Међународно јавно право — разлика између измена

Уопштено речено, сви извори права се могу поделити на '''материјалне''' и '''формалне''' изворе. Материјални извори су оне друштвене чињенице које изискују стварање права, док се под формалним изворима подразумевају конкретни правни облици који поседују својство правне обавезности. Формални извори међународног јавног права су побројани у члану 38(1) Статута Међународног суда правде.<ref>{{Cite web|url=http://www.icj-cij.org/en/statute#CHAPTER_II|title=Statute of the Court {{!}} International Court of Justice|website=www.icj-cij.org|language=en|access-date =2018-03- 06. 03. 2018.}}</ref>

Државе представљају изворне (оригинерне) субјекте међународног јавног права. У погледу одређивања појма државе, међународно право се служи формалном дефиницијом државе. У том смислу, држава се у међународном праву схвата као ентитет који поседује атрибут постојаног становништва, утврђене територије и суверене власти. Ови атрибути државе су дефинисати Конвенцијом о правима и дужностима држава из Монтевидеа.<ref>{{Cite web|url=http://www.jus.uio.no/english/services/library/treaties/01/1-02/rights-duties-states.xml|title=Montevideo Convention on the Rights and Duties of States - The Faculty of Law|website=www.jus.uio.no|language=en|access-date =2018-03- 07. 03. 2018.}}</ref> '''Постојаност становништва''' подразумева да на територији једне државе постоји одређени број лица која у њој бораве са намером трајног настањивања. У том смислу, номадска племена не би испуњавала услов постојаности. Питање држављанства се не поставља, што значи да није од утицаја уколико на територији једне државе има више странаца него домаћих држављана. '''Утврђеност територије''' подразумева да се простор једне државе може јасно разграничити у односу према осталим држава. То се постиже повлачењем граница између држава. '''Суверена власт''' представља последњи, али и најкарактеристичнији атрибут државе. Сувереност, као атрибут државне власти, подразумева да у једној држави не постоји ниједна друга власт која би могла да јој парира, тј. да конкурише њеном монополу над физичком принудом (унутрашњи суверенитет), као и да државна власт може доносити одлуке самостално, тј. да је управљање независно од других држава (спољашњи суверенитет).