:Shah Ismail I.jpg|лево|мини|Персијски шах Исмаил I]]
Оно што је кризу чинило још озбиљнијом, било је то што је она избила истовремено са појавом новог типа власти у Персији. Након смрти Јакуба, емира Аккојунлуа, 1490. године, у Персији је започео грађански рат који се завршио свргнућем династије и преузимањем власти од стране младог Сафавида, шаха Исмаила. Ступивши на историјску позорницу 1499. године, он је 1501. године постао господар престонице, Табриза, а затим је 1508. године освојио Багдад: дакле, постао је једини господар Иранског царства. Османлије, као и династија Аккојунлу, Сафавиди, пореклом из Ардабила, били су најпре шејхови једног религиозног реда, ни сунити, ни заиста шиити, већ су највише нагињали хетеродоксији. Њихова месијанска доктрина, која је вукла корене из преисламске традиције, у великој се мери раширила у Анадолији, нарочито у племенским областима Теке, Карамана, Тауруса, одакле су редовно почињале побуне против централне власти Османлија. Те присталице, слепо одане харизматској личности шаха Исмаила коме су добровољно давали прилог, поред пореза који су били дужни да плаћају султану, представљали су темељ шахове војске, која је била малобројна, али фанатично одана свом господару и неизмерно храбра.
[[Датотека:Portrait of Sultan Bayezid II of the Ottoman Empire.jpg|лево|мини|Стари султан Бајазит II]]
Распад Анадолије, услед неспособности сенилног султана и његове свите, изазвао је политичку кризу и ривалство између потенцијалних наследника престола. Већ 1509. године, принц Коркут, човек исувише частан за политичара, незадовољан наименовањем у Амасији и у сукобу са великим везиром Хадим Али-пашом, нашао је уточиште у Египту, где је касније и умро. Са своје стране, принц Шахиншах, намесник Карамана, подржавао је кизилбаше и био у договру са шахом. Мурат, син принца Ахмеда, слично је деловао. Насупрот томе Селим, најспособнији од свих, био је веома забринут за будућност. Мрзео је шаха Исмаила, против кога се од почетка борио. Осећао је да мора брзо да делује. Осим тога, премештај његовог сина Сулејмана из Болуа у Кафу указао је на надмоћ принца Ахмеда, који је одбијао да дозволи да се у Болуу створи препрека на путу који је повезивао Амасију (где је он владао) са Истанбулом. Питање наследника Бајазита II било је отворено. Решен да делује, Селим се почетком 1511. године придружио свом сину у Кафи, одакле је тражио да му доделе санџак у Румелији, што је за једног османског принца дотад било незамисливо. Када је његов отац то одбио, уз подршку свог таста, кримског хана Менли Гираја, Селим је са војском кренуо ка Једрену, марта 1511. године.
 
[[Датотека:Selim I by John Young.jpg|мини|Султан Селим I (1512-1520)]]
Са своје стране, Ахмед и Коркут су се приближили престоници. Одлазак Коркута из Анаталије поклопио се са избијањем велике побуне у области Теке, 9. априла, који је важан датум по шиитском календару: њен стварни подстрекач, шах Исмаил, желео је да искористи чишћење Анадолије. Побуњеници, на чијем челу је стајао извесни Карабијиклиоглу Хасан Халифе (звани Шах Кули, "шахов слуга"), ушли су у Анаталију и кренули ка Кутахији, поразивши успут трупе беглербега Карађоз-паше, кога су погубили. Велики везир Хадим Али-паша, спојивши се са трупама из Рума, које је предводио принц Ахмед, сукобио се са Шах Кулијем, који се, стигавши скоро до Бурсе, повукао према Караману. Велики везир, на челу мање групе коњаника, кренуо је за њим: већина трупа остала је са Ахмедом. Побуњеници су изморене војнике великог везира између Кајсерија и Сиваса 2. јула 1511. године разбили у мање групе. На бојном пољу су остали велики везир и Шах Кули. Без вође, кизилбаше су побегли ка сафавидским територијама, пљачкајући земљу при одласку.
== Породично стабло ==
{{Породично стабло
| име = Бајазит II
|style=font-size: 90%; line-height: 110%;
|border=1
 
{{низ
| пре=[[Мехмед II Освајач|Мехмед II]]
| списак=[[Списак султана Османског царства|турски султан]]<br /> [[1481]] — [[1512]].
| после=[[Селим I]]
}}
 
{{Султани Османског царства}}
{{Authority control}}
 
 
[[Категорија:Рођени 1447.]]
1.572.075

измена