Марксизам — разлика између измена

[[Датотека:Karl Marx.jpg|мини|250px|[[Карл Маркс]]]]'''Марксизам''' је филозофски правац, социолошка теорија, критика политичке економије и политичка идеологија утемељена на списима немачког филозофа Карла Маркса (по којој је добио име) и Марксовог пријатеља и сарадника Фридриха Енгелса. Од свих тих списа је најважнија Марxова недовршена књига Капитал (Das Kapital).

 

 

Марксизам се данас углавном повезује с револуционарним социјализмом, односно разним комунистичким покретима и државама, иако су све до 20. века међу марксисте спадали и умерени социјалисти од којих ће касније настати модерна социјалдемократија.

* третирању материјалних услова људског живота и [[друштвени односи|друштвених односа]] као полазне основе у анализи конкретног друштва у одабраном историјском тренутку

* поставци да [[свест]] људи огледану у њиховој идеологији и култури одражава материјалне услове и односе у производњи, расподели, размени и потрошњи једног друштва

* разумевању историчности и пролазности материјалне основице друштвених односа, затим идеолошких категорија једне епохе и институционалног склопа датог друштва

* погледу на [[историја|историју]] према коме [[класна борба]] обликује сваку епоху одређене друштвено-економске формације, покрећући револуционарне политичке, друштвене и економске промене

 

Главне тачке раздора међу марксистима концетришу се око начина извођења [[револуција|револуције]] и колико су радници спремни за такав подухват с обзиром на специфичне околности сваке земље и њен ниво развоја производних снага, затим у погледу карактера социјализма као прелазног друштвеног облика ка комунизму; ту спада и критика реал-социјалистичких држава које су постојале током 20. века. Унутар марксизма постоје различите струје, које су чак и у међусобном сукобу у погледу теоријских и методолошких поставки дијалектичког и историјског материјализма али и критике политичке економије. Све то чини да је веома тешко дати јединствену дефиницију марксизма, пошто се он и данас развија у критичкој дистанци према претходним полазиштима, у различитим националним културним срединама и с обзиром на актуелне кризе капиталистичког система који је у међувремену добио глобалне размере, како у погледу распрострањености у друштвима широм света, али и као међународног економског поретка.

Класичним марксизмом се означавају радови и концепције [[Карл Маркс|Карла Маркса]] и [[Фридрих Енгелс|Фридриха Енгелса]] који су разасути у многим њиховим списима. Израз „класични марксизам“ се често користи да се разликује од осталих „марксизама“ као праваца који су настали касније, а нарочито у XX веку. Остала је анегдота да је Маркс, једном приликом, написао у писму вођама француских радника [[Jules Guesde|Жилу Геду]] и свом зету [[Paul Lafargue|Полу Лафаргу]], који су обоје тврдили да познају марксистичке принципе да „ако је то марксизам онда, ја нисам марксиста“. Као што је амерички марксиста [[Hal Draper|Хал Дрејпер]] рекао: „постоје мало мислилаца у модерној историји чија је мисао била тако лоше представљена, од стране марксиста и антимарксиста“, ни данас нису завршена спорења и поновне интерпретације Марксовог дела и Енгелсових тумачења, за која се тврди да представљају енгелсизам, који је на догматски начин усисан у поставке марксизма-лењинизма као официјелне идеологије реал-социјалистичких држава у XX веку.

 

 

'''Карл Хајнрих Маркс''' је био веома утицајни [[немачка|немачки]] [[филозофија|филозоф]] јеврејског порекла, [[политичка економија|политички економиста]], социолог, [[социјализам|социјалистички]] [[Револуција|револуционар]] и мислилац. Маркс се дотицао великог броја различитих проблема, укључујући [[отуђење]] и експлоатациу радника, разумевање анатомије капиталистичког начина производње, критику политичке економије и њених категорија, развијање дијалектичког и [[историјски материјализам|историјског материјализма]]. Ипак, најпознатији је по анализи историје у контексту класних борби као што је то сажела почетна реченица у [[Комунистички манифест|Комунистичком манифесту]]: „Историја свих досадашњих постојећих друштава је историја класних борби.“ Утицај њихових идеја, већ популарних током његовог живота, је много био проширен победом [[русија|руских]] [[бољшевици|бољшевика]] у [[Октобарска револуција|Октобарској револуцији]] [[1917]]. У ствари постоји мали број делова света који нису значајно били додирнути марксистичким идејама у току 20. века.<ref>{{Cite book |last=Lenin |first=Vladimir|authorlink=Vladimir Lenin|date=1967|origyear=1913|publisher=Foreign Languages Press|location=Peking|id=|url=http://www.marxists.org/archive/lenin/works/1914/granat/index.htm|accessdate = 17. 06. 2014|nopp=|title=Karl Marx: A Brief Biographical Sketch with an Exposition of Marxism|ref=Len67}}</ref>

После Марксове смрти [[1883]]. године, Енгелс је посветио остатак свога живота уређујући и преводећи Марксове списе. Он је исто тако значајно допринео [[феминистичка теорија|феминистичкој теорији]] видевши као узрок моногамног брака доминацију мушкарца над женом. У том смислу повезује комунистичку теорију са породицом тврдећи да су мушкарци доминирали женама као што је капиталистичка класа доминирала радницима. Енгелс је умро у Лондону [[1895]].

 

Класични марксизам је био под утицајем различитих мисаоних праваца тога доба:

 

* '''Немачки филозофи''' у које спадају: [[Имануел Кант]], [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел]], [[Лудвиг Фојербах]]

* '''Енглески и шкотски политички економисти''' у које спадају: [[Адам Смит]] и [[Дејвид Рикардо]], Вилијем Пети.

 

Остали утицаји су:

* [[Ђанбатиста Вико]]

 

Главне идеје Марксовог и Енгелсовог колективног дела укључују:

* [[средства производње|средства за производњу]]: представљају комбинацију [[средства рада|средства за рад]] и [[предмет рада|предмета рада]] које користе радници при изради роба и услуга. У ''средства за рад'' спадају машине, алати, опрема, инфраструктура и „све оне ствари помоћу којих човек делује на предмет рада...“. У ''предмете рада'' спадају сирови материјали и енергије директно преузетих из природе или као полуфабрикати у даљем процесу производње. Средства за производњу сама по себи не стварају нову вредност већ је преносе кроз амортизацију на финални производ. Радна снага ствара новостворену разменску вредност роба и услуга на тржишту. Вредност је изражена друштвено потребним радном времену за њихову производњу и транспорт. а које је са своје стране одређено тренутно доступним степеном продуктивности технологије, технике и знања.

* [[идеологија]]: Без давања опште дефиниције за ''[[Идеологија|идеологију]]'' Маркс је неколико пута користио овај термин да одреди производњу "слике" друштвене стварности. Према Енгелсу, „идеологија је процес постигнут од тзв. мислиоца свесно, тачно је, иако лажном свешћу. Праве мотивишуће силе које га подстичу остају му непознате; другачије то не би био идеолошки процес. Стога замишља лажне или на први поглед мотивирајуће силе“. Због тога што владајућа класа контролише средства за производњу, надградња друштва као и њезина владајућа правна и морална правила ће бити одређена ономе што је у најбољем њиховом интересу. Као што је Маркс рекао славно у ''Немачкој идеологији'', „идеје владајуће класе су у свакој епохи владајуће идеје тј. класа која влада материјалним силама у друштву истовремено влада његовим интелектуалним силама“.<ref>{{cite web|url=http://www.marxists.org/archive/marx/works/1845/german-ideology/ch01b.htm|title=Karl Marx and Friedrich Engels, ''The German Ideology''|last=|first=|date=|website=|publisher=|access-date=}}</ref> Стога је идеологија друштва од изразите важности, јер чини да се класе и поред свог конфликта држе кроз [[лажна свест|лажну свест]] о друштвеној стварности у међусобној хармонији и послушности (као рецимо фетишизам робе за који се сматра да је природни облик прозводње материјалних добара).

 

 

 

* [[експлоатација]]: Маркс експлоатацију радничке класе од стране буржоазије види као инхерентно својство и кључни елемент капитализма и слободног тржишта. Робе добијају своју разменску вредност на основи друштвено потребних радних часова за своју поризводњу, а који су са своје стране одређени тренутно доступном продуктивном технологијом. Робе се продају на тржишту за новац који се акумулише у рукама капиталисте. Профит који је присвојио капиталиста је разлика између вредности производа добијене од уложених просечних друштвено потребних радних часова радника и наднице коју радник прима за продају своје радне снаге; другим речима, на темељу плаћања радника мање од пуне вредности који је он остварио својим радом, капиталистичка класа присваја вишак вредности путем реализације роба на тржишту. Вишак вредности се даље дели на профит, камату и ренту, а један његов део чине и порези. Буржоаска политичка економија и савремена економика вођена маргинализмом оспоравају да се на овакав начин капитал оплођује и увећава. За профит се узима да је настао повољном констелацијом понуде и потражње на тржишту, али је Маркс у својим радовима непрестано побијао такво становиште, указујући да понуда и потражња могу имати само редистрибутивни ефекат на укупно новостворену вредност. Што би се добило на једној страни, на другој би се изгубило, а свакодневна пракса економског живота указује да се продуктивност технике и рада стално повећава уз пратеће увећање вредности укупног националног дохотка. Упркос тврдњама савремене економске науке да раст плата и доходака прати увећавање продуктивности рада, многобројне студије показују да цена рада видно заостаје за продуктивношћу, што указује на исправност Марксових постулата о експлоатацији рада под маском слободне тржишне размене.

 

 

Маркс је веровао да се друштвена класа обликује њеним односом према средствима производње (у опозицији према томе да је класа одређена само по богатству тј. да постоји само стратификација на основу дохотка на нижу, средњу и високу класу као што се то често чинило у дотадашњој социјалној филозофији) и њеним местом у материјалној репродукцији друштва која обухвата производњу, расподелу, размену и потрошњу.

 

Маркс описује неколико друштвених класа у капитализму:

 

 

* [[buržoazija|буржоазија]]: чине је власници земље и средстава за производњу, који новчаним капиталом купују радну снагу, чијом се експлоатацијом извлачи вишак вредности у облику профита, камате и ренте. Ове последње категорије стицања дохотка јесу основица за поделе међу слојевима унутар буржоазије и њихове опречне интересе.

* [[лумпенпролетаријат]]: сиромаси, болесници, инвалиди, бескућници, сирочад, удовице, криминалци, вагабунди, просјаци итд. Људи који су на друштвеној маргини и који су принуђени да се продају било коме да би преживели. Они су настали као последица првобитне акумулације капитала, као што је био случај са некадашњим британским кемтовима који су избачени са општинске земље и феудалних имања на којима су вековима живели. Лумпенпролетеријат се стално обнавља захваљујући флуктуацијама капиталистичке акумулуације у току даљег развоја капитализма.

 

 

* [[сељаштво]] и [[Пољопривреда|пољопривредници]]: Ову класу је гледао као неорганизовану и подложну реакционарним расположењима за револуцију. Веровао је и да ће та класа нестати претварањем земљорадње у крупну монополистичку пољопривредну производњу под утицајем концетрације и централизације капитала, и да ће већина њих постати индустријски пролетаријат или резервна армија рада.

 

Марксистичка теорија се заснива на тзв. историјском материјализму који разуме људско друштво као дијалектички тоталитет који је одређен ''материјалним условима'' репродукције свог опстанка и развоја, а њега чини сложена мрежа односа у које људи ступају да би испунили биолошке и културом развијене потребе на основици природних ресурса и технике којом располажу. Материјална репродукција чини темељ и основни фактор који обликује друштвену наградњу која се састоји од политичко-правног система и културних, моралних и религиозних образаца колективног људског битисања. Међу њима не постоји једноставан узрочно-последични однос већ дијалектичко јединство и међусобно прожимање и условљавање. Економију не треба схватити као пуку научну дисциплину ограничену на данашње обличје капитализма које је он задобио у различитим националним границама.

 

 

У општем погледу Маркс и Енгелс су идентификовали пет друштвено-економских формација које су се појавиле у историји Западне Европе и света и које би настале евентуалном еманципацијом радничке класе у будућности:

# ''[[Комунизам]]'': бескласно и бездржавно друштвo које почива на високој основици производних снага и рационалној контроли материјалне производње, расподеле, размене и потрошње..

 

 

Структурални марксизам је приступ марксизму темељен на [[структурализам|структурализму]], примарно темељен на радовима француског теоретичара [[Louis Althusser|Луја Алтисера]] и његових ученика. Био је значајан у [[Француска|Француској]] у касним 60-има и 70-има и утицао је на филозофе, политичке теоретичаре и социологе изван Француске у 70-има.

 

Школу је основао Х. Веил, немачки богаташ који је окупио немачке недогматске марксисте ([[Макс Хоркхајмер|М. Хоркхајмер]], [[Теодор Адорно|Т. Адорно]], [[Херберт Маркузе|Х. Маркузе]], [[Ерих Фром|Е. Фром]], Ф. Нојман) који су углавном били јеврејског порекла, па су повлачењем пред [[Адолф Хитлер|Хитлером]], Франкфуртску школу преселили на америчке универзитете [[Универзитет Колумбија|Колумбија]], [[Универзитет Принстон|Принстон]], [[Универзитет Калифорније (Беркли)|Беркли]]. Након Другог светског рата институт се враћа назад у [[Франкфурт на Мајни|Франкфурт]], где делује „друга генерација“ и ''[[Јирген Хабермас|Ј. Хабермас]]''. Познати су по „критичкој теорији друштва“ која се темељи на изворној марксистичкој филозофији. Они критикују и одбацују позитивизам. Адорно и Хоркхајмер следећи [[Фридрих Ниче|Ф. Ничеа]] критикују [[просветитељство]] и човека доминантног над природом, а заробљеником властитог инструменталног ума. Друштвена промена није сводива на економски детерминизам, нови социјални покретачи промена су произвођачи идеја, а не ствари.