Шарани (Горњи Милановац) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 795:
Гајење коња има дугу традицију у овом крају. Коња по броју није било много, али су били врло важни за домаћнства па су их домаћини посебно чували и пазили. Сељацима су служили за транспорт дрва, жита до воденице, сена и сламе, лесника, као и за одлазак до продавнице или до града на пијац. Коњи су многима спасили живот, јер су били једини начин да се брже стигне до болнице у граду. Када се спремао за јахање, коњу би се стављао покровац, а на њега самар, да би и животињи и човеку било што удобније. Седла су се појавила много касније. Коњу су почели да се упрежу у кола са појавом првих амова. Кола су у почетку била проста, са дрвеним точковима, а касније су модернизована у шпедитере. Имучнији домаћини поседовали су чезе, каруце и фијакере, који су били најлуксузнији вид превоза тог времена.
Коњи су пре појаве [[парна машина|парних машина]] и [[Мотор са унутрашњим сагоревањем|мотора са унутрашњим сагоревањем]] значили имање. Домаћини су се својски трудили да коњска опрема буде што раскошнија и квалитетнија, а саме животиње су редовно тимарене и одржаване. Поједини становници су их волели као равноправног члана породице. Коњи су се користили за вршај на гумнима од средњег века па све до после Првог светског рата. Имали су значајну улогу у ратним походима српског народа кроз векове. Кнез Милош је 1836. наредио да се пашњаци ограђују за испашу коња. На шаранске ливаде довођени су и коњи из околних села на испашу. Касније, током [[Балкански ратови|Балканских]] и Првог светског рата, коњи су са становништвом прошли све недаће, а поједини су са власницима преживели и [[Албанска голгота|Албанску голготу]].Данас у селу има свега пар конја.
;Говеда
| |||