Десрбизација — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 4:
== Историја ==
[[Датотека:Ante Starčević portrait.jpg|мини|десно|
[[Датотека:Herr von Kállay (Minister of Finance, Austria Hungary) 1899 Ede Ellinger.jpg|мини|
[[Датотека:Pavelić, Artuković i Germogen 1003a.jpg|250px|десно|мини|Усташки поглавник [[Анте Павелић]], министар [[Андрија Артуковић]] и митрополит [[Гермоген Максимов]], поглавар "Хрватске православне цркве"]]▼
[[Датотека:Dositheus II crop.JPG|250px|десно|мини|Расколник [[Доситеј Стојковић]], по рођењу православни Србин из Смедерева и јерарх [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], који се 1967. године самопрогласио за етничког "Македонца" и стао на чело расколничке "Македонске православне цркве"]]▼
Током [[Османско царство|османске]] владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на [[ислам]],{{sfn|Селимовић|2001|p=163-181}} чиме је отпочео процес њихове [[акултурација|акултурације]], која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.{{sfn|Селимовић|2017|p=119-138}} Овај процес је био посебно изражен на подручју [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]], где је упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.{{sfn|Радовановић|1998|p=3-38}} Иако је део [[исламизација|исламизираних]] Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до [[идентитет]]ског отклона који је након [[Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу|аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине]] (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања "бошњачке" нације.{{sfn|Kraljačić|1987|p=}}
Линија 17 ⟶ 15:
Политика десрбизације, односно ''денационализације Срба'' попримила је [[геноцид]]не размере за време [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] (1941-1945), када је [[усташе|усташки]] режим на подручју [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] спроводио [[србофобија|антисрпску]] политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину [[Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској|покатоличити]] и [[хрватизација|похрватити]].{{sfn|Lukač|1988|p=53-85}} Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану [[Хрватска православна црква|Хрватску православну цркву]].{{sfn|Ђурић|1989|p=}} У исто време, на подручју [[Бачка|Бачке]] и [[Барања|Барање]],{{sfn|Mirnić|1967|p=143-153}} мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем [[мађаризација|мађаризације]].{{sfn|Голубовић|1987|p=91-129}}
Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, након окупације у Другом светском рату (1941), када су сарадници окупатора, предвођени [[Секула Дрљевић|Секулом Дрљевићем]], покушали да створе [[Независна Држава Црна Гора|Независну Државу Црну Гору]] као квази-националну државу "црногорског" народа.{{sfn|Терзић|2000|p=181-198}} Иста политика је настављена и за време комунистичке власти у [[СФРЈ|Југославији]]. У раздобљу између два светска рата, [[Коминтерна]] се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] и стварање посебне ''црногорске нације'', тако да је истоветан став заузела и [[Комунистичка Партија Југославије]].{{sfn|Димић|2001|p=285}} Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је црногорски комуниста [[Милован Ђилас]], који је одлучно заступао став о самобитности ''црногорске нације'', у чему су га отворено подржавали [[Едвард Кардељ]] и [[Јосип Броз Тито]].{{sfn|Бојковић|2012|p=109-111}} Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања [[Народна Република Црна Гора|Народне Републике Црне Горе]] као федералне јединице у саставу нове [[Федеративна Народна Република Југославија|Југославије]] (1945), комунистички режим је озваничио посебну [[Црногорци (народ)|црногорску нацију]], чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и [[црногоризација|црногоризације]].<ref>[http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/rasrbljavanje-crne-gore-i-crnogorcenje-srba.html Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба]</ref> Слична политика спровођена је и на подручју новостворене [[Народна Република Македонија|Народне Републике Македоније]], где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну [[Македонска православна црква|Македонску православну цркву]].{{sfn|Пузовић|1999|p=155-173}}
У савременом добу, индивидуална десрбизација је присутна у [[Српска дијаспора|српској дијаспори]], а огледа се у постепеном губљењу етничког, односно националног идентитета путем акултурације, односно постепеног прихватања страних културних и идентитетских обележја.
== Терминологија ==
▲[[Датотека:Pavelić, Artuković i Germogen 1003a.jpg|
[[Датотека:Sekula Drljević.jpg|мини|220px|десно|Црногорски сепаратиста [[Секула Дрљевић]] (1884-1945), заговорник десрбизације у Црној Гори (1941)]]
[[Датотека:Milovan Đilas.jpg|мини|220px|десно|Црногорски комуниста [[Милован Ђилас]], главни идеолог десрбизације у Црној Гори]]
▲[[Датотека:Dositheus II crop.JPG|
У литератури и публицистици на [[Српски језик|српском]] језику, поред појма ''десрбизација'' (или ''десрбизирање'',{{sfn|Костић|1961|p=11}} односно ''десрбизовање''),{{sfn|Бошковић|2013|p=53}} у истоветном значењу се употребљава и појмам ''расрбљивање''{{sfn|Чавошки|2011|p=}} (или ''расрбљавање''),{{sfn|Брборић|2001|p=122-123}} као и израз ''однарођивање Срба''{{sfn|Vukšić|2015|p=}} (или ''однарођавање Срба''),{{sfn|Dedijer|1987|p=240}} односно израз ''денационализација Срба''{{sfn|Ракић|1988|p=55-59}} (или ''денационализирање Срба'',{{sfn|Јовановић|1938|p=94}} односно ''денационализовање Срба'').{{sfn|Стојанчевић|1978|p=56}}
| |||