Аутокефална црква — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 7:
Идеја аутокефалности конститутивна је [[Помјесна црква|помјесној цркви]] јер она представља народ Божији ({{јез-грч|λαος}}) сабран у једном мјесту ради приношења тајне [[Евхаристија|евхаристије]], под вођством [[епископ]]а окруженог свештеницима и помогнутог [[ђакон]]има, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји [[Црква]].
Након првобитног ширења [[Хришћанство|хришћанства]] и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу [[епископ]]има на челу са „првим епископом“ ([[архиепископ]]ом или [[митрополит]]ом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се [[васељенски сабори]] изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. [[пентархија]]) имају апостолско поријекло — [[Римска патријаршија|Рим]], [[Цариградска патријаршија|Цариград]], [[Александријска православна патријаршија|Александрија]], [[Антиохијска православна патријаршија|Антиохија]] и [[Јерусалимска православна патријаршија|Јерусалим]].
Једна [[помјесна црква]] се признаје за аутокефалну кад испуни сљедеће услове: да има сабор епископа (они су њена једина канонска власт), да бира свог првојерарха ([[архиепископ]]а, [[митрополит]]а или [[патријарх]]а), да има одређену територију као јурисдикцију и да освећује [[свето миро]] нужно за свету тајну [[Помазање|миропомазања]].
| |||