Велика московска кнежевина — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 72:
Ширење Велике кнежевине у 14. и 15. веку је пратила унутрашња консолидација. До 15. века владари Велике московске кнежевине сматрали су целу територију Русије својим колективним имањем. Бројни полу-независни кнезови, потомци [[Рјуриковичи|Рјуриковића]] су и даље тражили неке територије, али је [[Иван III Васиљевич|Иван III Велики]] (владао 1462—1505) приморао слабије кнезове да прихвате великог московског кнеза и његове потомке као неоспорне владаре који контролишу војна, правна и спољашња питања.
Велика московска кнежевина је добила пун суверенитет над значајним делом етнички руских земаља до 1480. када се владавина [[Татари|татарске]] Златне хорде званично окончала [[Велико стајање на реви Угри|Великим стајањем на реци Угри]] и до почетка 16. века све те земље су уједињене, укључујући Новгородску републику и [[Велика тверска кнежевина|Велику тверску кнежевину]]. Путем наслеђивања Иван III је успео да загосподари важном [[Рјазањска кнежевина|Рјазањском кнежевином]], а кнезови [[Ростов]]а и [[Јарослављ]]а су се добровољно
Након што је консолидовао језгро Русије под својом влашћу, Иван III је постао први владар Велике московске кнежевине који је узео титулу цара и ''владара свих Руса''. Иван се борио са моћним североисточним суседом и ривалом Литванијом за контролу над [[горње кнежевине|полунезависним бившим кнежевинама]] Кијевске Русије у горњим токовима река [[Дњепар]] и [[Северски Доњец|Доњец]]. Упркос пребегу неколико кнезова, граничним сукобима и [[руско-литвански рат|дугом неодлученом рату]] са Литванијом који се окончао 1503, Иван III је успео да прошири државу на запад и три пута је увећа током своје владавине.
| |||