Октавијан Август — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Разне исправке)
}}
 
'''Октавијан Август''' ({{јез-лат|Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus}};<ref group="н.">У [[Класични латински језик|класичном латинском језику]]: IMPERATOR CAESAR DIVI F AVGVSTVS.</ref> [[Рим]], [[23. септембар]] [[63. п. н. е.]] — [[Нола]], [[19. август]] [[14]].) оснивач је [[Римско царство|Римског царства]] и био је први [[Списак римских царева|римски цар]], који је владао од 27. године преп. Христан. е. до своје смрти 14. године нове ере.<ref group="н.">Датуми његове владавине су савремени датуми; Август је живео за време два календара, римски републикански до 45. п. н. е, а јулијански после [[45. п. н. е.]] Због одступања од Цезарових намера, Август је обновио јулијански календар у [[8. п. н. е.]], а преписка између та два календара која је примећена у Риму и била је спорна до 8. п. н. е. Погледајте: Blackburn & Holford-Strevens (2003). стр. 670—671.</ref>
 
Рођен у старој, богатој [[Equites|коњичкој]] породици [[Плебејци|плебејаца]] из рода Октавија, Август је 44. п. н. е. посмртно усвојен од стране свог ујака [[Гај Јулије Цезар|Гаја Јулија Цезара]] после Цезарове смрти. Заједно са [[Марко Антоније|Марком Антонијем]] и [[Марко Емилије Лепид (тријумвир)|Марком Лепидом]] формирао је [[Други тријумвират]] који је победио цезарове убице. Након њихове победе код [[Битка код Филипа|Филипа]], тријумвири су међу собом поделили [[Римска република|Римску републику]] и владали као [[војна диктатура|војни диктатори]].<ref group="н.">Као део Тријумвирата, Октавијан је владао западним провинцијама, Антоније источним, а Лепид Африком.</ref> Тријумвират се на крају распао због супарничких тежњи његових чланова: Лепид је прогнан и лишен положаја, а Антоније је извршио самоубиство пошто га је Октавијан поразио у [[Битка код Акцијума|бици код Акција]] 31. п. н. е.
== Младост ==
 
Иако је породица Октавијановог оца потицала из места [[Велетри]] ({{јез-лат|Velitrae}}), Октавијан је рођен у Риму, [[23. септембар|23. септембра]] 63. године преп. Христан. е.. Рођен је у Воловској Улици на [[Палатин (римски брежуљак)|Палатину]], близу [[Римски форум|римског форума]]. Добио је име Гај Октавијан Турин ({{јез-лат|Gaius Octavius Thurinus}}). Когномен Турин вероватно је дат у част победе његовог оца над Туријима, групе побуњених робова, названих по месту Туриј и јужној [[Италија|Италији]].<ref>[http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.02.0132%3Alife%3Daug.%3Achapter%3D7 Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Август, 7]</ref>
[[Датотека:Augustus Statue.JPG|мини|лево|Статуа Августа која га приказује у младости. Око 30. п. н. е.]]
 
Након искрцавања близу [[Бриндизи]]ја, Октавијан је сазнао за садржај Цезаровог тестамента, и тек тада одлучио да постане његов политички наследник, али и наследник две трећине Цезарове имовине.<ref>[http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0232%3Abook%3D3%3Achapter%3D2%3Asection%3D9 Апијан, Грађански Ратови, 3.9.11]</ref><ref>[http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0232%3Abook%3D3%3Achapter%3D2%3Asection%3D11 App. BC 3.2.11]</ref>
Октавијан је почео да користи име Гај Јулије Цезар, на које је, као Цезаров наследник, имао права по римском закону.
 
[[Датотека:Bust of augustus.jpg|мини|десно|Августова биста. Капитолски музеј, Рим]]
 
 
Каснија сенатска истрага о нестанку јавних средстава није предузела никакве акције против Октавијана, пошто је касније он искористио исти новац да сакупи војнике у рату против заклетог непријатеља сената, Марка Антонија.
 
Октавијан је повукао још један смео потез, присвојивши без званичне дозволе сената годишњи данак који је у Рим послала једна од његових провинција на истоку.
 
 
Када је Децим Јуније Брут Албин одбио да преда власт над Цисалпском Галијом Марку Антонију, дошло до војног сукоба.{{sfn|Rowell|1962|p=24}} Снаге Марка Антонија опселе су Албина у [[Мутински рат|Мутини]] (данашња [[Модена]], Италија). Антоније је одбио резолуције усвојене у сенату које су га позивале да оконча сукоб, будући да Сенат није имао сопствену војску која би могла да стане иза његових одлука.
 
Тако је Октавијан добио шансу да се истакне у сукобу против Антонија, пошто је тада био једини осим самог Марка Антонија који је располагао личним војним снагама.{{sfn|Eck|2003|p=12}} Октавијан се нашао у савезу са сенатском аристократијом, па га је сам Цицерон бранио од Антонијевих подругљивих опаски које су истицале недостатак Октавијановог племенитог порекла и његово коришћење Цезаровог имена. Између осталог, Цицерон је о Октавијану говорио: ''Немамо бољи пример традиционалне честитости међу нашом омладином.''{{sfn|Chisholm|1981|p=29}}
 
 
Сенат је 1. јануара 42. п. н. е. постхумно признао Јулија Цезара за божанство римске државе, као божанског Јулија ({{јез-лат|Divus Iulius}}).{{sfn|Syme|1939|p=202}} што је Октавијан искористио у своју корист, додатно повезујући себе са Цезаром и његовим наслеђем, па је усвојио име ''Divi filius'' - Син Божји (или Божанског).
 
Сада помирени, Марко Антоније и Октавијан послали су двадесетосам легија морем у Грчку, која је служила као база Бруту и Касију.{{sfn|Eck|2003|p=17}} Након две [[Битка код Филипа|битке код Филипа]] у Македонији (данашња северна Грчка) у октобру 42. п. н. е. тријумвири су изашли као победници, а Брут и Касије извршили су самоубиство.
 
Антоније је касније користио обе ове битке да би понизио Октавијана, будући да је рат добијен Антонијевим снагама.<ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Eck|2003|pp=17—18}}</ref> Поред тога што је полагао право на обе победе, Антоније је означио Октавијана као кукавицу због тога што је предао директну команду на бојишту генералу [[Марко Випсаније Агрипа|Марку Випсанију Агрипи]].<ref name="automatski generisano1" />
 
 
Луције и његова војска поштеђени су због његових породичних веза са Антонијем, док је Фулвија послата у прогонство на једно од грчких острва.{{sfn|Rowell|1962|p=32}} Међутим, Октавијан није имао милости за већину Луцијевих савезника.
 
На годишњицу Цезаровог убиства, 15. марта 43. пре нове ере, Октавијан је наредио погубљење триста римских сенатора и витезова због њиховог учешћа у Луцијевој побуни.{{sfn|Eck|2003|p=20}}
Перуђа је спаљена и опљачкана у знак упозорења осталима.{{sfn|Rowell|1962|p=32}} Овај догађај нанео је велику штету Октавијановој репутацији и изазвао критике многих савременика.{{sfn|Eck|2003|p=20}}
 
Новим споразумом, потврђена је подела територија између тријумвира.
 
Да би додатно осигурао савез са Антонијем, Октавијан је удао своју сестру [[Oktavija|Октавију]] за Марка Антонија. Из брака са Марком Антонијем, Октавија је родила две ћерке, Антонију Старију и Антонију Млађу.{{sfn|Eck|2003|p=21}}
 
 
Односи између Антонија и Октавијана стално су се погоршавали. Антонијева војна кампања против Парћана на истоку доживела је потпуни неуспех, и сама Антонијева репутација као војног заповедника због тога је била укаљана. Октавијан је послао тек симболичних две хиљаде легионара Антонију као појачање, али то је тешко могло довести до битних промена.
 
Антоније, који се већ налазио у вези са Клеопатром, послао је своју закониту супругу, Октавијанову сестру Октавију, назад у Рим. Октавијан је то користио у пропагандне сврхе, наводећи како је Антоније све мање Римљанин, будући да се одрекао своје римске супруге у корист оријенталне љубавнице.{{sfn|Eck|2003|p=30}}
 
 
За разлику од неких претходних ситуација када се немилосрдно обрачунао са својим побећеним непријатљима што је изазвало критике и показало се веома непопуларним међу народом, Октавијан је овог пута показао милост према многим својим противницима након победе код Акција, и многима је опроштено.
 
Октавијан је поштедео Антонијеву децу са Клеопатром, али је наредио погубљење његовог најстаријег сина, Антилија, као и убиство [[Цезарион]]а, сина Клеопатре и Јулија Цезара.{{sfn|Green|1990|p=697}}{{sfn|Scullard|1982|p=171}}
Будући да је Октавијан темељио своју политичку каријеру и подршку на чињеници да је једини и неоспорни Цезаров наследник, он није могао оставити Цезариона у животу.
 
После своје победе у бици код Акција, Октавијан се налазио у позицији да о свему одлучује, и већ је де-факто био једини господар државе. Деценије грађанских ратова гурнуле су Републику у стање безакоња, али, то није значило спремност да Октавијан буде прихваћен као деспотски владар.
 
Иако Октавијан није намеравао да се одрекне својих моћи, од тог тренутка па надање, његов главни циљ биће да врати Рим у стање стабилности, а моћ у легалне оквире.{{sfn|Eck|2003|p=45}}
 
 
Иако је јавно себе приказивао као невољног јавног слугу, Август је прихватио понуду сената, и на десет година преузео управљање провинцијама, под изговором да то ради ради смиривања хаотичног стања у појединим провинцијама које су трпеле у серији грађанских ратова у првом веку п. н. е..
 
Сенат је тако дао контролу Августу над већином провинција, укључујући целу Хиспанију, Галију, Сирију, Киликију, [[Кипар]] и Египат. Контрола над овим провинцијама, обезбедила је Августу и контролу над већим делом војске.{{sfn|Eck|2003|p=46}}{{sfn|Gruen|2005|p=34}}{{sfn|Gruen|2005|p=34}}{{sfn|Eck|2003|p=47}}
[[Датотека:Augusto 30aC - 6dC 55%CS jpg.JPG|мини|десно|350px|Територија римског царства под Августом. Жута боја представља територију римске републике 31. п. н. е., предели обојени зеленом подручја припојена риму током Августове владавине док ружичасто обојена подручја обележавају римска вазална краљевства]]
 
Иако се одрекао конзулске функције, Август је задржао свој конзуларни ''империјум'', не само у провинцијама, него у читавом царству.
 
Оваква расподела власти довела је до такозваног другог договора између Августа и сената.
 
 
Касније, сам Прим сведочио је да је наређење заправо дошло од Марцела, који је нешто раније преминуо.
 
Оваква наређења, у случају да су заиста била дата, кршила би права сената успостављена првим договором из 27. п. н. е. пре него што је Августу дат ''империјум мајус'' ({{јез-лат|imperium proconsulare maius}}), будући да је Македонија била сенатска провинција под јурисдикцијом сената а не царска провинција под Августовом управом.
 
Грубо је захтевао да зна зашто се Август појавио на суђењу на које није био позван. Август је одговорио да је дошао због јавног интереса.<ref name="automatski generisano2" />{{sfn|Holland||p=300}}{{sfn|Southern||p=108}}
Прим је проглашен кривим, али поједине судије гласале су да буде ослобођен, што је значило да нису сви веровали Августовом сведочењу.
 
[[Датотека:Augustus MAN Napoli Inv6040.jpg|мини|лево|300px|Колосална Августова статуа. Цар је приказан у седећем положају и носи ловоров венац]]
 
 
Августу је додељен и ''imperium proconsulare maius'' који је имао да важи широм царства и био је изнад свих осталих проконзула у царству.
 
Ово је Августу дало уставна овлашћења која су била већа од свих осталих проконзула у царству.{{sfn|Eck|2003|p=57}}
 
 
У склопу другог договора са сенатом, Августу су додељене трибунске моћи ''({{јез-лат|tribunicia potestas}})'' и то доживотно, иако не и званична титула трибуна.{{sfn|Eck|2003|p=57}} Током неколико година, Августу је додељен и имунитет од гоњења ''({{јез-лат|tribunicia sacrosanctitas}})'' који је у доба републике даван Плебејском трибуну.
 
Август је сада имао све моћи магистратуре, које су се аутоматски обнављале сваке године. Ова овлашћења омогућила су Августу да сазива сенат и грађане по својој жељи. Штавише, Август је могао да стави вето на одлуке сената и народних скупштина, да председава изборима и говори први на свим јавним скуповима.
 
 
Пошто је Августу додељен врховни ''imperium proconsulare maius'' његове моћи нису престајале када би се налазио у границама града Рима.
 
Пре ових реформи, све војне јединице у граду налазиле су се под контролом градских претора и конзула, али сада су стављене под директну Августову контролу.{{sfn|Eck|2003|p=60}}
 
 
Август је био веома популаран међу [[Плебејци|плебејцима]]. Договори о расподели власти између Августа и сената нису наилазили на разумевање међу плебсом који је често захтевао да Август учествује у царским пословима. Када се Август није кандидовао за конзула [[22. п. н. е.]] међу народом се проширило веровање да аристократски сенат жели да искључи принцепса из управљања државом.
 
У Риму је у три наврата, током 22. 21. и 19. п. н. е., долазило је до нереда и народ је дозволио да буде изабран само један конзул, наводно да би друго место остало упражњено за Августа.<ref>Касије Дион, 54 1, 6, 10</ref>
 
 
Упркос Августовој великој популарности међу плебсом и ауторитетом који је уживао међу сенатском класом, било је оних који су се противили проширењу Августових овлашћења које му је сенат доделио у склопу другог договора.
 
Ово незадовољство дошло је до изражаја у завери Фенија Цепиона.
 
Нешто пре [[1. септембар|1. септембра]] 22. п. н. е., извесни Кастриције обавестио је Августа о завери коју је предводио Феније Цепион. Луције Лициније Мурена, даровити говорник и конзул који је бранио Марка Прима на суђењу, именован је као један од завереника.
 
Завереницима је суђено у одсуству, а Тиберије је био тужилац. Порота их је прогласила кривим, али пресуда није донета једногласно. Сви оптужени су осуђени на смрт због издаје и погубљени чим су ухваћени, а да им није омогућено да се бране.
 
 
Ако би Август умро природном смрћу или био убијен, Рим би могао да западне у нови грађански рат. Успомене на [[Битка код Фарсала|битку код Фарсала]], Мартовске иде, проскрипције, битку код Филипа и Акција биле су и даље јаки у сећању римљана. Грађански ратови који су захватили Рим средином и крајем првог века п. н. е. трајно су изменили стару републику. Август је, пре свега, донео мир и преко потребну стабилност римској држави. Међутим, принципат као политички систем и даље је био у самом зачетку, и постојале су бојазни да би Августовом смрћу могло доћи до новог периода нестабилности.
 
[[Датотека:Augustus-in-Kalabsha.jpg|мини|десно|Август приказан у староегипатском стилу, храм у [[Нубија|Нубији]].]]
 
 
Рим се значајно проширио и на истоку. Јудеја је анектирана и присједињена провинцији [[Сирија (провинција)|Сирији]], када је Август збацио са престола [[Irod Arhelaj|Ирода Архелаја]], наследника [[Ирод Велики|Ирода Великог]] који је владао као римски вазални краљ.
 
Сирија је, попут Египта након пораза Марка Антонија и Клеопатре, била под управом префекта из коњичког сталежа, а не проконзула или легата.
 
[[Датотека:Octavian aureus circa 30 BCE.jpg|мини|лево|Златни ''ауреус'' са Октавијановим ликом, искован око 30. п. н. е.]]
 
 
Освајање [[Алпи|Алпа]] било је од посебне важности по Рим јер је успостављена тампон зона између Италије и римских непријатеља на северу, у Германији.
 
[[Хорације]] је посветио песму у част победе, споменик под именом „Августов Трофеј” подигнут је близу данашњег [[Монако|Монака]].
 
Након освајања алпске регије, Тиберије је 12. п. н. е. отпочео офанзиву против панонских племена у Илирику, док је његов брат, Нерон Клаудије Друз, истовремено ратовао против германских племена на обалама Рајне. Обе кампање биле су успешне: Друзове снаге избиле су на реку [[Лаба|Елбу]], 9. п. н. е., али сам Друз убрзо је умро.
 
 
Још приликом Августове болести 23. пре нове ере, постало је јасно да стабилност система који је он успоставио почива на позицији принцепса. Нејасна ситуација око правила наследства заправо је остала једна од највећих слабости принципата и извор нестабилности, још током Августовог живота. Формално, Рим је остао република и никада није проглашено царство, али највећи део политичке и војне моћи био је концентрисан у рукама једног човека - принцепса.
 
[[Датотека:Senatorial and Imperial provinces in 14 AD.png|мини|десно|300px|Мапа римске државе у Августово доба која приказује сенатске провинције (розе) и оне под контролом принцепса (црвено)]]
 
 
Међутим, Луције и Гај умрли су 2., односно 4. године нове ере а раније је умро и Тиберијев брат Друз.
 
Тиберије је позван у Рим одмах након смрти Августових унука Гаја и Луција. Август га је усвојио као сина, под условом да Тиберије усвоји свог рођака [[Германика]], чиме је Август желео да обезбеди да политичка власт над римском државом остане у рукама његове породице и после његове смрти.
 
Остарели Август умро је [[19. август]]а 14. нове ере док је био у посети месту Нола, место смрти свог оца. Тацит и Касије Дион помињу гласине да је Ливија отровала Августа намазавши свеже смокве отвором.<ref>Тацит, Анали, 1.5</ref><ref>Касије Дион, 55.22.2; 56.30</ref>
Међутим, већина историчара одбацује ове тврдње као фабрикације оних који су фаворизовали Агрипу Постума за Августовог наследника.
 
Ливија је дуго била мета гласина да је отровала низ чланова царске породице да би довела свог сина Тиберија на власт, али већина ових гласина највероватније нису истините.<ref>{{Cite book|last=Everitt|first=Anthony|title=Agustus: The Life of rome's First Emperor|publisher=New York: Random House.|isbn=978-0-8129-7058-6|pages=312—320}}</ref>
 
 
Огромна погребна процесија пратила је Августово тело од Ноле до Рима. На дан његове сахране обустављени су сви приватни и јавни послови у граду. Тиберије и његов син, Друз, одржали су посмртни говор. Августово тело у ковчегу кремирано је близу [[Августов маузолеј|маузолеја]] који је подигао за себе и своју породицу.
 
Август је проглашен за божанство и постао је нови члан пантеона римских богова. Четири векова касније, током [[Пљачка Рима 410.|пљачкања Рима 410.]] године, Визиготи су провалили у маузолеј; Августов и пепео других императора је расут.
 
 
Август је поставио темеље система владавине који ће, уз повремене кризе, потрајати у наредних петнаест векова, до пропасти [[Западно римско царство|Западноримског царства]] [[476]]. и [[Пад Цариграда (1453)|пада Цариграда]] [[1453]]. Титуле ''цезара'' и ''августа'' постале су део царске титулатуре у наредним вековима.
 
Култ божанског Августа наставио се све до увођења хришћанства као државне религије у царству [[391]]. године. Постоји много преживелих статуа и бисти првог римског цара. Као врхунски пропагандиста, Август се побринуо да иза себе остави списак својих постигнућа, ''Res Gestae Divi Augusti'' — ''Дела божанског Августа.'' Сам овај споменик био је постављен испред Августовог маузолеја.
 
 
Многи сматрају Августа највећим римским царем. Без сумње, Августова политичка вештина стабилизовала је царство и омогућила дуг и просперитетан период у римској историји назван ''Pax Romana'' — ''Римски мир'', или ''Pax Augusta'' — ''Августов мир''.
 
Приликом ступања императора на власт, сенат би им поручио: ''Буди срећнији од Августа и бољи од Трајана.''
[[Датотека:Domus-augusti-2.jpg|мини|десно|380px|Зидне фреске унутар Августове куће, његове резиденције током већег дела владавине]]
У Августово доба успостављена је и позиција префекта страже ({{јез-лат|praefectus vigilum}}) који је командовао вигилима. Управо су вигили ({{јез-лат|Vigiles Urbani}}) деловали и као једна врста градске милиције и као ватрогасци.{{sfn|Bunson|1994|p=345}} Сам град Рим за време дуге Августове владавине постао је метропола и према појединим проценама историчара које се базирају на подацима из пописа римских грађана током Августове владавине, могао је имати између милион и милион и по становника.
 
Под Августом је по први пут формирана и стајаћа војска од 28 легија са укупно 170,.000 војника.{{sfn|Eck|2003|p=85 - 87}}
Међутим, постојале су бројне помоћне јединице од којих је свака имала по 500 војника. Припадници помоћних јединица углавном су регрутовани из подручја која су тек потпала под римску власт.
 
Август се такође старао о ваљаном одржавању путева, посебно оних у Италији. Заснован је курирски систем. Поред путева су подигнута бројна одморишта где су путници могли да се окрепе и промене коња. Надзор над путевима био је поверен војном официру ({{јез-лат|praefectus vehiculorum}}).
 
Изградња нових и проширење постојећих путева омогућило је римској војсци да брзо маршира. Путна мрежа у Италији такође је погодовала расту трговине.
 
Једна од познатијих институција заснованих под Августом је [[Преторијанска гарда]]. Преторијанци су исправа служили као телесна гарда на бојном пољу која се касније претворила у елитну царску гарду и постала значајан фактор у римској политици. Преторијанци су стекли моћ да застраше сенат, постављају и свргавају цареве чија је власт често зависила од њихове подршке.
 
Непоуздану преторијанску гарду распустио је [[Константин Велики]] у раном четвртом веку, након скоро три века постојања.
 
 
Како би показао своје поштовање традицоналне римске религије, Август је обновио 82 различита храма.
 
Током 28. п. н. е., Август је истопио 80 сребрних статуа подигнутих у његову част, да би се приказао штедљивим и скромним.
 
[[Датотека:VirgilAeneidVI.jpg|мини|300px|десно|[[Вергилије]] чита ''Енејиду'' Августу и његовој сестри, Октавији. Жан-Жозеф Таласон, [[1787]].]]
 
Сама дужина Августове владавине умногоме је заслужна за потоњи успех принципата и мир и благостање у римској држави током првог и другог века после Христа. Тацит пише како млађе генерације Римљана, рођених и одгајаних за време Августове владавине, нису познавале ниједан други облик власти осим принципата.<ref>[https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_1#3 Тацит, Анали, I, III]</ref>
Поред многобројних реформи и саме Августове политичке вештине, његово највеће наслеђе јесу мир и просперитет у римској држави. Нема сумње да је сам Август био централна личност у трансформацији римске државе из нестабилне републике у неку врсту монархије. Сам Август постао је парадигма доброг цара и пример који су његови наследници требали да следе.
 
Сви каснији императори носили су име ''Август'' као део царске титулатуре. У Византији се тутула ''Августа'' одржала све до касног средњег века, а користила се чак и у раном модерном добу.
 
Сам Август био је аутократа а његова владавина била је предмет критика. Поједини Августови савременици из виших класа римског друштва отворено су критиковали Августов режим.
 
На самом почетку својих Анала, Тацит пише да је Август лукаво довео Републикански Рим у позицију ропства. Тацит даје и два контрадикторна виђења о Августу. Једно у коме је Август, као најспособнија личност од свих Цезарових наследника, најзад окончао период хаоса и ратова и донео мир римској држави и друго у коме је Август био лукави манипулатор, који је постигао мир бруталним методама и тиранијом.
 
* Порез на цену роба од 4%
* Порез од 1% за добра продата на аукцији
* Порез на наследство од 5% за имања чија је вредност већа од 100,.000 сестерција
 
Једна од најважнијих реформи је укидање приватних сакупљача пореза. Овакав систем сакупљања пореза увео је [[Гај Грах]] 123. п. н. е. да би се повећала ефикасност у сакупљању пореза. Испрва је систем примењен у самом Риму али се убрзо раширио и на провинције.
 
Приватна лица или удружења која су сакупљала порез на овакав начин звали су се [[Публикани]]. У оквиру овог система, на сваких пар година одржавале су се јавне [[Аукција|аукције]] на којима је римска држава публиканима продавала права за сакупљање пореза у одређеној провинцији или области. У теорији, вредност која би се продавала на аукцији била је приближна укупној суми пореза која се се могла сакупити у једном региону за дат временски период.
 
Сума коју би публикани плаћали државној благајни третирана је као зајам. Публикани су тако остваривали право на камату на крају периода предвиђеном за сакупљање пореза.
 
Публикани су остваривали чист профит уколико би сакупили већу од уговорене своте.
 
 
Међу знаменитим грађевина које је подигао Август су Цезаров храм (лат. ''Templum Divi Iuli''), Агрипине терме (лат. ''Thermae Agrippae''), Августов форум и Храм марса ултора.
 
Август је охрабривао подизање нових грађевина а финансирао је и велики број пројеката у име својих сарадника или чланова своје породице.
 
1.572.075

измена